NISAM BIO TU: “Pljačka Rupe” (Autobiografski Roman u Nastavcima 39) Autobiografija | Autobiography | Autobiographie - 1991 godina

 

Pljačka “Rupe”

  Kada se na “Akademiji” otvorio drugi, mali šank to je bilo nešto novo u klubu i kao takvo, mnogima je bilo zanimljivo da se tada "parkiraju", kod malog, ne više kod velikog šanka. Uglavnom su ljudi u tom delu, meni bili manje poznati. Navikao sam da mi pred očima budu Lubarda, Uča, Slavko motorista i kojekava više i manje poznata lica. Jedino što mi je tako proširen prostor omogućavao, kada se malo "zakucam", da mogu da napravim par krugova, kako bih se "razgibao".  

Prišao mi je Šnji.

  - Živu su uhapsili.

  - Šta je bilo, jel "pao"... nisam video drugi razlog, zašto bi taj mladić bio uhapšen.

  - Ne... on više nema zašta da "padne" ... roknuo se i posle sat vremena sa špricem je pretio devojci u trafici da će da je ubode ako mu ne bude dala novac... rekao je da ima Sidu.

  - Nemoguće... - zaprepastio sam se, nisam znao da je već dotle došao.

  - Moguće je, pazi kakav idiot.. a... ja više ne mogu sa njim, on će da crkne pazi šta ti kažem.

  - Ne znam... pa iskreno neka su ga uhapsili zbog toga , to je ipak krajnji idiotizam... - od same slike sam se naježio.

  - ,To ti govorim, budaletina ... još mu je i to trebalo.

  - Ali on nema Sidu? - tada više nisam bio siguran.

  - ,Pa nema... pretio je samo, ali to mu dođe isto... šta, istraumirao je devojku i to pazi na dvadeset metara od rođene kuće.

  -  On ne zna više šta radi definitivno.

  -  Ne zna. - Šnji uze gutalj piva i izgubi se.

Iz zamišljenosti me trgnu Igijev glas.

  -  Vidi, moram da ti kažem... Miki je takva pička da sam hteo...

  -  Čekaj malo, šta je bilo?

  -  Čoveče i Grof i ja popušismo sav šit od večeras i on sa nama... nijedan džoint nije preskočio a sada kada smo naše popušili, on svoje štekuje... pičketina glupa!

  - Kako ne da?

  - Lepo... kaže da mu treba i za sutra... nema brate sutra... danas! Sutra je za sutra... ja više neću sa njim da imam ništa, uostalom to je ionako tvoj ortak, samo mu prenesi da se Grofa i mene kloni ili će dobiti batine.

  - Dobro bre'... imam ja još, pa ćemo smotati gore, ajde samo da popijem pivo, ne volim da izlazim sa njim napolje.

Igi je stajao pored mene i zagledao se u grupu mladića koji su stajali ispred velikog šanka.

  - E... ove pederčiće bih tako slatko tuko' da nemaš pojma!

Ja se okrenuh.

  - Koga? Ove lepotane?

  - Da... vidi ih molim te, kakve pozice... uh... mnogo sam nervozan, ajmo to da pušimo.

  - Šta ti je bre večeras... vidiš da je dobro veče, osim toga šta te briga za njih a i ne poznaješ ih.

  - Odlično ja namirišem takve njuškice veruj mi.

Izašli smo napolje. Tu nas zateče katastrofalan i mučan prizor. Na momka iz mog kraja, Vuleta,  je nagrnulo pet morona, "skinheda". Kada je Vule dobio cokulom udarac u glavu ja pritrčah Branki, Grofovoj devojci koja je poznavala čoveka koji je to mogao da spreči.

  - Idi čoveče reci da ga ostave na miru, poslušaće ga, poznaje ih!

Branka otrča.  Pozvala je ortaka koga su poznavali i cenili ga u nekim krugovima.

Branka ga je našla i on zaista ubedi "skinse" da ostave Vuleta na miru.

  - Uh, bre ... taman sam pomislio u jednom trenutku kako je veče divno i opušteno! - rekoh nezadovoljno Igiju. - 'ajmo idemo dole da motamo. Ispod kluba na širokim žardinjerama sedelo je još dosta ljudi.Igi i ja izvadismo sve šta treba da srolamo džoint.

  - Znate kako se najbolje puši hašiš ? - iz polumraka začusmo glas koji se obraća nama. Okrenuo sam se i video širok osmeh na licu Đuleta.

  - Kako majstore? - Igi je i dalje bio nervozan.

  - Staviš između dva vrela noža šit i preko levka uvlačiš. -  Đule se nasmeja sam sebi.

  - Ok, tako ti duvaj…. - kratko mu odbrusi Igi.

Ja u međuvremenu uzeh svoju cevčicu, otvorih staniol i ušmrkah sve što mi je u njemu ostalo. Đule se povuče u mrak iz kojeg je izvirio a ja ponovo osetih opuštenost.

  Ljudi su polako odlazili. Bilo je već pola četiri. Miki je otišao i ostali smo Igi, Grof i Duki I ja.  Nešto sam pričao sa Dukijem kada nam priđe Igi, videlo se da je zbog nečega uzbuđen.

  - Ajde ovamo... - Duki i ja krenusmo za njim.

Kretali smo se ka malom šanku. Kada izađosmo iz hodnika videsmo Grofa kako se nadlaktio na šank i gleda u frižider.

  - Šta se dešava? - upita Duki, nemajući predstavu o tome šta će slediti. Ja primetih da oko nas nema nigde nikoga. Mi, mali šank i frižider u koji je Grof gledao, bilo mi je sve jasno. Grof se okrenu ka nama.

  -  Znate šta... puno smo im para ostavili ovde, jel tako ?

  -  Jeste. - Duki je klimnuo glavom.

  -  E vidiš sada je red da oni malo časte.

  -  Kako da časte? - Dukiju još uvek nije bilo jasno.

  -  Daj mi ključeve od kola. - reče mu Igi.

Dukiju je počeo da igra drhtavi osmejak na licu.

  - Nećemo valjda?

  - Hoćemo. - dobaci Igi. - ja i Grof ćemo da nosimo pošto imamo vijetnameke a ti i Stari (tako je mene zvao), čekajte... ti na hodniku a Stari će da gleda na veliki šank.

Ja odoh do bine osmatrajući veliki šank. Još par ljudi, ubrzo će se klub zatvoriti.

  Videh kako Igi nekom šipkom koju je našao uspeva da pokida,  lanac oko frižidera. Odmah zatim videh, kako Grof i on trpaju sve što mogu u džepove i ispod jakne. Brzo se uputiše ka izlazu. Prođe me neka jeza. Ako ih uhvate, polomiće im i noge i ruke, ovako nešto niko nikada nije uradio u istoriji ovog kluba. Nije mi nikako bilo svejedno. Ipak, brzo, nakon nepunih desetak minuta, oni se vratiše. Druga tura. Treća tura. Kod velikog šanka jedva pet ljudi. D.J. kabina takođe prazna, muzika se vrti sama. Nekako mi se sve jako usporilo. Zvukovi, pokreti ljudi u daljini na koje sam "pazio". Vreme mi se razvuklo. Odlučih da im kažem da je dosta. Kada sam prišao Igi je zatvarao frižider koji je bukvalno bio prazan. Nisam verovao očima. Izneli su sve. Pivo, boksove cigareta, koka-kolu - sve.

  - Idemo... gotovo je. - reče Grof, brzo izlazeći napolje.

Kada smo prolazili pored redarskog mesta, shvatio sam kako su uspeli da budu tako brzi. Tu je spavao na stolici, prekrštenih ruku, samo jedan redar.           

Kada smo ušli u kola, adrenalin je dao svoj povratni efekat. Grof i Igi su se grlili, ljubili, drmali su Dukija.

  - Tako, ovo im je za Čegu, Đoru, Teglu i Raku. - reče Duki.

Naime, ovo troje spomenutih ljudi su momci iz kraja koji su tražili da se vrata zatvore i da se fizički obračunaju sa redarima, "na fer", zato što ih nisu pustili da uđu u klub, par godina pre ovoga. Tuča je trajala dva sata. Četiri na četiri. Normalo posle tuče, naše komšije, članovi benda "Glupi Avgust",  su jedva živi stigli kući ali su neku svoju pravdu zadovoljili. Jednom redaru je napukao nos , drugom je izbijen zub.

                               *

  - Stani! - uzviknu Igi kod Bioskopa Odeon. - mnogo si se zaneo Dukili... čekaj nismo završili.

Igi i Grof izađoše iz kola i uzeše "našu" dnevnu gajbicu jogurta. Tada su se gajbice sa trouglastim tetrapakom, ostavljale svako jutro ispred prodavnica. Jedna je uvek bila "naša".

Photography: Sebastian Sava Gor - "Karaburma" 

NISAM BIO TU: “Žikin Vuk” (Autobiografski Roman u Nastavcima 38) Autobiografija | Autobiography | Autobiographie - 1991 godina

 

Žikin Vuk

  Pre nego što opišem žurku u stanu Žike Pavlovića,  gde smo pozvani od strane njegovog sina Vuka i ćerke Milene, imam potrebu da kratko podsetim na život i delo ovog velikog umetnika. Žika Pavlović bio je jedan od najznačajnijih srpskih reditelja “crnog talasa” jugoslovenskog filma, književnik i slikar.  Iza ovog čoveka ostalo je veliko delo na svim ovim poljima. On je sigurno jedan od najplodnijih autora u periodu od 50-tih do 90-tih godina. Država mrtvih je poslednji film Živojina Pavlovića. Film je govorio o vremenu koje ja tek sada opisjem. Bio je zabranjen. Živojin nije dočekao da ga vidi završenog na velikom platnu, dok su njegovi saradnici pod pritiscima završavali film.  Država mrtvih premijerno je prikazan pred beogradskom publikom tek 2002. godine. Ostaće jedan od naših autora koji će se sigurno još “proučavati”.

    Vuk Pavlović, naš prijatelj, koji nažalost, isto tako, više nije sa nama, je takođe bio talentovan čovek, iako su se u to vreme žalili na njegovo neobuzdano ponašanje, sumnjajući da će u životu nešto značajno uraditi. Iza sebe je ostavio dovoljno.  Pripadao je mojoj “X” generaciji. 

*

  Vuk je slavio rođendan. Voleo je da popije i dok nije otkrio šta tačno želi da radi, škola mu nije bila prioritet. Prvi put sam ga video i upoznao u Večernjoj Školi na Dušanovcu. Došao sam sa Saletom da umesto njega polažem matematiku. Ušao sam u neokrečenu učionicu i seo na neku stolicu u fazi raspadanja. Vuk do mene. Znao sam tada dovoljno da uradim sve potrebne zadatke. Brzo sam ih uradio i izašao napolje. Vuk je ostao zamišljen nad listom papira sa zadatcima ispred sebe.

 Milena je za razliku od brata išla u Petu Beogradsku Gimnaziju, aktivna je bila i u amaterskom pozorištu gde smo se preko Grofa i upoznali, da bi nakon toga upisala glumu.    Kako god Vuk i Milena su mi iz tog perioda ostali u najpozitivnijem mogućem sećanju.

  Na žurku smo došli Grof, Igi, Duki i ja. Kada sam ušao u taj stan sigurno sam čitavih sat vremena gledao oko sebe. Voleo sam da vidim da ljudi umeju da konzumiraju umetnost i da žele da i u svojim privatnim stanovima budu okruženi umetničkim delima. Police prepune knjiga i zidovi prekriveni slikama. Prijatna, topla atmosfera. Pored Vuka na ovoj žurci niko nije kao obično pravio neke posebne ispade. Bilo je dosta pijanih Vukovih prijatelja ali se nekako samo on nešto ljutio i vikao,  ne na goste već na ljude koji su zvali par puta telefonom. Predpostavljam da su to bili roditelji koji su ga zamarali svojim čestim pozivima, tako da je na kraju odlučio da viče.  Grof je bio miran. Tada mu je Milena bila devojka. To je kratko trajalo a njih dvoje su kasnije ostali prijatelji.  Ipak Grofu nije puno prijalo Vukovo društvo i mi smo se odvojili u posebnu sobu. Nije to bila nikakva posebna "separacija" već kao i do sada, sami smo sebi bili najbolja zabava.  Povremeno sam izlazio i gledao šta se dešava, pozdravljao se sa poznatim licima i uživao. Tada je najednom nastala čitava pometnja. Čuo sam prasak razbijenog stakla i par sekundi nakon toga ugledao sam krvavu Vukovu ruku.  Smirivali su ga, odveli u kupatilo i sredili mu ranu. Šta se dogodilo niko nije umeo da objasni tačno, ali po većini Vuk se razbesneo i razbio rukom staklo na nekim vratima u stanu. Vuk je bez obzira na mnogo šta ipak pripadao "nama", bio je divlje dete, nespremno za kompromise.  Brzo se sve smirilo i nakon pola sata kao da se ništa nije ni dogodilo.   U suštini sve su to fini ljudi. Činilo mi se da smo sa nekim od iskustava do tada iako smo bili ista generacija bili mnogo više opterećeniji od njih.

  Grof, Igi i Duki su pili i pili, ali nikako da se napiju, ili da pokažu znake pijanstva.  Ja sam bio već na pola grama dopa dnevno ili sam kao zamenu imao već dobru toleranciju na tablu od deset kapsula trodona. Ti momci i devojke nisu ništa od toga primećivali i bili su ako bi se poredili sa nama apsolutno "strejt".  Nakon malog incidenta sa Vukom, vratili smo se, mislim, nisam siguran u Mileninu sobu. Tu su gosti ostavljali svoju garderobu. Sedeli smo na podu, slušali neku drugu muziku, sa Mileninog kasetofona, kada je u sobu ušao strašno pijan, dugokosi mladić. Rekao je da se zove Ivan. To je sve što je rekao. Potom je legao na pod i čvrsto zaspao.

  -  Ih... ni da piju ne znaju! - prezrivo je prokomentarisao Grof.

  -  Šta ćeš, nisu to radnička deca. - Duki je hteo da nekoga zasmeje ali nije zasmejao nikoga.

  -  Vidi ga, uvalio nam se ovde... sada imamo još manje mesta. - Igiju takođe nije prijalo što se mladić našao u sobi.

  -  Ja ću preko ovih stvari na krevet. - skočio sam i legao preko gomile garderobe nadlaktivši se pritom da mogu lepo da vidim sve ostale.

  -  Ma kada bi ovaj nestao sada odavde... ajde da ga iznesemo. - Igi je gledao Grofa.

  -  Glupo je ali znaš šta... - Grof nikada i nikako nije smirivao maštu.

  -  Šta? - pogleda ga Igi.

  -  Sad će da nestane... ajde’ svi lepo, sve što je na krevetu da stavimo, na njega, nije lepo... da se čovek ne smrzava na podu.

  Svi smo se prihvatili posla. Lagano i polako Ivan je zaista nestajao ispod garderobe.

  - Jel može da diše on ispod? - palo mi je na pamet.

  - Može, može… ima prostora da ulazi vazduh. - zagledao se i zaključio je Duki.

  Verovali ili ne dok ovo pišem sećam se kako je lepo mirisala jutarnja kafa koju je Milena poslužila svima u dnevnoj prostoriji već kada je jutro osvetlilo čitav stan. Sada su tu, u dnevnoj prostoriji, ostali oni budni i dobro raspoloženi. Vuk se podosta otreznio i bio je pričljiv i šaljiv. Iz sobe je izašao Ivan.

  -  Vi bre niste nomalni pa jel' ste morali svi da garderobu bacate na mene.

  Svi prsnuše u smeh. Do polaska sam najviše pričao upravo sa Ivanom, otkrio sam da je u pitanju jako zanimljiv i inteligentan mladić. Poslednje što imam da napišem u vezi ovog sećanja nije na žalost veselo. Ivan je u Češkoj, tri godine nakon ovog dešavanja, nestao iz svog kampa. Tražili su ga tri nedelje. Našli su ga golog i zatrpanog u snegu.

Phototography: Sebastian Sava Gor

PLAY ALL : Top Songs - Creedence Clearwater Revival 150 videos - roots rock, swamp rock, blues rock, southern rock, country rock, blue-eyed soul

Creedence Clearwater Revival, also referred to as Creedence and CCR, was an American rock band that recorded and performed from 1959 to 1972 under various names before settling on the Creedence Clearwater Revival name in 1967. The band initially consisted of lead vocalist, lead guitarist, and primary songwriter John Fogerty; his brother, rhythm guitarist Tom Fogerty; bassist Stu Cook; and drummer Doug Clifford. These members had played together since 1959, first as the Blue Velvets and later as the Golliwogs. 

CCR's musical style encompassed roots rock, swamp rock, blues rock, Southern rock, country rock, and blue-eyed soul. Belying their origins in the East Bay subregion of the San Francisco Bay Area, the band often played in a Southern rock style, with lyrics about bayous, catfish, the Mississippi River and other elements of Southern United States iconography. The band's songs rarely dealt with romantic love, concentrating instead on political and socially conscious lyrics about topics such as the Vietnam War.[9] The band performed at the 1969 Woodstock festival in Upstate New York, and was the first major act signed to appear there.

Creedence Clearwater Revival From Wikipedia, the free encyclopedia

Creedence Clearwater Revival | Spotify

Best Albums Ever: The B-52's - Planet Claire (1995) - new wave - pop rock - synth pop - dance rock - post-punk - art pop - electronic

The B-52s (styled as The B-52's prior to 2008)[8] is an American new wave band formed in Athens, Georgia, in 1976. The original line-up consisted of Fred Schneider (vocals, percussion), Kate Pierson (vocals, keyboards, synth bass), Cindy Wilson (vocals, percussion), Ricky Wilson (guitar), and Keith Strickland (drums, guitar, keyboards). Ricky Wilson died from AIDS-related illness in 1985,[9] and Strickland switched from drums to lead guitar. The band also added various members for albums and live performances.

The group evoked a "thrift shop aesthetic", in the words of Bernard Gendron,[ by drawing from 1950s and 1960s pop sources, trash culture, and rock and roll. Schneider, Pierson, and Wilson sometimes use call-and-response-style vocals (Schneider's often humorous sprechgesang contrasting with the melodic harmonies of Pierson and Wilson), and their guitar- and keyboard-driven instrumentation comprises their trademark sound, which was also set apart from their contemporaries by the unusual guitar tunings used by Ricky Wilson[10] on their earlier albums. The band has had many hits, including "Rock Lobster", "Planet Claire", "Party Out of Bounds", "Private Idaho", "Whammy Kiss", "Summer of Love", "Wig", "Love Shack", "Roam" and "(Meet) The Flintstones".

"Planet Claire" is the second single released by The B-52's from their self-titled debut album. The single was their second to chart anywhere, at no. 43 in Australia and no. 24 on the US Hot Dance Club Play chart, along with album tracks "Rock Lobster" and "Dance This Mess Around".

The B-52's "Planet Claire" From Wikipedia, the free encyclopedia

"Planet Claire"

Songs:

Planet Claire

Rock Lobster

Lava

Downtown

6060-842

52 Girls

Give Me Back My Man

Strobe Light

Loveland

Nip It In The Bud

Future Generation

Girl From Ipanema Goes To Greenland

NISAM BIO TU: “Počeo Je Rat” (Autobiografski Roman u Nastavcima 37) Autobiografija | Autobiography | Autobiographie - 1991 godina

 

“Počeo Je Rat”

  Stvarnost oko sebe ne mogu da opišem kao gomilu "slučajnosti", nepovezanih događaja koji se dešavaju samo usled uzročno-posledičnih veza. Slučaj se odigrao, da, ali slučajnosti su, smatram, događaji koji iskaču ispred nas iznenada I neočekivano. Ukoliko nismo mogli da ih predvidimo ili da predpostavimo da će se odigrati, to ne znači da su se oni dogodili "slučajno", već da se par neočekivanih slučajeva podudarilo i tako stvorilo nezavistan slučaj. Ovo pojedinca ne bi mnogo ni pogađalo da se slučaj ne tiče njega samog. Dogodilo se i tako je trebalo da se dogodi.  

   Buntovan duh, obično kod mladih ljudi i njihova velika želja da se nešto promeni, da se dogodi nešto novo,  jaka kolektivna svest i želja, neminovno, rađa najeksplozivnija i najneočekivanija, dela sa velikim odjekom na globalnom svetskom nivou.   Krajem osamdesetih i početkom devedesetih rađa se novi muzički žanr, “Grunge” , bend “Nirvana”, postao je najslušaniji bend na svetu. Odjek ovog novog muzičkog talasa će biti veliki i u puno čemu će uticati i na svetsku muzičku scenu. 

   Sa druge strane, daleko od Sijetla na "drugoj strani sveta", u najnepovoljnijem istorijskom trenutku, u maloj zemlji i malom gradu, gde mlad čovek unapred oseća svu težinu  predstojećih događaja u svojoj zemlji, se rađa, isto veliki i značajan umetnički, muzički preobražaj, koji svojim novim i isto tako autentičnim zvukom, zaslužuje da bude zapamćen u istoriji naše muzike.

*

   Katastrofa je već bila tu, nazirale su se ekonomske sankcije, moguća međunarodna intervencija,  pa je i organizacija Festa bila pod znakom pitanja. Ipak, pod sloganom, “Snovi Otvorenih Očiju”, održan je program. Bili su tu “Barton Fink” Džoela Koena, Vendersov “Do Kraja Sveta” ; “Kum 3”, “Telma i Luiz”, posebno zanimljiv Džarmušev “Noć na Zemlji”… Džim Džarmuš, reditelj ovog film, je bio i Festov gost, zahvaljujući poznanstvu i prijateljstvu Emira Kusturice, sa njim i je došao i Džoni Dep. Pored njih, Žan Mark Bar, Nikita Mihalkov…  Ja ču opisati film meksičkog reditelja koji je na mene ostavio najveći utisak.

  Film Alejandra Jodorovskog "Sveta Krv" (Alejandro Jodorowsky "Santa Sangre"), sam odgledao pre odlaska na FEST 91’-te. godine. Posle odgledanog filma ostao sam bez reči. Trebalo je da film malo "odleži" da bih dobio povratni efekat, tako je bilo sa svim velikim filmovima koje sam gledao. Snimak sa video trake je bio toliko loš da sam  samo kroz "maglu" mogao da naslutim veličinu ovog remek-dela. Uopšte, piraterija je tada nudila, najvećom mogućom brzinom, najtraženije naslove. Snimci su bili ponekiput očajni. Ljudi su čitali tekst, ja ne bih mogao za to da kažem da je odgledan film. Zato sam čekao da se naslovi koji me interesuju pojave u najboljoj mogućoj verziji, dvd-ripu ili kupljenom od distributera original dvd-u. Apetit je bio ogroman i nije se sve moglo odgledati u bioskopu.

Za film, “Sveta Krv” je najavljeno da će se posle filma publici predstaviti i ekipa koja je snimala film,  Aksel Jodorovski (Axel Jodorowsky), glavna uloga i rediteljev sin i ostali uglavnom najbitniji deo ekipe, Alejandro, reditelj je bio sprečen da dođe.

  U polu praznoj sali Sava Centra, svetla su se ugasila i krik oral, sa kojim ide uvodna špica, mi je otvorio um jednog od meni bitnijih reditelja današnjice.  Čitav svet kao cirkus. Cirkus u cirkusu.

 Film sam odgledao u dahu. Nakon filma je na binu izašla ekipa i govorio je Aleks Jodorovski. Objasnio je da je njegov otac, reditelj filma Alejandro, bio sprečen da dođe. Zatim je Aksel pričao o krvi. Sve vreme je u različitim kontekstima, dolazio do velike količine prolivene krvi. Nisam ga razumeo šta hoće da kaže, zapravo mislio sam ili da se folira ili da je lud.

Ekipa je dobila gromoglasan aplauz.

Bogi i ja smo proveli čitavo veče razmatrajući film.

Sutradan kada sam ustao dobio sam "feedback". Slon kome iz surle curi krv i koji polako i tužno umire pred Fenisovim očima. Orlov krik. Prašnjava, gladna, bela gomila najsiromašnijih ljudi, koja juri pobesnelo u rupu gde je bačen slon i kida delove njegovog mesa. Piton, koji  kao proizvod Feniksove halucinacije izlazi iz njegovog sakoa. Puste prašnjave ulice. Gomilica dece, imbecila, kojima lokalni diler daje kokain, kako bi se zabavio gledajući šta će drogirani imbecili raditi. Nevina devojčica iz čijih ruku izlaze i odleću golubovi.  Puno snage, velika vizija i kroz jasnu perspektivu ,dobro sagledan svet u kome živimo. 

 

***

Te, 1991. godine dogodilo se dosta toga. Slovenija 25.juna proglašava nezavisnost i 27. juna "slovenačka novoformirana narodna odbrana", izvršila je napad na kasarnu reguralne vojske Jugaslavije, ovaj datum se može se uzeti kao početak raspada bivše SFRJ. Ovaj napad se pretvorio u desetodnevni "mini rat". Završio se tako što je vojska bivše SFRJ, napustila Slovenačku teritoriju. Ubrzo počinje počinje ne mini već veliki rat...napad za napadom, počinje opšte ludilo, nenadano, krvavi i podmukli građanski rat, gde je komšija napadao i ubijao drugog komšiju zbog veroispovesti i nacionalne pripadnosti... to nije bilo normalno i kao vatra se proširilo... više se ništa nije moglo kontrolisati... mnogi su na to i računali... 

 

Hronologija 1991  

9. mart Velike demonstracije u Beogradu. Predsedništvo ovlašćuje JNA da izađe na ulice.

12. mart Sastanak jugoslovenskog Predsedništva u štabu JNA, tokom studentskih demonstracija. JNA zahteva da bude proglašeno ratno stanje. 

15. mart Borisav Jović dao ostavku.

15. mart Slobodan Milošević na srpskoj televiziji objavljuje "Jugoslavija više ne postoji".

17. mart Nakon što je srpska inicijativa poražena glasanjem u Predsedništvu, Milošević naređuje mobilizaciju srpskih specijalnih snaga i objavljuje: "Srbija neće priznavati odluke saveznog Predsedništva".

20. mart 200 srpskih pisaca, filmskih radnika i glumaca potpisuju peticiju protiv Slobodana Miloševića, jer se on odlučio za politiku rata.

25. jun. Slovenija proglašava nezavisnost.

27. jun. Početak desetodnevnog rata u Sloveniji.

7. jul.  Brionski sporazum prekida borbe u Sloveniji. Slovenija i Hrvatska "zamrzavaju" odluku o nezavisnosti na tri meseca. JNA pristaje na povlačenje iz Slovenije.

25. avg. Početak borbi u Vukovaru.

8. sep. Makedonija proglašava nezavisnost.

8. okt.            Hrvatska proglašava nezavisnost.

16. okt. Hrvatske snage na području Gospića započinju trodnevni masakr nad

18.-21. nov. Posle pada Vukovara, masakr u Ovčari.

11. dec. Ukrajina priznaje Hrvatsku.

12 - 13. dec. Voćinski masakr.

19. dec. Island priznaje Hrvatsku.

Počeo je rat…

Neko se od poziva sakrivao, neko se sam prijavljivao. Sedeo sam sam na zidu iznad autoputa, ispod petlje Franše Deparea. Gledao sam u hiljade nemih lica, koja napuštaju Beograd, u vojnoj koloni, praćeni vozilima za teška nauružanja koja su vukla tenkove i raketne bacače. Nemam pojma šta sam tu tražio i kako sam se tu našao. To je trajalo. Ustao sam i nekuda otišao. Meni je predstojala drugačija vrsta borbe, borbe sa samim sobom, u mom slučaju glavni neprijatelj meni, sam bio ja sam sebi.   

 Ovde negde počinje doba energičnijeg načina na koji se planira, ratuje i ubija. Trgovina organima. Trgovina drogom. Trgovina oružijem. Trgovina ženama i decom. Špijunaža. Novac i moć. Umesto jednog, sto ozbiljnih Hitlera, Staljina, Franka, Musolinija.

  Demonstracije na Trgu republike u Beogradu 9. marta 1991. godine

  I danas izađe po neka knjiga koja se bavi analizom ovog događaja. Svakako postoji i razlog za to. Posle drugog svetskog rata to je prvi put da su se tenkovi našli na ulice Beograda. Ovog puta je vojno naoružanje usmereno protiv sopstvenog naroda. Ni ovog puta, iako nas je neprijatelj razdirao spoja, mi nismo bili sposobni da se među sobom, sačuvamo iznutra. Pored cepanja Jugoslavije, cepala se i delila se i nova država. Kolateralna šteta je oduvek bio narod. Protiv  politike rata izašli su ljudi na ulice.  

  Demonstracije na Trgu republike u Beogradu 9. marta 1991. godine su bile prvi veliki miting opozicije protiv režima Slobodana Miloševića. Povod za demonstracije bilo je traženje ostavke generalnog direktora Televizije Beograd, D. Mitevića i ministra policije, R. Bogdanovića, ali su se kasnije pretvorile u demonstracije protiv Slobodana Miloševića. U masovnim demonstracijama na beogradskim ulicama dve

  Sećam se kada su nas u školi učili kako da vezujemo crvenu maramu, gde smo uz nju dobili i plavu kapu sa petokrakom. Kako su nas izvodili sa nastave, pakovali u autobuse, podeli nam zastavice, poređali u prve redove na ulicama i govorili nam da zastavicama mašemo, čim budemo videleli paradu luksuznih automobile, gde će nam iz jednog od njih, mahnuti naš veliki predsednik, drug Tito.

  Kada se otvorio prvi Mc.Donalds u Beogradu na Slaviji, sedelili smo preko puta sa sladoledom u rukama i tiho raspravljali o tome da li je naš drug Tito, špijun ili ne. Osvrtali bi se oko sebe, gledajući da slučajno neko ne čuje o čemu razgovaramo.  Pristvovali smo velikoj tuzi kada se plakalo "od Vardara pa do Triglava", kada nas je isti naš "veliki drug" napustio.

  Bili smo u klupama i gledali preko projektora slike Leonarda Da Vinčija, kada se oglasilo zvono i nastala velika uzbuna u V Beogradskoj gimnaziji. Rekli su nam da se nastava prekida i da svi moramo da izađemo i da prisustvujemo mitingu "velikog srpskog sina", Sloboana Miloševića.

  Devetog marta smo izašli na demonstracije protiv istog čoveka, želeli smo još Mc.Donaldsa i sve privilegije zapadnih komšija. Tada smo već bili svesni sopstvenog mraka i više se nismo mogli podsmevati Mađarima, Bugarima, pa čak ni Albancima. Nekada su šale na njihov račun bile uobičajene, ali kada se po jeftiniju hranu krenulo u iste zemlje, kojima smo se smejali,  jasno je bilo u kakvu su nas rupu pretvorili. Uvek smo se pitali ko? Nismo mogli predpostaviti da smo to uradili mi sami.

  Grof i Igi su sedeli u hotelu "Moskva" i odatle su ležerno pijuckajući demonstrilali. Leo i ja smo se zavukli u prljavi, ispišani pasaž, koji je danas dobio ime po našem bubnjaru Goranu Čavajdi - Čavketu, malo je doteran i nazvan - Čavketov sokak. Tu na gomili nabacane hartije, u zaklonu sokaka smo se komirali od alkohola.Posle toga svako svojim putem kroz gomilu u svim pravcima i u krug. Dočekali smo vodene tenkove, čuli smo kuršume. Ostali smo u krugu nezadovoljnih ljudi koji su tražili promene. Bili smo tu do jutra, iako smo se rastali, nekako smo se na kraju i sastali. Bogi je spavao na sred terazija sklupčan na žardinjeri.  Pozdravio sam se sa svima i otišao sam sam da besciljno lutam ulicama. Tako je bilo nežno to jutro i tako strašan odjek noći. Osećao sam se suprotnim samom sebi. U nekakvom dvomišlju, nesrazmernih misli, nejasnih pojmova i oblika. Na momente nisam znao ni u kojoj se ulici nalazim. Jako sam se začudio kada sam se zagledao u jedan butik u ulici Narodnog Fronta - Kraljice Natalije danas, činilo mi se da sam sanjao da ja tu nešto kupujem, istina tu jesam kupio davno neki crni sako.

  Stigavši do parka ispod SKC-a, izgubio sam svu snagu i zavukao sam se u žbunje. Zaspao sam na zemlji, osećao sam se kao krpa, iskorišćena i bačena. Nikada više nisam izašao ni na jednu demonstraciju nikada, što ne znači da neću, ako budem prosudio da bude trebalo.

****

Te, 1991. godine dogodilo se dosta toga. Slovenija 25.juna proglašava nezavisnost i 27. juna "slovenačka novoformirana narodna odbrana", izvršila je napad na kasarnu reguralne vojske Jugaslavije, ovaj datum se može se uzeti kao početak raspada bivše SFRJ. Ovaj napad se pretvorio u desetodnevni "mini rat". Završio se tako što je vojska bivše SFRJ, napustila Slovenačku teritoriju. Ubrzo počinje počinje, ne "mini", već veliki rat...napad za napadom, počinje opšti haos, nenadano, krvavi i podmukli građanski rat, gde je komšija napadao i ubijao drugog komšiju zbog veroispovesti i nacionalne pripadnosti... to nije bilo normalno i kao vatra se proširilo... više se ništa nije moglo kontrolisati... mnogi su na to i računali... 

 Ja sam zaista bio potpuno apolitičan čovek, kome je trebalo puno prostora i slobode. Sve što je počelo da se dešava oko mene kao da se pretvorilo u ludnicu iz koje nema izlaza.

Ja kao ni mnogi nisam naslućivao koje će razmere uzeti rat, živeo sam kao i do tada, dan za danom i pratio sve veću propast zemlje u kojoj sam rođen i naroda koji ničime nije prvi isprovocirao i koji nije želeo raspad zajednice naših naroda. Mi smo ovde u Beogradu voleli zagrebačku muziku, slikarstvo... voleli smo slovence, deda mi je Slovenac... zašto... zato što su na ovim prostorima prmane vrednosti sa strane ali ovde smo te vrednosti uvek preobražavali u svoju korist i uživali u tome. Uvek su se čudili toj kreativnosti i snazi da se identitet brani, ličnost da istrajava i opstaje. Sa druge strane bilo je obrnuto, kriza identiteta i vreme da se upali vatra čiji dim smrdi na nešto mnogo, mnogo veće nego što smo mislili.

Tada smo mislili da smo mi i to samo mi zbog nečega plen, ne, plen je bio mnogo veći i daleko od nas. Mi smo bili eksperiment. Veliki eksperiment. Od malo posle turaka do donedavno... eksperiment...

 

Bčack and White Photography by Seabstian Sava Gor

Best Albums Ever - Disciplina Kičme "Svi za mnom!" -

Svi za mnom! (Everybody, follow me!) is the second album by the Serbian alternative rock band Disciplina Kičme, released by the Slovenian record label Helidon in 1986, and reissued on CD by the record label in 1997. A remastered version of the album was rereleased on CD on the compilation album Ove ruke nisu male... 2 in 2005.

Disciplina Kičme - Svi za mnom! From Wikipedia, the free encyclopedia

Disciplina Kičme

Serbian rock band formed in 1981, one of the two spin-offs of the seminal new wave band Šarlo Akrobata, musically best described as an aggressive and artistic rhythmic explosion experimenting and seeking out new expressivness. During next 10 years, various additions to basic bass+voice+drums line-up appeared (additional drummer, 2 drummers + 2 trumpeters, sax + trumpet). Band released 7 LPs on the domestic market, constantly toured the country and played festivals in Yugoslavia, Austria and Italy.

After the war in Yugoslavia broke out in 1991, Koja, who became almost legendary for his revolutionary use of the bass guitar as a lead instrument, moved to London, UK. Wanting to present the band more loudly in Europe, he found a new drummer and female vocalist, changed his alias to Black Tooth and name of the band to Disciplin A Kitschme.

Members:

Dušan Kojić Koja - bass, vocals (ex Limunovo Drvo, Šarlo Akrobata)

Srđan Đile Marković - drums (ex UKT, Radnička Kontrola, today Supernaut) (1981)

Nenad Krasavec Kele - drums (ex Urbana Gerila) (1981-1986)

Srđan Žika Todorović - drums (ex Radnička Kontrola, Centar) (1982-1986)

Zerkman - trumpet (1986-1991)

Dedža - trumpet (1986)

Jurij Novoselić Kuzma - sax (ex Film, Dee Dee Mellow) i (1987-1991)

Dušan Dejanović - drums (ex Limunovo Drvo, Katarina II) (1987-?)

Srđan Gulić - drums (ex Haustor) (1991)

Helidon – FLP 05-060

Format: Vinyl, LP, Album

Country: Yugoslavia

Released: 1986

Genre: Rock / Funk / Soul / Alternative Rock / Funk

Disciplina Kičme – Svi Za Mnom

More from Sebastian Sava Gor

NISAM BIO TU: "Najpijaniji Vozač Na Svetu" (Autobiografski Roman u Nastavcima 36) Autobiografija | Autobiography | Autobiographie - 1991 godina

 

"Najpijaniji Vozač Na Svetu"

 

  Februar,mart 91-a...jaka zima, štipa za nos i pecka obraze. Skakutao sam na autobuskoj stanici i čekao Igija i Grofa da se pojave. Gledao sam i pristiže li autobus iz kojeg je trebalo da izađe moja prijateljica Aleksandra.  Imao sam malu limenu "pljosku" i votku u njoj. Pijuckao sam pomalo i trljao ruke koje se nisu dale zagrejati u pamučnim rukavicama. Iza stanice na stepeništu je sedeo, podlaktivši glavu na ruku, čovek koji me je netremice posmatrao. Pogledah ga nezainteresovano i uzeh još gutljaj votke. Maleni, zdepast čovek sa stepeništa, zakrvavljenih očiju, crvenog nosa i obraza, osećajući se na težak zadah alkohola, obučen najobičnije, u farmericama, sa sivom jaknom, na kojima primetih tragove blata, se bukvalno stvorio pored mene.

  - Može guc...bratac...bem' ti paradajz... evo sedim ovde na stanici i ne znam šta ću sada ... dole me zaustavili i rekli da ne mogu da vozim dalje dok se ne otreznim... jebem im sve po redu!

  - Evo guc'... - gledao sam u njega razmatrajući u koliko je teškom stanju. On uze guc'.

  - Ah...valja na ovu zimu... ja iz Valjeva vozim al' eto dole me najuriše... oca im poljubim.

Gledao sam da ne ulazim u razgovor sa njim ali on se nije pomerao od mene. Imao sam u đžepu ono što mu je bilo potrebno.

  - Ma bem' ti paradajz ajd još guc pa nek ide... -dadoh mu još malo.

  - Ti si veliki čovek i ovo ću kao dobro da ti pamtim a ja znam da pamtim... i dobro pamtim i zlo pamtim, nema... mora tako.

Nisam mogao da ćutim svo vreme pa ga upitah.

  - I kako ćete sad... do jutra ovako. Smrznućete se.

  - Neću da mrznem idem neku kafanu da potražim, ovde sam sišao posle prve stanice al' gluvo doba... nigde čoveka... nema ko da mi kaže gde da idem.

  - Ali ovde nije baš neko mesto za trežnjenje….

  - Moram ja i da jedem. I kaži gde da idem...jel' znaš? A gde si pa ti pošao?

  - Ja čekam neke ljude pa u grad. A ti možeš još jednu stanicu odavde... ima kioska sa hranom gde možeš i da sedneš.

  - I kažeš jednu stanicu na gore a'?

  - Da.

On pređe ulicu i stade da čeka autobus sa suprotne strane. Dok je meni prilazio autobus u kojem sam očekivao da bude Aleksandra. Ona se pojavi na vratima i izađe. Poljubi me u obraz. Aleksandra je bila senzitivna devojka, srdačna u biti i svakako na svoj osebeni način atraktivna. Volela je da se druži sa nama.

  - Gde su Igi i Grof?

  - Sad će.

  - Užasno je hladno...

  - Uh...hoćeš votku?

  - Može malo.

Videh kako nam se približavaju Igi i Grof.

  - Evo ih napokon. - reče Aleksandra, duvajući sebi u ruke, kako bi ih zagrejala.

Kako su igi i Grof, prišli tako postade malo veselije.

  - Šta je ladno' a penzosi. - Grof je na sebi imao zelenu vijetnamku i lagane uske crvene pantalone. Nemam pojma kako mu nije bilo hladno.

  - Ajde gde je taj autobus... ili ćemo taksi... šta kažete?

  - Ako ga nema za pet minuta taksi ali daj samo malo da sačekamo, do grada smo za 15min. bezveze da bacamo pare. - Igi je uvek dobro računao.

Ja ih ponudih votkom. Tada videh kako čovek sa kojim sam pričao prelazi ulicu i prilazi.

  - E, ovaj je pijan ko' letva... vidi ga sad. - rekoh gledajući u njega.

Čovek priđe direktno meni, stavi mi ruku na rame i obrati se ostalima.

  - Bem' ti paradajz ali ovaj dečko zlata vredi da mi nije reko' gde da odem smrzo’ bi se ovde... ajd’ daj još guc’ dok čekamo. - On me molećivo pogleda. Ja mu pružih pljosku.

  - Ko ti je bre ovaj ? - upita Grof sa izrazom gađenja na licu.

  - Paradajz...hahaha.. iskočio iz mraka... izgleda da su ga zaustavili ispod mosta i uzeli mu ključeve... vidiš kakav je.

  - Pa što ga ne odvedoše na trežnjenje, budale... šta će sada ovakav... da se smrzne negde. - Igi ga je razmatrao od glave do pete.

Paradajz upade sa neočekivanom reakcijom.

  - Nisu mi uzeli ključeve... bem' im paradajz... evo su ključevi!

On izvadi ključeve od automobila i pokaza ih.

  - Kako ti nisu uzeli ključeve čoveče...šta je tim ljudima? - Grof se primetno začudio.

  - Ništa mi nisu uzeli samo vozačku... rekli da dođem sutra i da ne diram auto... eto.

  - Svašta, stvarno budale... pa šta ćeš ti sada bre' ? - Igi mu se nekako upilji u lice.

  - Šta ću... sad ću da ti kažem, šta ću... ja idem dole po auto i idemo negde na piće... gde god 'oćete... može?

Paradajz je čekao odgovor.

  - Ajde idi po kola pa idemo. - Grofu je bilo do toga da se ovog nesrećnika što pre oslobodi, što mu se ne može zameriti.

  - Idem.

On zaista otrča od nas, izgleda da je bio blizu zaustavljen.

  - Meni ne pada na pamet da uđem u kola sa njim. - Aleksandra je bila skroz ozbiljna.

  - Sa kim... sa njim...on će ko zna gde da završi, sad će bus pa palimo. - Grof je uteši.

Bus nije dolazio, kasnio je, bio je to poslednji za grad i uvek je kasnio. Taksija isto, tako nigde. Pusto. Mi i mraz.

Najednom, videsmo "fiću" koji nam ide u susret. Uz neke bleskove i zaokret, "fića", se zaustavi ispred nas. Vrata se otvoriše i izađe Paradajz.

  - Šta sam reko' a ... bem' li vam paradajz...ajde upadajte idemo.

Nismo verovali očima.

  - Ne, ja ne mogu sa njim! Aleksandru je uhvatio razuman strah.

  - Ajde lepi... nemoj da zezaš, idemo pa ako se nešto glupira znamo šta ćemo. - Grof je bio ubedljiv, sa devojkama posebno. Aleksandra nekako pristade i mi krenusmo, da uđemo u kola.

  - Ne tako... on mora pored mene! On je moj najbolji prijatelj. - Paradajz ukaza na mene.

  - Dobro, dobro, to je najmanji problem. - procedi Igi, pogledavši ga iskosa.

Seli smo. Za volanom Paradajz. Ja pored njega, pozadi levo Grof, Aleksandra u sredini i desno Igi.

Odmah, po načinu na koji je krenuo da vozi, uvideli smo da vožnja neće biti baš prijatna. Dva puta sam mu vraćao volan, da bi se automobil vratio u svoju traku. Aleksandra je pozadi već počela paničiti. Histerična ali opravana reakcija sa njene strane.

  - Odmah mu reci da stane... Seb jel čuješ !!! Hoću momentalno da izađem. Momentalno!!!

  - Paradajz stani na ovoj stanici. - rekoh mu grubo.

  - Ne bre' idemo do centra ... jel' ste tako rekli.

  - Da idemo ali devojka hoće napolje... zaustavi kola.

Igi ga otpozadi uhvati za uvo.

  - Čuješ ti dobro ili ne? - Igi ga lepo uštinu.

Paradajz zaustavi kola i Aleksandra izađe napolje.

  - Nemoj da se ljutite, razumem ja vas ali morate i vi mene... ajde vidimo se na Akademiji ako preživite. - Ona se tu nasmeja sa grčom, još uvek pod uticajem stresa.

Mi nastavismo. Paradajz je vozio nenormalno. Malo, malo. pa sam mu ispravljao volan. U jednom trenutku. na usponu ka Banjici on potpuno pređe u drugu traku. U susret nam je išao automobil. Udarih ga po rukama, on ih skloni i ja vratih auto u traku kojoj pripada.

  - Nemoj ovo više da radiš jesi li čuo magarčino. - Grof nije izdržao. Paradajz kao da ga nije čuo. On je nastavio po starom u potpunoj hazarderskoj euforičnosti.

Na Banjici je već bila mala gužvica. Paradajz nije uspeo da ukoči na vreme i zakuca se u mercedesa ispred nas. Ne puno. ali je udario.

  - Šta sad da radim ... bem' ti paradajz šta da radim!!!???

  - Vozi!!! - Grunu mu grof na uvo.

Ovaj stvarno upali "fiću" , zaobiđe u drugoj traci čitavu kolonu ispred sebe i umesto na desno ka gradu on na semaforu preko crvenog svetla. okrete levo ponovo ka dubini Banjice.

  - Jel' smo pobegli... jel' nas juri neko?! - on je krivudao,  tamo-vamo,  vozio najbrže što je mogao.

  - Juri nas. - Igi je video kako nas mercedes prati i polako sustiže.

  - Ali čekaj malo, ovo je sivi mercedes?! - Igi je dao značaja ovom zaključku.

  - Pa šta? - upita ga Grof.

  - Čoveče mi smo udarili u crveni mercedes ne sivi. Vidi isti kao crveni onaj, "gastarbajterski", ali sivi bre' !?

  - Istina je, nismo udarili ovaj auto. - gledao sam pozadi..

  - To mu je prijatelj , sto posto... stići će nas, šta da radimo? - pitao sam mada mi je moram priznati bilo sve jedno. Mene je kao i ostale čitava situacija zabavljala. Grof izađe sa nemogućim predlogom.

  - Ovako. staćemo kod škole dole... ja ću da izađem i da mahnem ovom članskom kartom i da kažem da smo panduri u civilu a da ovoga sprovodimo.

  - Hahahaha ... jesi blesav čoveče pa ko će ti poverovati to? - nisam verovao šta je rekao.

Ipak rekosmo Paradajzu da stane kod Osnovne Škole. na Banjici. On je sada, sav preplašen stao i ostao da sedi u kolima. Mercedes nam je prišao. Iz njega izađe krupan čovek a unutra ostade da sedi najverovartnije njegova žena. Oko četrdesete i on i ona. Izađosmo i mi. Paradajz je ostao da sedi.

  - Pa šta se dešava ovo momci?! - upita čovek, nimalo prijatnim tonom.

Za ne poverovati ali Grof uze onu člansku kartu iz pozorišta, podiže je u vis i viknu.

  - Mirno, samo mirno ... olicija, specijalno odeljenje za narkotike.

On je prišao čoveku i nešto pričao sa njim.

  - Kumovi bre', on i crveni ova bitanga ovde ga udari, sad ćemo mi njega - doviknuo nam je sa najneverovatnijim izrazom lica. Grof, ne znam da li bi nešto postigao, ali svejedno, Paradajz izgubi strpljenje i viknu:

  - Dosta... bem' ti paradajz... nemamamo više vremena... ulazi u kola!!!

On zaista upali fiću. Igi i ja momentalno uletesmo u auto a Grof dotrča pa ulete i on. Fića je "poleteo".

Gledali smo iza sebe. Čovek je stajao na ulici posmatrajući nas kako odalazimo. I žena je izašla iz kola. I ona je nemo posmatrala. Ubrzo ih izgubismo iz vida. Govorili smo Paradajzu kuda da ide. Sasvim naopako. Sa Banjice se vratismo u Košutnjak, odatle Rakovačkim putem do Senajaka i tu se spustismo, ne u Kneza Miloša već sa mosta, zaobilazno uđosmo u Sarajevsku, a odatle na Zeleni Venac. Stali smo.

  - Bem ti' paradajz ... jel vidiš... stigosmo...

  - Jebo te paradajz i ko te napravi idiote bolesni!!! - Grof izlete iz kola , za njim Igi i ja.

Nesrećni čovečuljak i sam izađe posmatrajući nas kako se brzo udaljavamo od njega, tužan.

  - Pa gde ćete... gde ćete bre' pa jel' sam vas lepo dovezo' ... čekaj bre’ malo ... ma bem' vam paradajz čekaj bre’...

Njegov glas se izgubi u buci. 

       

Black and White Photography "Pogrešan Put" Sebastian Sava Gor,