Top Tracks: Billy Mahonie - Topic / Post-Rock

Billy Mahonie

"Formed in 1997, the original line-up consisted of Gavin Baker (guitar), Howard Monk (drums), Hywell Dinsdale (bass and guitar) and Kevin Penney (bass). Their first release was on the Fierce Panda record label, a split-single with Rothko, followed by a release on the Fierce Panda offshoot Livid Meerkat and an EP on Gold Hole Recordings. By 1999 they had signed with Too Pure, who released their debut album 'The Big Dig'. That year they also recorded their first of two Peel Sessions, and toured Europe. Despite good reviews for The Big Dig, they were dropped by Too Pure, only for Southern Records to pick them up, and release the album What Becomes Before in 2001. The band took a break after a second European tour in autumn 2001. In 2003, a third album Dust was released on Tritone Records, with a new line-up of Baker and Monk joined by Duncan Brown (bass) and Anthony Barratt (guitar). A collection of singles and other rarities, Found, was released in 2005 on Oof Records. The band played a few shows in 2004, 2005 and 2006 with mixture of line-ups and then took a break from live work. A compilation of demos, out takes and singles entitled Exhale on Mare Street came out on Unlabel in 2007 and was re-released in 2010 having been remastered with a couple of extra tracks included. A fourth album BM came out in autumn 2009. The album was recorded by just Baker and Monk and was released on Static Caravan as a limited lathe-cut record and download. The original line-up of Baker, Dinsdale, Monk and Penney played selected shows in 2009, 2010 (Audioscope Festival) and 2014 (The End Festival)...

Billy Mahonie From Wikipedia, the free encyclopedia

Billy Mahonie @Billymahonietheband - Facebook

Billy Mahonie - Profile: English instrumental rock group. Genre: Post-Rock

Original line-up : Gavin Baker (guitar), Hywell Dinsdale (bass, guitar), Kevin Penney (bass), Howard Monk (drums) from 1997 and 2001. Between 2002 and 2004 Dinsdale and Penney were replaced. 

Vinyl and CD...

Billy Mahonie - Discogs

SPOTIFLY - BILLY MAHONIE

NISAM BIO TU: "Iz krajnosti u krajnost…" (Autobiografski Roman u Nastavcima 13) Autobiografija | Autobiography | Autobiographie - 1989 godina

 

Photo: Sebastian Sava Gor

"Iz krajnosti u krajnost…"

 

   Naša raspojasanost u svojoj bahatosti, je do izvesne mere, znala za granicu ali to je uvek bilo zaustavljanje tik do “bodljikave žice”.  Nekada je prevazilazila sve mere ali to je bio jedinstven način ponašanja, ne krimogenog, već više šminkersko-pankerskog”, sa velikim akcentom na ljut sarkazam. U svom krajnje ekscentričnom ponašanju prednjačili su Igi i Grof. Oni su nekada, kada nije bilo akcije, po čitav bogovetni dan smišljali kako da zabave sami sebe. Grof je dva tri puta nedeljno išao u neko amatersko pozorište i nešto glumatao. Igi je takođe imao veliki dar za glumu ali mu nikada nije padalo na pamet da bilo šta u vezi toga uradi. Imao je svoje planove,  jasno zacrtane, koje je kasnije ostvario. Njih dvojica su najviše vremena provodili kod Igija u stanu. Voleli su da sede goli iz čistog egzibicionizma što bi podrazumevalo da sablažnjavaju svakog gosta koga bi primili. Navikao sam na to. Imao sam kod Igija svoju staru kucaću mašinu i dok su oni snimali spotove sa televizije ja bih za to vreme kuckao, obučen. Ja se nisam skidao, nisam imao takvu vrstu potrebe.  Voleli smo da puštamo strašno glasnu muziku. Ta muzika se čula ć na pedesetak metara od Igijevog stana. Komšiluk je ludeo, ali niko se nije usudio  da pozove policiju. Jedanputa se jedan od komšija usprotivio i jedan dan je pesnicama udarao Igiju na vrata. U stanu smo pored Igija bili Duki, Grof i ja. Jao kakav je šamar dobio komšija od Dukija. Odmah se smirio i otišao kući. Nije pozvao policiju. Drugi put, mira nije imao, bračni par, u zgradi naspram Igijeve. Njihov prozor je gledao na Igijevu spavaću sobu. Grof je nešto čačkao po sobi kada odjednom, ko' grom, puče prozorsko staklo i prava pravcata, strela za lov, ulete i zari se u zid iznad Grofa. Zapravo da se Grof u jednom trenutku nije sagnuoo da dohvati neki časopis, strela bi ga pogodila i prepolovila. Koliko je Grof tada imao sreće, izbegao je sigurnu smrt. Toliko smo bili ljuti da smo mi pozvali policiju a dok policija nije došla sasipali smo kamenjem metalne šalone iza kojih  se u svom stanu, sakrio bračni par. Policiji smo dali izjavu. I komšije su dale izjavu. Ispostavilo se da je profesionalni luk nategla  supruga. Igija su pitali hoće li da podnese krivičnu prijavu, to se smatralo oružanim napadom. Odgovorio je: "Ja gospodo trpim udarce i okrećem drugi obraz." Grof je pao u travu i valjao se po njoj. Ja sam bio u pidžami.

  - A jeli momci jel' sa vama... ovako... sve u redu. - upita stariji pandur, mlađi je samo posmatrao.

-  Malo vinjaka gospodine valja se ... jel' da ? - odgovorio je Idi glasom aristokrate.

-  Pa ovako... momci ... u redu malo, ali vidite mogao je neko... ovako... da strada.

-  Gledaćemo da vodimo računa o našim komšijama. - zaključio je Igi mirno.

Gledali smo policijska kola koja su izlazila iz ulice, Grof im je mahnuo. U tom trenutku pade jedan od šalona koji smo unakazili i gromko zveknu o beton. Grof uze veliku kamenčinu i razvali komšijama  prozor. Iz njihovog stana ništa,  grobna tišina i mrak.

  Šta da Vam kažem. Grof je voleo i veliku nuždu da vrši širom otvorenih vrata.

- Da osetite .. da...da, eto to smo mi! - tako je govorio sa šolje svaki put.

  Pokušao sam da do sada približim čitaocu neke ljude sa kojima sam proveo jedan, ne mali, deo svog života, pisao sam o Saletu, Leu i Igiju. Nadam se da sam u ovome koliko-toliko uspeo. Četvrti je čovek, koga u ovoj mojoj maloj istoriji već poznajemo kao - Grofa.

  Za predhodnu trojicu sam napomenuo da su u pitanju ličnosti specifičnog, tačnije rečeno ekscentričnog karaktera. Za Grofa to ne mogu da kažem. Grof je oduvek umeo da dobro menja svoje duboko slojevite karakterne maske, sa racionalnom, proračunatom i njemu jasnom potrebom. Jedna od onih koju je izuzetno voleo je upravo maska ekscentrika. Ipak kod njega je to bila samo maska, što mislim da je dobro. Njegovo ponašanje i izraz su često bili u suprotnosti sa njegovim duhovnim stanjem. Svojim ponašanjem je kod ljudi koji ga nisu dobro poznavali uspeo da sebe predstavi kao najneuobičajenijeg, apsolutno čudnog čoveka. Sa veoma origanlnim i duhovitim odnosima u raznoraznim situacijama uspevao je da snažnom voljom nametne mišljenje o sebi kakvo je želeo. Od prilike do prilike. Od društva do društva. Tamo gde je trebalo biti poverljiv ili ponizan, on je uspevao da bude takav. Kada je trebalo biti odlučan i vredan on nije bežao, stajao je pred izazovom. Kako je uopšte bilo popularno bilo biti "ekscentričan", on je to opet na najoriginalniji način rešio. Prezirao je  "kolektivnu ekcentričnost", ali je svakako želeo da bude "luckast" i originalan na svoj način. Oružje mu nije bila frizura ili garderoba, nasoprot, oblačio se sasvim obično i "neobavezno", ali je svojim mišljenjem, ispadima i postupcima, snažno skretao pažnju na sebe, do te mere da ga i danas najbliži prijatelji iz osnovne škole zovu "Ludi Grof". Kako je vreme prolazilo i kako je njegova svest doživljavala promene tako se i on u skladu sa time menjao.  On I ja smo se upoznali na glup način.   Važio sam za najopasnijeg i najnezgodnijeg dečaka u čitavoj osnovnoj školi. Kod veoma strogog direktora, koji je stvari umeo da rešava i teškim šamarima, sam bio u svesci zapisan na prvom mestu kao pretnja školi. Pored mog imena u zagradi je stajalo - borilačke veštine. Zbornica je bila nemoćna, moje znanje (do osmog razreda sam pročitao više od stotinu romana) je bilo takvo da jedinice nisam dobijao.  Svakako to je svaku peticu svodilo na četvorku i trojku. Ipak morao sam da pazim  da stvari ne odu nikada predaleko. Agresivno ponašanje u sedmom i osmom razredu, je kako se iznenada pojavilo, tako iznenadno i nestalo, već u prvom srednje.

   Grofa lično nisam poznavao, znao sam samo da je njegovo odeljenje iz suprotne smene, bilo superiorno, kada je košarka bila u pitanju. Njegov mlađi brat je išao samnom u smenu. Imao sam običaj da kada sam suviše gladan uzmem užinu onome ko se nađe pored mene, nije bilo bitno koje je godište. Decu mlađu od jedanaest godina nisam dirao. Dogodilo se tako da je Grofov brat upravo hteo da zagrize svoju kiflu sa viršlom, kada mu je nestala iz ruke. Uzeo sam dečaku užinu i pojeo. Odmah sutradan posle škole videh kako mi prilaze četvorica visokih momaka, petog momka, Grofa, video sam sakrivenog u pozadini iza njih.

 Spreman sam bio da se borim sa svima. Nije došlo do toga, zamolili su me da ne otimam više užinu tj. da ne diram Grofovog brata. U razgovoru se ispostavilo da je "diran", još nečiji mlađi brat. Ja obećah da ta dva dečaka neću dirati. Posle sam se raspitao ko su ta deca pošto nisam znao kako izgledaju. Obećanje sam održao.

  Nije čudno da u tom periodu života dva "neprijatelja", postanu iznenada prijatelji. Preko Maksa koga sam ranije upoznao, pomirio sam se sa Grofom. Naše prijateljstvo nije odmah i naprasno buknulo. Trebao je da prođe period upoznavanja i preispitivanja da bi nas dvojica počeli jako blisko da se razumemo. Tu je trebalo vremena i strpljenja.

  Odmah posle osnovne škole i Grof i ja upisujemo 4-tu Beogradsku Gimnaziju. Ja je ubrzo nakon par nedelja napuštam shvativši da to nije mesto za mene. Par stvari je uticalo da se ispišem iz 4-te. Moj izgled tada, nije bio u skladu sa decom sa Dedinja. Svi su bili šminkeri, ja sam bio mračna strana šminkeraja. Ne znam kako to lako da opišem ali probaću. Dok su oni nosili 501 leviske, starke ili adidas patike, original La Costa, Robe Di Kappa maice, ja sam dolazio u školu sa belim, dva broja većim pantalonama, koje su visile sa mene, uvek sa košuljama dugačkih rukava i sakoima opet broj veći od moje veličine. Kosa mi je bila kratka i nakostrešena. Sve to je sa mene visilo i najverovatnije je izgledalo veoma čudno, pošto su me na "zub" odmah uzeli i profesori i učenici.

  Na velikom odmoru mi je prišao Grof.

  - Vidi...ovi oće da te biju, svi zajedno, mnogo ih nerviraš a i Tanju spominju nešto... najbolje da dva, tri dana, ne dolaziš u školu.

  - Ne mogu tako... ne mogu da dozvolim da misle da sam pička. Nema šanse... sutra ću sigurno doći...jel' možeš ti nešto tu da uradiš, postao si dobar sa Fredijem?

  - Ništa... nema šanse, potpuno su odlepili, ne znam koji im je kurac.

  - Dobro... nešto ću smisliti već.

Posle škole prišao mi je jedan od organizatora neprilike.

  - Budi sutra u ovo vreme na terenu...imamo nešto da raspravimo.

Pade mi na pamet da odmah tu na licu mesta od njega napravim kašu ali se suzdržah.  

Te večeri sam otišao da tražim neke momke iz kraja. Našao sam ih ali odgovor koji sam dobio je bio suviše jednostavan, sumnjao sam da ću dobiti pomoć.

Sutradan pred izlazak na teren, bio sam već poprilično uzrujan. Ne zbog batina već zbog toga da moja gordost i samoljubivost ne bude poljuljana. Grof je zauzeo poziciju neutralnog posmatrača. Svi muškarci iz smene su izašli na teren i čekali su mene. Sunce je zalazilo, sumrak koji se spuštao je ušao i meni u srce. Osvrćući se oko sebe tražio sam društvo iz kraja. Nije bilo nigde nikoga. Rešio sam da se popnem do terena pa šta bude bilo biće. Prilazio sam polako, čekala me je već sumrakom pokrivena čitava gomila. Stao sam na teren.

  - Jesi ti hteo da muvaš Tanju ?

  - Ne ja sam završio sa Tanjom odavno.

  - Ma nemoj ona kaže da joj dosađuješ.

  - Ona kao i vi nema druga posla.

Skinuše mi i uzeše ranac. Gomila me je okružila. Čekao sam ko će prvi da krene, odlučio sam da udaram direktno u grlo, u jabučice. Nogama sam hteo da se okrećem i petama da "skinem" koga god, potezi su mi već bili u krvi, uz puno znoja sam ih savladao još od petog osnovne.

U daljini pod lampom ugledah i Tanju, bivšu devojku koju sam napustio na kraju osnovne škole. Stajala je sa zlobnim smeškom na ustima. Drugi pogled dohvati Grofa koji se izdvojio iz kruga, posmatrajući scenu, praznog izraza lica. Čuo sam došaptavanje u gomili, opšti žamor i neke povike. Tada videh Maksa. Držao je cigaretu u ruci, uzimao dim po dim i izduvavao ga je momcima iz 4-te u lice. Odmah zatim videh Bracu i Vesu. Kakav teret mi je pao sa srca. Sledeći prizor je takođe bitan. Video sam u daljini Petra, najopasnijeg od svih ljudi koje sam tada znao. Visok metar i devedesetpet, čovek koji se kasnije pretvorio u mašinu za ubijanje, je stajao izvan gužve sa prekrštenim rukama. Njega sam veče pre toga tražio i našao u luna parku, zamolio sam ga da mi pomogne. Došao je na teren sa još sedmoricom, to je bilo sasvim dovoljno i previše za četrdeset učenika 4-te gimnazije. Puno njih je u 4-toj već čulo za njega. Ustuknuli su i vratili mi ranac momentalno. Još jedan pogled na Petra, stajao je onako kako mu ime znači, kao stena. Pored njega videh Grofa kako mu nešto priča. Petar je gledao ravno, posmatrajući situaciju. Ubrzo se šminkeraj rasčisti. Vraćali smo se kući Užičkom ulicom. Ogromna radost mi je zgrčila srce, usporih malo hod kako bi se odvojio od "sedmorke".

Velike, vrele suze mi počeše kao kiša kapati iz očiju.

Nitter by PussTheCat / Sebastian Sava Gor @sebastianexex

TOM WAITS: "Swordfishtrombones" (1983)

"Tom Waits, in full Thomas Alan Waits, (born December 7, 1949, Pomona, California, U.S.), American singer-songwriter and actor whose gritty, sometimes romantic depictions of the lives of the urban underclass won him a loyal if limited following and the admiration of critics and prominent musicians who performed and recorded his songs. Born into a middle-class California family but enamoured of the bohemian lifestyle depicted in Beat literature, Waits lived in his car and in seedy Los Angeles hotels as he embarked on his career. His raspy vocals, delivered in his signature growl, evoked the late-night atmosphere of the smoky clubs in which he first performed in the late 1960s. Drawing on jazz, blues, pop, and avant-garde rock music, he combined offbeat orchestrations with his own piano and guitar playing and stream-of-consciousness lyrics that reflected the influence of writers Jack Kerouac and Charles Bukowski....Tom Waits American singer-songwriter

Tom Waits:- Swordfishtrombones [Vinyl] Special Edition LP, Reissued

"Between the release of Heartattack and Vine in 1980 and Swordfishtrombones in 1983, Tom Waits got rid of his manager, his producer, and his record company. And he drastically altered a musical approach that had become as dependable as it was unexciting. Swordfishtrombones has none of the strings and much less of the piano work that Waits' previous albums had employed; instead, the dominant sounds on the record were low-pitched horns, bass instruments, and percussion, set in spare, close-miked arrangements (most of them by Waits) that sometimes were better described as "soundscapes." Lyrically, Waits' tales of the drunken and the lovelorn have been replaced by surreal accounts of people who burned down their homes and of Australian towns bypassed by the railroad -- a world (not just a neighborhood) of misfits now have his attention. The music can be primitive, moving to odd time signatures, while Waits alternately howls and wheezes in his gravelly bass voice. He seems to have moved on from Hoagy Carmichael and Louis Armstrong to Kurt Weill and Howlin' Wolf (as impersonated by Captain Beefheart). Waits seems to have had trouble interesting a record label in the album, which was cut 13 months before it was released, but when it appeared, rock critics predictably raved: after all, it sounded weird and it didn't have a chance of selling. Actually, it did make the bottom of the best-seller charts, like most of Waits' albums, and now that he was with a label based in Europe, even charted there. Artistically, Swordfishtrombones marked an evolution of which Waits had not seemed capable (though there were hints of this sound on his last two Asylum albums), and in career terms it reinvented him...Tom Waits: Swordfishtrombones

"Tom Waits’ new album is so weird that Asylum Records decided not to release it, but it’s so good that Island was smart enough to pick it up. Half of the fifteen cuts — the dirty blues, poetry recitals and odd instrumentals — would not sound out of place on a Captain Beefheart album. The rest of the record consists of gorgeous Waitsian melodies, which haven’t been collected in such quantity since his ten-year-old debut album....Rolling Stone / Swordfishtrombones

NISAM BIO TU: SKC - Stdentski Kulturni Centar” (Autobiografski Roman u Nastavcima 12) Autobiografija | Autobiography | Autobiographie - 1989 godina

 

SKC - Stdentski Kulturni Centar

  Studentski Kulturni Centar, poznat kao "SKC" je takođe bio jedan od prostora gde se odigravao gradski život. “SKC” je tada imao veliku prostoriju unutar same zgrade namenjenu za koncerte, manju prostoriju za manje popularne bendove, veliku baštu gde se leti montirala bina, tako da su se i tu održavali koncerti. Pored toga ta zgrada je imala i prostore za slikarske izložbe i književne večeri. Bašta je inače bila puna svakodnevno, sve do posle ponoći. Posle škole smo silazili do SKC-a, tamo ostajali do nekog vremena i posle toga odlazili na Akademiju. Neki put kada bih išao, po-podne u školu, pre škole bih odlazio u baštu i tamo učio. Puno bogatih dešavanja je pružao SKC. Sećam se jednog od poslednjih upečatljivih susreta tamo.

  Igi i ja smo sedeli na spratu gde je bila sala za koncerte. Sala je preko puta nas je bila zatvorena ali šank je radio. Plato, ispred koncertne dvorane, je veliki i bilo je dosta gostiju.

  - Jeli jel’ ono Vd bre' - upita me Igi. Ja sam bio okrent na drugu stranu i nisam ga video , kada mi je Igi skrenuo pažnju ja pogledah i zaista ugledah Ivicu. Bio je to, tada već teško bolestan, Ivica Vdović, poznatiji kao Vd,  bubnjar beogradskih bendova "Suncokret" , "Katarina Druga" i "Šarlo Akrobata”. Kada smo ga  videli on je već postao legendarno ime vezano za tada jugoslovenski, srpski i uže, beogradski rock ali nažalost i za tada sablasnu i tešku, novu bolest – “sidu”. Vd je prestao da svira 1985.godine, te godine je testiran i bio je prva osoba u tadašnjoj Jugoslaviji koja je registrovana kao pozitivna na HIV. Umro je od AIDS-a, 1992.

  - Da čoveče, to je on. - nekako sam se obradovao, nisam ga poznavao ali ono što je uradio, bilo je više puta slušano, sa moje strane.  

  - Ej’ vidi, čovek sedi sam i sve prazno pored njega. - primetio je Igi. - Ajde idemo da ga pitamo da sednemo sa njim.

Stvarno, par stolova oko Vd-a je bilo prazno, tada primetih da ceo plato bulji u njega. Kao da kugu ima, tako su ga gledali. Znali smo od čega je bolestan i znali smo kako se bolest prenosi. Taj čovek je spuštene glave, sedeo sam , pogled mu je bio odsutan, tužan. Na sebi je imao dve trenerke, bilo je leto, ne znam da li je hteo da izgleda deblji ili mu je bilo hladno. Prišli smo i pitali ga da li možemo da sednemo sa njim. On se mutnim pogledom zagleda u nas.

  - Naravno da može. - na licu mu zaigra tihi osmeh.

Sedeli smo sa njim dva sata. Pričao je neprekidno. Sećao se vremena kada je svirao ali nije puno o tome pričao. Potpuno svestan toga da će umreti konstatovao je samo da čoveku mnoge stvari počinju da dobijaju pun smisao tek kada shvati da više neće učestvovati u njima. Nije se plašio smrti. Konfuzno se prebacivao sa teme na temu. Pričao je o stvarima koje su bile njegova najlepša sećanja. O nekom putu van grada, nekoj šumi, veličanstvenoj lepoti te šume, o tome kako se tu izgubio, uplašio i kako su ga jedva našli. Uopšte, najmanje je govorio o muzici, gradskom životu i onome što je radio. Njegova sećanja koja nam je tada ispričao najviše su bila vezana za ljude koje je voleo. Ispričao je kada je prvi put razbio glavu, kada ga je napustila neka devojka koju je voleo. Prebacivao se zamišljen, na svoju ranu prošlost da bi se odmah posle toga vraćao u sadašnjost. Pričao je o onima koji su ga napustili kao i onim retkim ljudima koji su ostali pored njega. Dosta je spominjao samoću i to da mu ona možda najteže pada. Na kraju je rekao da je vreme da krene u bolnicu. Pozdravili smo se i rukovali. Rekao je:

  - Momci hvala na vremenu.

Taj čovek, koji je kao senka ustao i otišao a opet kao da je i dalje sedeo sa nama za stolom nas je ostavio bez reči. Navikli smo da se brutalno ponašamo prema stvarnosti, ne razmišljajući o posledicama. Vd je i sam tako živeo ali njegova tadašnja samosvest i ljubav prema životu nas je porazila. On je čitavom svojom naizgled konfuznom pričom u stvari slavio život a približavao se smrti. Nije bio besan, nije bio očajan već prijateljski raspoložen i potpuno srdačan. Sve to se dalo videti u tom pogledu koji mogu i danas osetiti na sebi.

Ivica se upokojio nepunih godinu dana posle našeg susreta, 1992. godine.

Dobra Knjiga: "Poljubac Žene Zmaja" Sebastian Sava Gor / Zbirka Poezije

This Mortal Coil / Album: "Blood"

"This Mortal Coil were a British music collective led by Ivo Watts-Russell, founder of the British record label 4AD. Although Watts-Russell and John Fryer were the only two official members, the band's recorded output featured a large rotating cast of supporting artists, many of whom were otherwise associated with 4AD, including members of Cocteau Twins, Pixies, and Dead Can Dance. The project became known for its gothic, dream pop sound, and released three full albums beginning in 1984 with It'll End in Tears...This Mortal Coil

Blood This Mortal Coil (Artist) Format: Audio CD

"The third and final album by This Mortal Coil, 1991's Blood is neither as unfocused as Filigree & Shadow or as conceptually pure as It'll End in Tears, but it's a solidly enjoyable set. Once again, nearly half the tracks are instrumentals (or tracks with minimal and often wordless female vocals) written by Ivo Watts-Russell and John Fryer, but this batch of tunes holds together much better than the much more amorphous originals on Filigree & Shadow; lengthy atmospheric explorations like "Dreams Are Like Water" sound composed and thoughtful rather than merely pretty. And as always, the covers are brilliantly chosen. The twin highlights are two songs written by Big Star's Chris Bell; "I Am the Cosmos" is reinterpreted as a ragged, brink-of-chaos rocker that sounds like it could have been on Big Star's post-Bell magnum opus, Third, while a delicate acoustic version of "You and Your Sister" with wispy, unsure vocals by Kim Deal and Tanya Donelly ranks with the first album's reinterpretation of Tim Buckley's "Song to the Siren" as one of the group's masterpieces. Other gems include a near-symphonic reading of Spirit's "Nature's Way" and a version of Syd Barrett's "Late Night" that strips the song down to not much more than Caroline Crawley's voice and a low-frequency hum.....Read more:

ALLMUSIC / Blood / This Mortal Coil

Nova POETIKA

ПРЕДСТАВЉА:

СПОНТАНО САГОРЕВАЊЕ

Из предговора:

"...У 72 приче, колико се сакупило у три дела ове зирке, дато је можда једно од најтурбулентнијих путовања у човекову подсвест у последње време у домаћој књижевности..." - Јелена Дилбер

NOĆ SLOMLJENIH STRELA

Iz Predgovora:

"...MEGALOPOLIS III

Mister anonimus, stanovnik velegrada, ponovo medju nama – kratke priče”Noć slomljenih strela” Sebastijana Sava Gor-a

 

Anarhizam se danas modernizovao a urbani buntovnik konformizovao. Svetska revolucija nije uspela, ostalo nam je da sami vodimo svoje bitke a ostao nam je i andergaund (underground). Pred nama je jedan  andergraund opredeljen mlađi beogradski pesnik, rok muzičar i pisac, Sebastijan Sava Gor, koji nam u ovoj svojoj seriji kratkih priča pripoveda o urbanizovanim ambijentima Megalopolisa III, megalopolisa nužnosti, za razliku od futurističko-tehnicističkog Megalopolisa I, megalopolisa želje – Metropolisa, Frica Langa (Fritz Lang, 1890-1976), nikad ne ostvarenog, i Megalopolisa II - tepih-urbanizacije iz šezdesetih godina prošlog veka koja je obećavala “posao i stan za svakog”, ali neuspešno, što se kasnije uspostavilo i kao utopija. Andergraund je ovde važan kao jedini nastavak ideja o Svetskoj /modernoj/ revoluciji, nastalih na zdravoj osnovi Spenserovog  konzervativnog anarhizma (Herbert Spencer 1820 –1903) sa krilaticom: “The Man versus the State / Čovek protiv države/”,  a koji  se takođe nikad nije realizovao kao “naivan”. Dok su se u medjuvremenu pojavile ideje o globalizaciji sveta i društvu bez države, ovaj umetnički pravac, mada naizgled globalistički, zapravo je jedini ostao anarho-podrivački  i ima za krajnji cilj da podrije sve društvene sisteme, aparature i establišmente, bilo koje vrste, pošto ih smatra za prodate i pokvarene..." 

***

Review of the book – Sebastian Sava Gor: “The Night of Broken Arrows”, Belgrade, 2014

This collection of short stories explores the figure of the urban man today. The text analyzes contemporary urban existence and shows that, in these stories, the modern urban man is quite different from the one found in Megalopolis I / Metropolis by Fritz Lang — the megalopolis of desires — as well as from the urban man of Megalopolis II, marked by mass urbanization since the 1960s, an urbanization of disappointment.

The conclusion is that today we live in a Megapolis with a cult of fun and games, and that the writer stands in opposition to it — fighting for more nature and a more natural way of life: within oneself, in everyday life, and in love.

Free PDF - MEGALOPOLIS III Jadranka Ahlgren

ISHOD NA NIŠANU

Iz Predgovora:

„...da je na Zemlji sve racionalno, ništa se ne bi ni događalo...“

- Fjodor Mihajlovič Dostojevski

Objektivna neracionalizacija je postala opšta pojava i u tom smislu egzistencija je ugrožena.

Tražeći, kao hodajući kroz mrak, autor uspeva da iracionalno, nadrealno, podsvesno, lično i kolektivno nesvesno, osvetli i da kroz sopstvenu prizmu, realizuje specifičnu i novu lingvističku formu, nov, literarni stil, kojim nam. predstavlja zbirku poezije, tako otvoreno slikovitu, bez poređenja, koketiranja, sa bilo kakvim

autoritetima, koja postavlja jako bitna pitanja, prvenstveno pitanja koja se tiču naše zajedničke egzistencje.

Na veoma jedinstven i snažno poetičan način, Sebastian Sava Gor uspeva da pretvari nadrealno u egzizstencijalno.

*

zbirka Kratkih Priča. кратка прича. kratka priča. short story. histoire courte. књижевност. литература

Poljubac Žene Zmaja: "Gospođa Okean" | The Kiss Of The Dragon Woman "Lady Ocean" | Le Baiser de la Femme Dragon : « Dame Océan » / | poetry | poezija | poésie

The author's translation is in English and French

Poljubac Žene Zmaja

"Gospođa Okean"

 "U vremenu i trenutku u kome iskrice žudnje ostaju bez odgovora, ali ne i same. One lutaju i svetle po tami zadate egzistencije. Zbog toga autor Sava Gor naslućuje da žena ima krila i da on sam mora smoći snage da poleti ka istinskoj stvarnosti. Tamo, gde zatičemo slike lude zemlje kojom putujemo, glavu koja se okreće na sve strane i kaže – Jedni bez drugih ne možemo. Moramo iznajmiti snove i dozvoliti da kroz tamne ruke propuštamo sveopšte veselje, jer je u dubini okeana tajna strašna, ali i stvaralačka. Naravno ovakve vizije ugovor su izmedju autora i pesničkog dela, izmedju muškarca i žene, toplog i hladnog. Prepravljanje sveta, ovako bezdušnog, mora započeti u nama samima uz sugestiju da rascep preokrenemo ka spajanju....Iz Recenzije: Boško Mandić

Gospođa Okean

Ludom zemljom putuješ,

Glavu na sve strane okrećeš,

Kako si gipka...

 

Tako vatreno stojiš, tvoj pogled,

Daruje reči...

 

Poklanjaš se svetinji,

Znaš sebe sa svih strana,

Shvataš gorku bol u grudima...

 

Darovao bih ti poklon, svakako nežan,

Da bude deo tvog tela.

 

Sunčanom srećom sada se igraš,

Ponekad se setno okreneš,

Čuješ jecaje u daljini,

I ponovo potvrdiš,

Da jedni bez drugih, ne postojimo...

Dobra Knjiga - Poljubac Žene Zmaja

The Kiss Of The Dragon Woman

"At a time and moment when the sparks of longing remain unanswered, but not alone. They wander and shine in the darkness of a given existence. That is why the author Sava Gore senses that a woman has wings and that he himself must be able to fly towards the true reality. Where we find images of the crazy land we travel through, a head that turns in all directions and says - We can't do without each other. We have to rent dreams and allow ourselves to miss the general joy through our dark hands, because in the depths of the ocean, the secret is terrible, but also creative. Of course, such visions are a contract between the author and the poem, between a man and a woman, warm and cold. 

The transformation of the world, so heartless, must begin in ourselves with the suggestion to turn the rift towards merging... From Review: Boško Mandić

"Lady Ocean"

You travel through a crazy country,

You turn your head in all directions,

How flexible you are ...

You stand so fervently, your gaze,

Gives words ...

You worship the sanctuary,

You know yourself from all sides,

You realize the bitter pain in your chest ...

I would give you a present, certainly a gentle one,

To be a part of your body ...

You're playing with sunny happiness now,

Sometimes you turn around sadly,

You hear sobbing in the distance,

And you confirm again,

That without each other, we do not exist ...

Music Intermezzo

Le Baiser de la Femme Dragon :

"Dans le cosmos et au moment où les étincelles du désir restent sans réponse, mais pas seules. Elles errent et brillent dans les ténèbres d'une existence donnée. C'est pourquoi l'auteur Sava Gore sent qu'une femme a des ailes et qu'il doit lui-même trouver la force de s'envoler vers la vraie réalité. Où l'on trouve des images du pays fou que l'on parcourt, une tête qui tourne dans tous les sens et dit - On ne peut pas se passer l'un de l'autre. Bien sûr, de telles visions sont un contrat entre l'auteur et l'œuvre poétique, entre un homme et une femme, chaud et froid.

La transformation du monde, si impitoyable, doit commencer en nous-mêmes avec la suggestion de transformer la fracture en fusion.... De l'avis : Boško Mandić

« Dame Océan »

Vous voyagez à travers un pays fou,

Tu tournes la tête dans tous les sens,

A quel point tu es flexible...

Tu te tiens si fougueux, ton regard,

Il donne des mots...

Vous adorez la partie sainte

Tu te connais de toutes parts,

Vous vous rendez compte de la douleur amère dans votre poitrine...

Je te ferais un cadeau, certainement doux,

Vous voyagez à travers un pays fou,

Tu tournes la tête dans tous les sens,

A quel point tu es flexible...

Tu te tiens si fougueux, ton regard,

Il donne des mots...

Vous adorez la partie sainte

Tu te connais de toutes parts,

Vous vous rendez compte de la douleur amère dans votre poitrine...

Je te ferais un cadeau, certainement doux,

Je ferais partie de ton corps...

Tu joues avec une chance ensoleillée maintenant,

Parfois tu te retournes tristement

Vous entendez des sanglots au loin,

Et vous confirmez à nouveau,

Oui, l'un sans l'autre, nous n'existons pas...

Keywords: Poljubac Žene Zmaja: "Dovoljna Je Jedna Reč" 01 - / Zbirka Poezije | poezija | poetry | poésie,  Довољна Је Једна Реч, Un mot suffit Poljubac Žene Zmaja, knjiga, poezija, , sebastian sava gor. poezija koja diše, čitaj poeziju, smiri se poezijom, poezija koja se čita, Zbirka Poezije, Jadranka Bunuševac,  Sava Gor, Recenzent: Boško Mandić, lustracija na koricama: Irena Bijelić Gorenjak, Urednik i korektura: Jadranka Bunuševac Izdavač: Zoran Damnjanović i sinovi, Beograd 2007, Kiss Of The Dragon Woman, Poetry, Poezija, poetry lovers, poetry is not dead, poetry twitter, Book, Poetry Collection, Literatura, Literature, Literature Posts, Književnost, Knjiga Poezije, poezija, poetry, poésie, поэзия, poesie,   čitaj poeziju, pesme, un livre, poésie, collection of poetry. un recueil de poésie, Kiss of the Dragon Woman, book, poetry,, sebastian sava gor. poetry that breathes, read poetry, calm down with poetry, poetry that is read, Poetry Collection, Jadranka Bunuševac, Sava Gor, Reviewer: Boško Mandić, lustration on the cover: Irena Bijelić Gorenjak, Editor and proofreader: Jadranka Bunuševac Publisher: Zoran Damnjanović and Sons , Beograd 2007, Kiss Of The Dragon Woman, Poetry, Poezija, poetry lovers, poetry is not dead, poetry twitter, Book, Poetry Collection, Literatura, Literature, Literature Posts, Književnost, Knjiga Poezije, poezija, poetry, poésie, poezija, poetry, read poetry, poems, a book, poetry, collection of poetry. a poetry collection, Пољубац Жене Змаја, књига, поезија,, себастиан Сава гор. поезија која дише, читај поезију, смири се поезијом, поезија која се чита, Збирка Поезије, Јадранка Бунушевац, Сава Гор, Рецензент: Бошко Мандић,  Ирена Бијелић Горењак, Уредник и коректура: Јадранка Бунушевац Издавач: Зоран Дамњановић и синови , Београд 2007, Пољубац жене змаја, Поезија, Поезија, љубитељи поезије, поезија није мртва, поезија твитер, Књига, Песничка збирка, Литература, Књижевност, Књижевни постови, Књижевност, Књига Поезије, поезија, читај поезију, песме,  збирка поезије. Dovoljna Je Jedna Reč, Poljubac Žene Zmaja:  "Maska Od Ličnosti"  07 Poljubac Žene Zmaja:  "Osluškivanje"  08 / Zbirka Poezije | poezija | poetry | poésie | a collection of poetry  |  un recueil de poésie  The Kiss Of The Dragon Woman: "Infinite Destination" 09 | Poljubac Žene Zmaja:  "Beskonačno Odredište" / Zbirka Poezije | poezija | poetry | poésie | a collection of poetry  |  un recueil de poésie  The Kiss Of The Dragon Woman: "Тhe Last Moment"  | Poljubac Žene Zmaja:  "Posleddnji Momenat" | Le Baiser de la Femme Dragon : "Le dernier moment" |  poetry | poezija | poésie Poljubac Žene Zmaja: "Gospođa Okean" | The Kiss Of The Dragon Woman "Lady Ocean" | Le Baiser de la Femme Dragon : « Dame Océan »  /  |  poetry | poezija | poésie 

NISAM BIO TU: "Noćni Klub: “Akademija-Rupa-Republika” (Autobiografski Roman u Nastavcima 11) Autobiografija | Autobiography | Autobiographie - 1989 godina

 

Noćni Klub: “Akademija-Rupa-Republika”

   "Akademija" tj “Rupa”, kako smo je tada skoro svi zvali  ... noćni klub smešten u podrumu Fakulteta Likovnih Umetnosti u Beogradu. Velika mračna prostorija gde se odigravao veliki i bitan deo mog života. Tamo sam, tada, proveo puno više vremena nego bilo gde. Iz dana u dan, osim ponedeljka je taj noćni klub bio jedino mesto gde je reč "underground", imala svog smisla.

  Pre neki dan je izašao članak  u elektronskom časopisu o Akademiji sa intervjuom poznatih redara Vite-ćaleta i Bilje-džudistkinje. Vitu sam poznvao i dan danas ga sretnem neki put. Izuzetan i srdačan čovek, nikada mi nije pravio problem da uđem u klub. Bilju znam još puno pre Akademije, to je devojka iz kraja, uvek srdačna i nasmejana i na svoj specifičan način duhovita. Tačno je sve što je Vita govorio za e-novine. Za redara to je bio jako težak posao. Sama činjenica da je dole bilo malo treznih ljudi je dovoljna sama za sebe. Ipak, naletao  sam i na druge redare koji su umeli da me vrate sa ulaza, tako da sam brzo preduzeo mere. Čim sam dobio ličnu kartu, popunio sam formular , platio i podigao člansku kartu za nedelju dana. Zbog mog konstantnog prebivanja dole, neki od redara su najverovatnije mislili da sam student, tako da posle nekog vremena više nisam člansku kartu ni pokazivao. Par godina posle, više nisam ni ulaz plaćao. Mislim da sam to i zaslužio.

  Kada sam prvi put sišao niz te stepenice i ušao u prostoriju gde je šank, ugledao sam suncobran, pravi šareni suncobran. Ispod suncobrana je na platnenoj stolici za plažu sedeo čovek sa debelim brkovma u kožnoj jakni i prodavao žetone za flipere. To je bio Uča, zanimljiv, dobroćudan čovek.  Prvo sam gledao ljude koji su dole postali “inventar”, da bi za samo par godina i sam postao isto. Bilo je puno “inventara”.  Jedan od blesavo pijanih i stvarno čudnih ljudi koje sam odmah tamo video bio je starac, dugačke bele brade i sa retkom dugom slamastom kosom, gde je dominirala ćela.  On  je uvek sa dve tri flaše piva u zagrljaju igrao sam za sebe, namigivao ljudima koji su pored njega prolazili, neke je gurkao,  puštajući glasove koji su pre ličili na životinjske krike, nego na ljudski glas. Taj neverovatani čovek je bio Lubarda, slikar I profesor, koji je takođe tu svako veče u klompama,  igruckao, skakutao  i pljuvao ljude po klubu.

Klub je živeo, ljudi su bili tu. Ipak klub je mogao i da odnese život. Opisaću kratko dva slučaja, jedan je vezan i za mene. U prvom slučaju, je čovek izgubio život. Čuo sam da je muzika stala i da se gore na vratima odigrava tuča. Ubrzo zatim čuo sam pucanj. Ljudi su naglo krenuli prema vratima. Sačekao sam malo da ne upadnem u veliki talas gužve. Kada sam stigao na gornju platformu na mestu iza naplatnog "boksa" ležalo je u krvi telo mladića.  Krv se nije dala preskočiti, patikom sam dodirnuo gustu, masnu, bordo tečnost. Kasnije smo doznali da je pucao redar. Nikada nisam imao predstavu o tome šta se tamo dogodilo tada , sve do eto tog intervjua,  gde sam idvojio neke autetične detalje. Slikar  i tada redar, Vita, tu napominje: " To vreme je bilo veoma teško. Sve gori momci su se pojavljivali na vratima. Sve više je policije bilo u civilu. Ljudi su bili strašno frustrirani, agresivni, nesrećni i očajni. To se osećalo iz dana u dan. Tih devedesetih godina smo imali tuče svaki dan. Agresivnost je bila uvek na kritičnom nivou. Ljudi su počeli da se plaše za sebe i druge. Oni koji nisu bili dovoljno jaki i sigurni u sebe su počeli da nose oružje. Tako je nažalost, jedan naš kolega počeo da nosi pištolj, a to se nije završilo dobro. Ljudi sa vrata prvo moraju mentalno da budu stabilni, ali to nije uvek slučaj,  posebno tada. Svedoči za novine i redar Đorđe: “Pazi, to je bilo otprilike ovako; ja sam sišao dole, bila je zatvorena kasa, a neko je pravio sranje u kojem su učestvovali i redari. Tri četiri dečaka su pravila sranje i nekako je opalio pištolj. Vita je takođe prokomenatarisao taj događaj: “ Taj redar je isto bio u strahu i ubacio je metak u cev. I nije ga vratio u okvir nazad pošto se sve završilo, sve pretnje i sva gurkanja. Oni su ih izbacili iz kluba i otišli su. Ali metak je ostao u cevi.  Nakon nekog vremena, taj dečko se vratio da se raspravi sa njima zašto je izbačen. Tu je opet proradio adrenalin, ovaj je izvadio pištolj, ali je taj metak ostao u cevi. Kažu da je bilo samoopaljenje…”  To je zaista bio tragičan i nepotreban pečat koji je klub dobio.

Drugi slučaj koji se dogodio ranije je vezan za mene.

  Dakle , istina je da su na Akademiju počeli sve više da dolaze ljudi koji nemaju veze sa takvim načinom života i većinom su dolazili da bi dilovali , provocirali i pravili nered. Ulazili su sa sakrivenim oružijem i tukli bez razloga koga su stigli.

  Stajao sam sa Bogijem na poslednjoj platformi stepeništa i gledao šta se dešava u dugačkom hodniku kluba. Primetio sam da izbija svađa i odmah velikom brzinom sledila je tuča. Redari su momentalno reagovali, strčali su niz stepenište i odvukli su iz kluba trojicu mladića u šarenim trenerkama.

  -  A šta im je ono ispalo? - pitao me je Bogi.

  -  Nemam pojma… ne vidim ništa….  -  rekoh mu.

  -  Pa ona cevčica ... ček malo... -  Bogi je sišao i podigao sa poda nešto nalik na metalnu hemijsku olovku.

  -  Ne znam šta je to. - gledao sam u metalnu cevčicu dok je Bogi obrtao i čačkao.

Tada odjeknu pucanj. Direktno meni ispred nosa zazvižda metak i napravi lepu rupu u zidu iznad nas. Bogi baci metalnu napravu daleko od sebe. Ja ga pogledah :

   - Mogao sam da poginem sada. - rekoh tiho i zapanjeno.

Rupa koju je metak napravio još uveke se nalazi u tom podrumu. Mogao sam prst da gurnem u nju.

Ovakve stvari se tamo, skoro nikada do devedesetih, nisu dešavale. Stanje u društvu je počelo da se ubrzano menja, to je uticalo na sve. I ljudi su počeli da brkaju stvari. Sve manje je bilo onih koji su u klub dolazili da stvarno uživaju u muzici koja setamo puštala, gde je “Akademija”, jednom prilikom je proglašena i najboljim klubom tog tipa u Evropi.  Ali kako je tržište počelo da zahteva i razliku u žanrovima tako su počele i tematske večeri, alternativne, dark ili elektronske večeri. Time su se određene “ekipe”, smenjivale a time sam vremenom počeo tamo da viđam sve više nepoznatih ljudi. Koncerti su se sve slabije organizovali. Klub se širio ali je po meni na neki način na taj način i gubio. Prostorija koju su bendovi koristili za snimanje demo ali i ozbiljnijih snimaka, je takođe pretvorena u deo kluba. Na svom vrhuncu u pravnoj borbi za taj proctor, klub je prestao da postoji. Za vreme njegovog postojanja tu je održano zaista jako puno koncerata, klub su oslikavali i to stalno osvežavali, najinteresantnijim grafitima, sami slikari. Oni su tu, osim na taj način, mogli da zarade i radeći na šanku, garderobi ili prodavajući karte. To je prvenstveno bila jedinstvena i mala komuna odabranih ljudi, prvenstveno umetnika, slikara, muzičara i pisaca ali na žalost kako je vreme prolazilo sve to se pretvorilo u pitanje imovine i prava na profit od kluba. “Akademija” je i dalje “Akademija”, ali kao javni prostor za studije. U svom podrumu u toj zgradi student više ne smeju da prave žurke i tako sebi olakšaju školarinu.

***

"Klub koji će postati Akademija osnovan je 1961. godine i bio je prvenstveno klub studenata likovne akademije. Slikar Milovan DeStil Marković je 1982. godine promenio njegovu koncepciju i nazvao ga Akademija. Tada je ovaj klub postao diskoteka u kojoj se puštala savremena rok muzika, mesto avangardnog klupskog zvuka i centаr stvаrаlаštva аlternаtivne, umetničke, muzičke i intelektuаlne scene. Ubrzo stiče kultni stаtus i znаčаjnu ulogu u formirаnju, promociji i аfirmаciji urbаnog i kosmopolitskog duhа Beogrаda...

Klub Akademija – središte avangardnog zvuka u Beogradu

Obezbeđenje sa vrata Akademije osamdesetih, 30 godina kasnije / VICE

"PODRUM zgrade Fakulteta likovnih umetnosti (FLU) u kome je nekada bio kultni prestonički klub "Akademija", već pet godina zvrji prazan! I dok se studenti zbijaju u studijima, prostor u Rajićevoj 10 propada, jer fakultet nema novca za njegovu sanaciju....

Kultna Akademija i dalje zvrji prazna!

Akademija @AkademijaKlub · Културни центар / Facebook

 

San smešnog čoveka - F.M. Dostojevski | Audio knjige na srpskom

Vladeta jerotić : San Smešnog Čoveka F.M. Dostojestovskog pdf.

Najlepše priče

Autor: Fjodor M.Dostojevski

Oblast: Klasici

Izdavač: Feniks Libris, 2007

ISBN: 978-86-7844-036-6

ćirilica, 14x20, tvrd povez, 430 str.

„... Noć je bila čarobna, kakva može biti samo kad je čovek mlad, ljubazni čitaoče..." - iz Belih noći.

U ovoj zbirci možete pročitati neke od najljepših priča F.M.Dostojevskog:

Mali junak, Ujakov san, Bele noći, Gazdarica, Pošteni lopov, San smešnog čoveka, Odvratna priča, Mališan kod Hrista na Božićnoj jelki.U ovoj zbirci možete pročitati neke od najljepših priča F.M.Dostojevskog:

1. Mali junak

2. Ujakov san

3. Bele noći

4. Gazdarica

5. Pošteni lopov

6. San smešnog čoveka Fantastična priča

7. Odvratna priča

8. Mališan kod Hrista na božićnoj jelki

Najlepše priče Autor: Fjodor M.Dostojevski

Fjodor Mihajlovič Dostojevski

Dead Man: A Film By Jim Jarmusch (Music From And Inspired By The Motion Picture)

"Џим Џармуш (енгл. Jim Jarmusch; рођен 22. јануара 1953. године у Акрону, Охајо) је амерички независни филмски режисер. Џармуш је 1975. дипломирао енглеску књижевност на Универзитету Колумбија, а затим је на Њујоршком Универзитету почео да похађа филмску школу. У међувремену је одлучио да напусти студије и да сав новац за школарину потроши на снимање свог првог филма. Thaddeus Sebena, његов тадашњи ментор највише му је у томе помогао. Тако је настало Константно глуварење (Permanent Vacation), први Џармушев филм, који је представио публици карактеристичан стил „озбиљног хумора“ који се касније појављује и у филмовима Чудније од раја и Под ударом закона. Џармуш је радио како асистент у настави америчком режисеру Николасу Реју док је похађао Њујоршки универзитет. Захваљујући Реју, добио је прилику да ради као асистент продукције у филму Вима Вендерса Lightning Over Water из 1980. који је посвећен Реју...Џим Џармуш - Википедија

Storyline:

In the late-1800s, the meek accountant from Cleveland, William Blake, spends the last of his already meagre savings to get to the frontier community of Machine where a job awaits him. Eager to make a fresh start, Blake arrives at his destination, only to discover that the position no longer exists. Gravely wounded and on the run from a relentless trio of bounty hunters after a deadly shoot-out, William flees the inhospitable industrial town and has a chance encounter with the enigmatic Native American spirit-guide named "Nobody", who believes Blake is the reincarnation of the visionary English poet, William Blake. Now, before the endless American wilderness, the two companions embark on a peril-laden odyssey of mysticism, transformation, and spirituality, until William crosses over into the spirit world. What lies on the other side? Written by Nick Riganas 

Mrtav čovek (1995)

Neil Young / Dead Man: A Film By Jim Jarmusch (Music From And Inspired By The Motion Picture)

NISAM BIO TU: " Par godina ranije…" (Autobiografski Roman u Nastavcima 10) Autobiografija | Autobiography | Autobiographie - 1989 godina

 

Par godina ranije…

Držao sam Video-klub. Trebao bih možda pravilnije reći, mojo otac je držao video-klub, dok sam ja išao u školu. Ipak, stizao sam da odgledam filmove, napišem nešto o njima i “plasiram” ih dalje, ja sam bio mladi gazda. Video-klub je otvoren još dok sam pohađao osnovnu školu i smatram se, zajedno sa mojim ocem, jedniim od pionira ovog posla koji je kasnije prevazišao sva moja očekivanja I “preko noći” se transformisao u ništa. Ovaj fenomen od posla, zaslužuje malo pažnje ali ću se na to vraćati nasumično. Od kluba sam imao dosta novca. Odlučio sam da kupim Vespu. To je bio ozbiljan motor od 250 kubika, tamno plave boje. Ipak na ulici su u to vreme vozači automobila gledali na motor kao na bicikl. Često sam slušao zvuk sirene iza sebe, što je bio znak da se pomerim sa strane, iako sam bio brži od mnogih automobila koji su me preticali. Gledao sam da vozim oprezno.

Bogi je proveo najviše vremena na Vespi sa mnom. Leteli smo iznad grada i zavlačili se u najrazličitije, egzotične delove Beograda. Voleli smo da lutamo Senjakom i Dedinjem.  Možda nikada ne bih video neke zabačene , stare uličice grada da nije bilo tog motora. Ovaj motor mi je dosta pomogao da stignem i obiđem najrazličitija dešavanja koja su se odigravala jedna za drugim u to vreme u Beogradu. Nije bilo predaha…

Van grada sam vozio malo ali sećam se jedne divne vožnje do Novog Sada, koja nije bila vezana samo za to što sam prvi put išao do tog grada motorom. Veličanstven osećaj. Vozio sam polako i razgledao predele koji su iskrsavali ispred mene. U to vreme, bio sam teći srednje, sam u Novom Sadu, imao devojku.  Nina je uveče predložila da odemo na probu "opasnog" benda, to su joj prijatelji i ona im je prognozirala veliki uspeh. Otišli smo na prob"Obojenih". Marijana me je upoznala sa članovima benda i u nekoj dosta velikoj, malo zabačenoj prostoriji su počeli probu. Nakon  pola sata sam rekao Nini da je ovo loša imitacija "Discipline" i želeo sam da momentalno napustimo prostoriju. Svoje mišljenje sam kasnije promenio. "Obojeni Program" je postao naš popularan rock bend, koji je u međuvremenu izgradio svoj autentičan i dobar zvuk.

Nina i ja smo na Vespi dočekali jutro na obali Dunava. Divno purpurno jutro u društvu galebova.

  Dosta puta sam pomenuo do sada muziku, kao nešto sa čime sam živeo. Mislim da muzika nije samo ono što čovek, baveći se tom vrstom umetnosti, stvori. Muzika postoji i u tišini. Muzikom diše priroda. Čudim se ljudima koji pridaju ogroman značaj tome što je Betoven napisao sinfoniju gluv. Kako? Pa Betoven je muziku u svesti imao a rukama je pisao. Rano sam imao želju da se i sam bavim muzikom. Maks, Grof, Bope i ja smo u prvom razredu srednje škole osnovali bend i nazvali ga "Ex Ponto", pročitao sam tada te Andrićeve poetične i teške zapise, koji su na mene ostavili veliki utisak. Svirali smo u staroj Bope-voj kućici. To nije dugo trajalo. Nakon toga, mene je sve do početka ovog veka, ta strast za stvaranjem muzike, napustila. I ne samo to, naprosto sam počeo da na muzičare gledam sa određene "visine". Što sam više tih ljudi upoznavao, razumeo sam,  pogrešno svakako, da oni svojom neobrazovanošću i neki izuzetno slabe inteligencije ne mogu i neće, ništa –nikada,  “dublje shvatiti”.  Ponašao sam se gordeljivo i podsvesno ljubomorno sam pristupao tim ljudima,  sve dok neki od njih nisu postali moji jako dobri prijatelji. Oni su svirali ja sam pisao i sanjao o tome da snimim svoj prvi dugometražni film, kratkih sam snimio nekoliko. Prošlo je desetak i više godina a ja sam za to vreme sedeo sa slikarima i eto muzičarima po najrazličitijim klubovima i kafanama i bio "stound" ko' kamen. Kada sam već na ovoj temi opisaću još jedno zanimljivo veče iz perioda kada sam bio drugi razred srednje škole.  Moja tadašnja devojka  Ena me je pozvala kod svoje najbolje drugarice Isidore. Divne su bile Ena i Isidora. Ena mi je napomenula da će kod Isidore doći njen dečko, Zokac. Zokac je inače važio za jednog od najprivlačnijih mladića u Beogradu. Tako da je Isidora bila veoma ponosna na njega, iako je i sama bila devojka stvarno retke lepote. Ona se hvalila Zokcem i govorila  je kako će on biti na plakatima grada i kako će njegov bend biti popularniji od svih Jugoslovenskih bendova zajedno.

"Eto još jedan muzikant..." - pomislio sam grubo ali i znatiželjno. Zokca do tada nisam poznavao.

Voleo sam da upoznajem nove ljude. Od kada progledamo susrećemo se sa nečijim očima. Za vreme odrastanja, školovanja, preko posla, ulice, od mesta za društveni život do novih komšija mi neprekidno upoznajemo ljude. Neki od tih ljudi predstavljaju u našim životima nešto važno, dok druge ne smatramo toliko bitnim i vezanim za naš život. Uprkos tome mislim da nevidljiv i neraskidiv lanac povezuje naš život sa svakom osobom koju susretnemo u životu, idem do te mere da smatram da je bitan i onaj naizgled najnebitniji susret, pogledom u prolazu. Do te mere mogu uticati ti susreti da oni rađaju najneverovatnije ishode.

Kod Isidore sam pored Zokca zatekao i njegovog druga T-a, njega sam video tada i više nikada.  Zokac kaže da već dugo živi u Kanadi.   Interesantan je Zokac. Čvrsto muževno lice mladića, vedrog i nasmejanog. Obučenog lepo i moderno. Crna kosa, gde je svaka dlaka bila na svom mestu i pogled dubok, ispod isto, tako tamnih, jakih obrva. Inteligentan i vizionarski raspoložen momak. Pale su mi na um Anine reči o njegovoj slavi. Pomislio sam tada da je ovakav čovek sposoban za to. Puno toga se ostvarilo, njegov bend, jeste jedan od najoriginalnijih srpskih, tada jugoslovenskih bendova. Za samo par godina nakon toga, on, njegov bend sa još nekoliko bendova iz Beograda, uspevaju da stvore potpuno novu muzička scenu. Njegove zbirke poezije su dobro prihvaćene, dok njega, na neki način,  danas neki ljudi, smatraju "ikonom" urbanog života i rock&rolla, devedesetih godina.

  Isidora i Ena su spremile laganu večeru. Zokac i T. su spremili desetak “sprava” punih “šita”.  Naše druženje se pretvorilo u oblake, obojene najrazličitijim bojama, pune ludog smeha. Odlazili smo daleko da bi se vraćali nazad i analizirali najsmešnije sitnice. Završilo se tako što sam na kolenima, lajao i režao kao pas na Enu, opominjući je tako da trebamo da idemo u krevet.  Isidora je imala dosta veliki stan. Ena i ja smo dobili zasebnu sobu, Zokav i Isidora odoše u neku drugu sobu a T. je zaspao u dnevnoj sobi.

Photo: Irena Bijelić Gorenjak. Manastir Vavedenje Presvete Bogorodice 2004 godine. Sa leve strane Sebastian Sava Gor, sa desne Nebojša Antonijević - Anton (Partibrejkers...http://partibrejkers.rs/ 

C O C T E A U - T W I N S / B L U E - B E L L - K N O L L

"Cocteau Twins were a Scottish band active from 1979 to 1997. They were formed in Grangemouth by Robin Guthrie (guitars, drum machine) and Will Heggie (bass), adding Elizabeth Fraser (vocals) in 1981 and replacing Heggie with multi-instrumentalist Simon Raymonde in 1983. The group earned critical praise for their ethereal, effects-laden sound and the soprano vocals of Fraser, whose lyrics often abandon recognisable language. They pioneered the 1980s alternative rock subgenre of dream pop...Wiki / Cocteau Twins

COCTEAU TWINS / HOME