четвртак, 2. март 2023.

Duboka Je Noć : "Smisao Iz Haosa" | Deep Is The Night: "Meaning In Chaos" | Profond est la Nuit: "Signification dans le chaos" | Savremena Proza. Contemporary Prose. Prose contemporaine

 






Smisao Iz Haosa

 

Đorđević je izašao da prošeta uz reku, želeo je da razbistri glavu ali Sunce je bilo strašno neprijatno. Došao je do reke, primetio je da nivo reke opao. Strašna je vrućina i zbrka u glavi, zakjučio je. Đorđević se zamislio i nije primetio Petronijevića, koji se takođe zamislio. došlo je do "čeonog sudara". Dva čovek se uhvatiše za svoje glave. Udarac je bio silovit. Dorđević je odlučio da se smesta vrati kući. Kada je došao do svog stana, otkrio je da je izgubio svoje ključeve. Pade mu na pamet da su ključevi ispali najverovatnije "tamo"... kod "čeonog sudara" , pored reke. 

I dalje je bez razloga pretresao džepove, kada ču glas, iza sebe u hodniku: 

-  "Njihov preferans je bio zaista uzbudljiv". Đorđević je pogledao niz hodnik ali ne vide nikoga. Ženski glas... rečenica izgovorena uz smeh i uz još nečije kikotanje.

Dorđević je razmišljao da li da se vrati na reku i potraži ključeve kada ponovo začu, ovoga puta, muški glas iza svojih leđa:

-  "Šta radiš ovde?!" - Đorđević se prepade i odmah zakuca komšiji na vrata.

Komšija je otvorio.

-        Puštaj unutra brzo!  Đorđević ulete kod komšije.

-       Šta se dešava? - komšija je uvek bio pripit, jednim okom je gledalo u Đorđevića dok je drugo oko gledalo ka plafonu.

-        Ne pitaj…neko mi se šunjao iza leđa…daj rakiju.

Komšija ode po rakiju. Đorđević popi dve čaše naiskap.

-        Da razvalimo bravu...izgubih proklete klučeve...

Razvališe bravu uz prisustvo starije gospođe Olge, koja je čula buku i jedva čekala priliku da izađe. Svi popiše još po dve rakije, koju je ovog puta donela gospođa Olga.

Đoršević je dosta pijan ušao u svoj stan. Zalupio je vratima koja su ostala nezaključana i poluotvorena, bez brave, a on je ušao u spavaću sobu i bacio se na krevet.

-        Kako je tako je. – pomislio je pijano i ravnodušno ali tada ponovo i jasno ču glas zbog koga je momentalno kao oparen skočio sa kreveta:

 -        Pravim smisao iz haosa, da li ti to odgovara?

Đorđević od straha zakorači unazad i pade kroz vreme i prostor, svestan toga da će njegova realnost u budćnosti, biti potpuno izmenjena...






Meaning In Chaos



Đorđević went out for a walk along the river. As he moved, he noticed that the river was beginning to dry up. The water level was dropping and Đorđević was able to cross to the other side of the river. When he reached the other side, he saw several people sitting on chairs, with worried faces. He approached one of them and asked what was going on. The man told him that the sun was too hot and that's why the river started to dry up. Đorđe was deep in thought and decided to return home. When he got to his apartment, he found he had lost his keys. He started to search his pockets when he heard a voice behind him in the corridor:


- "Their poker was really exciting". Đorđević looked down the hall and saw no one.


-  "What are you doing here?" - Đorđević heard a voice behind him again. This time he was scared and knocked on his neighbor's door.


The neighbor opened it.


- Let me in quickly! Đorđević burst into the apartment.


-      What happened?


- Don't ask...someone sneaked up behind me...give me the brandy.


The neighbor went to get brandy. Đorđević drank two glasses.


- Let's break the lock...I lost the damn keys...


They broke the lock in the presence of the elderly lady Olga, who heard the noise and couldn't wait for the chance to get out, they each took two more brandies, which this time Mrs. Olga had brought.


Đoršević entered his apartment quite drunk. He slammed the door, which remained unlocked and half-open, without a lock, and he entered the bedroom and threw himself on the bed.


- As it is, it is. - he thought drunkenly and indifferently, but then he again and clearly heard a voice that made him immediately jump off the bed as if scalded:


  - I'm making sense of chaos, does that suit you?


Đorđević steps back in fear and falls through time and space, aware that his reality will be completely changed...



****


Signification dans le chaos


Đorđević est sorti se promener le long de la rivière. En se déplaçant, il remarqua que la rivière commençait à s'assécher. Le niveau de l'eau baissait et Đorđević a pu traverser de l'autre côté de la rivière. Lorsqu'il atteignit l'autre côté, il vit plusieurs personnes assises sur des chaises, les visages inquiets. Il s'est approché de l'un d'eux et lui a demandé ce qui se passait. L'homme lui a dit que le soleil était trop chaud et que c'est pourquoi la rivière a commencé à s'assécher. Đorđe était plongé dans ses pensées et a décidé de rentrer chez lui. Arrivé à son appartement, il constate qu'il a perdu ses clés. Il commença à fouiller ses poches lorsqu'il entendit une voix derrière lui dans le couloir :


- "Leur poker était vraiment excitant". Đorđević regarda au bout du couloir et ne vit personne.


-  "Que fais-tu ici?" - Đorđević a de nouveau entendu une voix derrière lui. Cette fois, il a eu peur et a frappé à la porte de son voisin.


Le voisin l'ouvrit.


- Laissez-moi entrer rapidement ! Đorđević fait irruption dans l'appartement.


-      Ce qui s'est passé?


- Ne demande pas... quelqu'un s'est faufilé derrière moi... donne-moi le cognac.


Le voisin est allé chercher du cognac. Đorđević a bu deux verres.


- Cassons la serrure... J'ai perdu les maudites clés...


Ils ont cassé la serrure en présence de la vieille dame Olga, qui a entendu le bruit et n'a pas pu attendre l'occasion de sortir, ils ont chacun pris deux autres cognacs, que cette fois Mme Olga avait apportés.


Đoršević est entré dans son appartement complètement ivre. Il claqua la porte, qui resta ouverte et entrouverte, sans serrure, et il entra dans la chambre et se jeta sur le lit.


- Comme c'est, c'est. - pensa-t-il ivre et indifférent, mais il entendit à nouveau clairement une voix qui le fit immédiatement sauter du lit comme s'il était ébouillanté:


  - Je cherche du sens dans le chaos, ça te va ?


Đorđević recule dans la peur et tombe à travers le temps et l'espace, conscient que sa réalité sera complètement changée...


 EX EX :  BELOGLAVI SUP






Dobra Knjiga

Predstavlja:

ISHOD NA NIŠANU


SHOD NA NIŠANU (Zbirka Poezije) | Dobra Knjiga |  | poetry.  poezija. zbirka poezije. poésie. a collection of poetry. un recueil de poésie


Iz Predgovora:


„...da je na Zemlji sve racionalno, ništa se ne bi ni događalo...“

- Fjodor Mihajlovič Dostojevski

Objektivna neracionalizacija je postala opšta pojava i u tom smislu egzistencija je ugrožena.

Tražeći, kao hodajući kroz mrak, autor uspeva da iracionalno, nadrealno, podsvesno, lično i kolektivno nesvesno, osvetli i da kroz sopstvenu prizmu, realizuje specifičnu i novu lingvističku formu, nov, literarni stil, kojim nam. predstavlja zbirku poezije, tako otvoreno slikovitu, bez poređenja, koketiranja, sa bilo kakvim

autoritetima, koja postavlja jako bitna pitanja, prvenstveno pitanja koja se tiču naše zajedničke egzistencje.

Na veoma jedinstven i snažno poetičan način, Sebastian Sava Gor uspeva da pretvari nadrealno u egzizstencijalno.


ISHOD NA NIŠANU

Cena : 880,00 RSD

Detaljne informacije o knjizi:

Autor: Sebastian Sava Gor

Žanr Poezija

Izdavač: Sebastian Sava Gor

ISBN: 9788691820510

Br. strana: 70

Povez: broširan

Jezik: Srpski

Pismo: Latinica

Format: 20cm

Datum izdavanja: 2022


👇


ISHOD NA NIŠANU:::DOBRA KNJIGA::: KUPOVNA VEZA






Best Movies Ever: Paris, Texas (1984)




Paris, Texas




Сценарио Сема Шепарда је једноставан, али моћан. Дијалози су минималистички, али свака изговорена реч носи тежину и значење. Филм не суди својим ликовима, већ их приказује као несавршене људе који траже искупљење и смисао у свету пуном апсурда и неспоразума.

"Paris, Texas" је филм који нас подсећа на људску способност за промену и опрост. То је прича о поновном проналажењу себе и својих вољених, о потрази за местом којем припадамо. Вендерсово ремек-дело је безвременско, универзално и дубоко дирљиво. Прича о самоћи... напуштености, љубави и нади...

За све љубитеље филма, "Paris, Texas" је незaобилазно, нудећи дубоко људску причу испраћену феноменалном фотографијом...





Soundtrack by Ry Cooder





👇



"Paris, Texas," directed by Wim Wenders, is one of those rare cinematic masterpieces that leaves an indelible mark on the viewer through its visual style and emotional depth. This film is a true gem in cinema and deserves every accolade it receives.

The story follows Travis Henderson, a man lost in his personal demons, who reappears after four years of absence, trying to reconcile with his past and reconnect with his son. With exceptional care, Wenders guides the viewer through an emotional journey, exploring themes of redemption, family, and loneliness.

One of the most outstanding elements of the film is the cinematography by Robby Müller. His camera captures the vast landscapes of the American Southwest, transforming them into beautiful yet harsh scenes that perfectly reflect the inner state of the characters. Every frame is meticulously composed, creating visual poetry that lingers with the viewer long after the film ends.

Harry Dean Stanton, in the role of Travis, delivers one of the most touching and authentic performances of his career. His subtle acting allows the audience to feel every nuance of pain, regret, and hope that his character experiences. Nastassja Kinski's performance as Jane, Travis's estranged wife, is equally impressive, adding layers of complexity to their relationship.

Sam Shepard's screenplay is simple yet powerful. The dialogues are minimalist, but every spoken word carries weight and meaning. The film does not judge its characters but portrays them as imperfect individuals seeking redemption and purpose in a world full of mistakes and misunderstandings.

"Paris, Texas" is a film that reminds us of the human capacity for change and forgiveness. It is a story about rediscovering oneself and one's loved ones, about the search for a place to belong. Wenders' masterpiece is timeless, universal, and profoundly moving, leaving the viewer with a sense of hope and understanding.

For all film lovers, "Paris, Texas" is an essential experience that transcends the boundaries of time and space, offering a deeply human story told through beautiful imagery and unforgettable characters.

Directed by Wim Wenders
Written by L. M. Kit Carson Sam Shepard 
Produced by Anatole Dauman Don Guest

Starring
Harry Dean Stanton
Nastassja Kinski
Dean Stockwell
Aurore Clément
Hunter Carson

Cinematography Robby Müller

Edited by Peter Przygodda

Music by Ry Cooder

Production companies
Road Movies Filmproduktion GmbH
Argos Films S.A.
Distributed by 20th Century Fox
Release dates
19 May 1984 (Cannes)
2 November 1984 (US)
Running time 147 minutes[2]
Countries West Germany France
Language English








👇








Свети Јован Лествичник ЛЕСТВИЦА Поука VII О ПЛАЧУ КОЈИ ДОНОСИ РАДОСТ - teologija. theology. théologie

 






Свети Јован Лествичник 

ЛЕСТВИЦА 

Поука 

VII 

О ПЛАЧУ КОЈИ ДОНОСИ РАДОСТ 



Плач по Богу јесте туговање душе и расположење у коме болно срце махнито тражи оно за чиме жуди. Не налазећи то што тражи, оно са патњом лута и због тога горко плаче. Другим речима, плач је за душу златни жалац, који је стално опомиње и

ослобађа од сваке привржености и страсти, забоден у срце светом тугом.

Умилење је непрестано мучење савести, које унутрашњим исповедањем расхлаћује ватру срца. Исповест је самозаборав природе, као што неко заборави да једе хлеб свој (уп. Пс.101, 5). Покајање је лако одрицање од сваког телесног задовољства.

Својство оних који у блаженом плачу још напредују јесте уздржање и ћутање уста; оних који су већ напредовали - безгневље и непамћење зла; а савршених - смиреноумље,

жеђ за понижавањем, добровољна глад за невољним мукама, неосуђивање оних који греше, натприродна самилост. Док се првима мора дати одобрење, други су за сваку

похвалу. Они, пак, који су гладни мука и жедни понижења јесу блажени, јер ће се наситити храном које никада није доста.

Ако си достигао плач, потруди се свом снагом да га сачуваш. Он се врло лако губи пре него што се у потпуности не усвоји. Као што се восак топи на пламену, тако и њега лако

упропашћују немир, телесне бриге и разузданост, а нарочито многоговорљивост и смехотворство.

Извор суза после крштења већи је и од крштења, ма колико ове речи, донекле, изгледале и дрске. Крштење нас чисти од оних грехова који су се догодили пре  крштења, а сузе нас чисте од онога што смо после крштења учинили. Оно смо примили

као деца, и сви смо га оскрнавили. А сузама и само крштење поново чистимо. И да човекољубље Божије није људима даровало сузе, стварно би били ретки, и тешко да би

се и могли наћи, они који се спасавају.

Уздаси и туга вапију пред Богом. Сузе које произлазе из страха заузимају се за нас. А оне сузе које проистичу из пресвете љубави, јављају нам да је молитва наша примљена.

Ако смиреноумљу ништа не одговара тако као плач, онда му без сумње ништа није тако супротно као смех.

Чувај, пажљиво чувај блажену радосну тугу светог умилења. И немој престати да је негујеш у себи, доклегод те не подигне одавде и чистога не приведе Христу.

Немој престати да замишљаш и да истражујеш бездан тамнога огња, и нежалостиве слуге, неосетљивог и неумољивог Судију, бескрајни хаос подземне ватре, и страшно

место под земљом, и силазак у тесне поноре, и уопште све томе слично, да би похотљивост која се у нашој души налази била потиснута великим страхом, и да би се

душа сјединила са непролазном чистотом и примила у себе сјај невештаствене светлости која блиста јаче од било каквог пламена.

На молитви стој са трепетом, као окривљеник пред судијом, да и спољашњим изгледом и унутрашњим настројењем угасиш гнев праведнога Судије. Он неће презрети душуудовицу, која стоји пред њим у дубокој тузи и својим молбама замара Онога који се заморити не може.

За онога који је стекао душевне сузе, свако је место згодно за плач. А ко плаче само телесним сузама, никада неће престати да прави разлику између места и места.

Скривена ризница је много мање изложена опасности да буде опљачкана, него она која лежи на сред трга. Слично треба разумети и ово што је напред речено.

Не буди као они што сахрањују мртваце - који час плачу за њима, а час се опијају због њих. Буди као они који су осуђени да раде у рудницима, које њихови чувари сваки час туку. Онај који понекад плаче, а понекад збија шале и живи разуздано, личи на

човека који пса сластољубља гађа хлебом уместо каменом, пошто га само на изглед гони а у ствари га привлачи к себи. Буди дубоко забринут у своме срцу, али своју

забринутост] немој испољавати. Демони се плаше од такве забринутости као лопови од пса.

Драги моји, нисмо ми, не, никако нисмо позвани овамо на свадбу. Онај који нас је овамо позвао, призвао нас је, заиста, да плачемо над самима собом.

Понеки, кад плачу, без потребе себе присиљавају да у тим блаженим тренуцима уопште ни на шта мисле, не схватајући да је проливање суза без икакве мисли својствено бесловесним, а не словесним бићима. Суза је пород мисли. А отац мисли је

словесни ум.

Нека ти лежање твоје у постељи дочарава полагање у гроб, па ћеш мање спавати. Нека те седење за столом подсећа на језиву трпезу вечних црва, па ћеш мање уживати у јелу. И не заборављај на жеђ у оном вечном огњу док пијеш воду, па ћеш свакако победити своју природу.

Када смо подвргнути драгоценом понижавању, злостављању и казнама, замислимо страшну пресуду вечног Судије, па ћемо зацело, кротошћу и трпљењем, као мачем са две оштрице, одсећи бесмислену тугу и горчину, који су посејани у нас.

С временом пресушује и море, вели Јов (Јов 14,11). Током времена, и уз помоћ трпљења, мало по мало силазе у нас и усавршавају се у нама и све споменуте врлине.

Помисао на вечни огањ нека те свако вече прати у сан, и заједно с тобом нека се буди, па леност никад неће овладати тобом за време опште молитве.

Нека те на подвиг плача побуђује и сама одећа твоја: сви који оплакују мртве облаче се у црно.

Ако не плачеш, плачи због тога [што не може да плачеш]. А ако плачеш, плачи још више, због тога што си самог себе, гресима својим, свргнуо са таквога високог положаја у такву беду.

Добри и праведни наш Судија, као и код свих осталих ствари, води и код суза рачуна о нашим природним могућностима. Видео сам како неко са муком истерује мале капљице, као капљице крви. Видео сам и друге, који без муке проливају читaве потоке суза. Чак сам и ја ценио ове трудбенике више по труду него ли по сузама, па мислим да поготову Бог тако чини.


Онима који плачу не приличи бављење теологијом, јер се тиме упропашћује њихов плач. Онај који се бави теологијом изгледа као човек који седи за учитељском катедром, а онај који плаче - као неко ко живи на ђубришту, одевен у врећу (уп. Јов 2, 8). Мислим да је то разлог због чега је и Давид , иако учен и мудар човек, одговорио онима који су га испитивали када је једном приликом плакао: Како да запевам песму Господњу у

земљи туђој (Пс.136,4), тј. обузет страшћу.

Како у стварној природи, тако и умилењу, постоји нешто што се покреће неким другим, спољним узроком. Када је душа, и без нашег старања и настојања, склона сузама и нежна - пожуримо! То значи, наиме, да је Господ и без нашег позива дошао и дао нам сунђер богољубиве туге и свежу воду благочестивих суза за брисање хартије наших грехова. Чувај тај плач као зеницу ока, докле год те он сам неосетно не напусти, јер је велика његова моћ, већа од моћи онога плача који је плод наше сопствене бриге и жеље.

Савршенство плача није достигао онај који плаче кад хоће, него онај који плаче о чему хоће. Па чак ни тај који плаче о чему хоће, него онај који плаче о чему Бог хоће.

С плачем по Богу често се меша најгнуснија суза, суза сујете. А то ћемо опитно и побожно осетити кад видимо себе где плачемо, а у исто време чинимо зло.

Право је умилење душевни јад без икакве гордости, бол душе која ни у чему не угађа себи, него у сваком тренутку замишља своју смрт, и од Бога, који теши смирене монахе, очекује утеху као жедан хладну воду. 

Они који плачу из дубине душе, омрзнули су и сам живот свој, а од тела се свога окрећу као од непријатеља.

Када код оних који мисле да плачу по Богу видимо гнев и охолост, њихове сузе треба сматрати неправилним. Јер, какву заједницу има светлост са тамом (2.Кор.6,14)?

Плод лажног умилења је уображеност, а плод правога - утеха.

Као што ватра прождире сламу, тако и чиста суза сагорева сваку прљавштину, видљиву и невидљиву.

Многи оци сматрају да је порекло суза нејасно и неразумљиво, нарочито код почетника, јер сузе могу бити последица многих и различитих узрока: природе, Бога, неправилне туге као год и туге похвалне, таштине, блуда, љубави, сећања на смрт и многог другог.

Испитавши уз помоћ страха Божијег све ове побуде плача, постарајмо се да добијемо чисте и необмањиве сузе које се рађају у размишљању о нашем одвајању од тела,

будући да у њима нема ни крађе, ни охолости. Напротив, оне доводе до очишћења и напретка у љубави према Богу, до окајања грехова и ослобођења од страсти.

Није необично да се плач почне са добрим а заврши са лошим сузама, али је похвално када се од неправилних или од природних пређе на сузе духовне. То питање разумеју они који су склони славољубљу.

Не веруј сузама пре него што се потпуно очистиш, јер не треба имати поверења у вино које се сипа у чашу непосредно из каце у којој се правило.

Нико не пориче да су све наше сузе по Богу корисне. Но, у чему се заправо састоји та корист, видећемо у часу своје смрти.

Ко стално плаче по Богу, сваки дан има духовни празник, а онога ко не престаје да празнује телесно очекује плач вечни.

Нема радости за осуђенике у тамници. Нема празника на земљи ни за праве монахе. Због тога можда и рече са уздахом онај који је толико волео да плаче: Изведи из тамнице душу моју (Пс.141,8), да се обрадује на неизрецивој светлости Твојој.

Буди као цар у срцу свом, посађен на узвишени престо смирења, који заповеда смеху: "Иди", и иде - и плачу слаткоме: "Дођи", и долази - и телу, робу и тиранину нашем: "Уради то", и ради (уп. Мт.8,9).

Човек који се обукао у блажени и благодатни плач као у свадбену хаљину, стиче познање духовног смеха душе.

Постоји ли монах који би цело своје време у монаштву провео тако побожно, да ни дана, ни часа, ни једног јединог тренутка никад не изгуби, него да све своје време посвети Господу, имајући на уму да се у овом животу не може доживети два пута један те исти дан?

Блажен је монах који је у стању да очима душе јасно гледа умне силе [тј. анђеле]. Али, од пада је заиста сачуван само онај монах који, размишљајући о смрти и гресима, стално роси своје образе живим сузама својих телесних очију.

Тешко бих могао поверовати да први ступањ може наступити без другог. Виђао сам молиоце и дрске просјаке, како извесним духовитим речима одмах освајају срце и самих царева, изазивајући њихову самилост. А виђао сам и људе убоге и сироте у врлинама, како неким, не духовитим, већ напротив смиреним, нејасним и сметеним речима из дубине очајнога срца без срама, упорно вапију ка небеском Цару, и тиме као

да присиљавају на милост Онога чија се природа не може присилити.

Ко се у души поноси својим сузама и у себи осуђује људе који не плачу, личи на човека који од цара измоли оружје за борбу против непријатеља свог, а употреби га против самога себе.

Богу није потребно, нити Он жели, браћо, да човек плаче од бола свога срца. Напротив,Он жели да се од љубави према Њему радујемо душевним весељем. Одузми грех, па ће очима твојим бити сувишне сузе бола: када нема ране, није ни завој потребан. 

У Адама, пре пада, није било суза, као што их више неће бити ни после васкрсења, кад грех нестане. Јер, тада ће побећи и бол, и туга и уздах. Видео сам код неких људи плач, и видео сам код других да плачу због тога што немају плача: мада га у ствари имају, мисле да га немају, и у добром незнању остају безбедни

од преваре. То су управо они за које је речено: Господ води слепе(Пс.145,8).

Често се дешава да површне људе чак и сузе њихове понесу. Зато се некима оне и не дају. Такви људи, старајући се да их заслуже, самима себи задају бол, сами себе осуђују и муче уздасима, патњом и јадом душевним, дубоком сетом и жалошћу. И то им на један безопасан начин замењује сузе, премда они сматрају да од тога уопште немају користи.

Ако добро погледамо, видећемо да демони често терају шегу с нама: кад се наједемо, изазивају у нама умилење; када постимо, чине нас окорелим. Они то чине да бисмо се, преварени лажним сузама, предали мајци свих страсти - обилној храни. Њима се зато не треба покоравати, него чинити управо оно што је супротно томе.

Размишљајући, пак, о самоме својству умилења, ја се чудим томе да плач и такозвана туга у себи, као и саће мед - садрже радост и весеље! Чему нас то учи? Томе, да је такво умилење заиста дар Господњи. Нема тад у души варљивих сласти, пошто Бог на тајанствени начин теши скрушене у срцу [правом, а не привидном утехом].

Да бисмо показали шта је прави плач и каква је корист од такве патње, чујмо једну за душу веома корисну и дирљиву повест.

Беше овде неки Стефан, који је волео пустињачки и безмолвни живот, и провео много година у монашким подвизима, богато украшен многим добрим одликама, а нарочито постом и сузама. Он је раније имао келију на једном обронку оне свете планине на којој је некада био и свети боговидац Илија . У намери да се посвети најделатнијем, најсуровијем и најстрожем подвигу покајања, овај славни човек се пресели на једно место где су се обично настањивали отшелници, звано Сидин, и тамо у најстрожем и најсуровијем подвигу проведе неколико година (пошто то место беше без икакве удобности, сасвим неприступачно, удаљено око седамдесет миља од Кастра). Пред крај свог живота, старац се вратио у своју келију на светоме врху. Имађаше тамо и два ученика Палестинца, веома побожна, који су и чували келију старчеву за време његовог одсуства. Само неколико дана касније, старац се разболи и од те болести умре. Дан уочи своје смрти, он паде у екстазу, и осврташе се отворених очију час десно час лево од постеље. И као да га неко мучи, говораше он с времена на време, пред свима који су ту били окупљени: "Да, стварно, истина! Али сам зато због тога толико година постио!"

Онда опет: "Не, стварно лажете! То не учиних!" И опет: "Да, заиста је тако, да! Али сам плакао због тога, и служио браћи". И поново: "Не, све је то клевета!" А понекад је одговарао: "Да, заиста, да! Не знам шта бих на то рекао!... Али, у Бога је милост!"

Беше то заиста грозан и страшан призор: то невидљиво суђење на коме нема милости.

Што је још страшније, окривљавали су га и за оно што није учинио. Авај! један такав безмолвник и отшелник говораше о неким од својих грехова: "Не знам шта бих на то рекао!" А провео је у монаштву око четрдест година и имао дар суза! Тешко мени!

Тешко мени! Где беше тад глас Језекиљев, да им каже: Судићу ти за оно што нађем у теби, рече Бог (уп. Јез. 33,13)? Ништа слично томе он не могаде рећи. Због чега?

Слава Јединоме који зна! А неки су ми као пред Господом причали да је Стефан и леопарда хранио из своје руке у пустињи. И умре у току овог суђења, и остаде непознато каква је била одлука, какав завршетак, каква пресуда и какав крај суда...

Удовица која је изгубила мужа а има јединца сина, једину утеху, после Господа, има у своме јединцу. Тако и души која је згрешила нема друге утехе у часу изласка из тела, осим суровог поста и суза. Такви покајници никада неће прибећи тужним песмама или нарицању над собом, будући да тужблице заустављају плач. Ако тим средствима покушаваш да га дозовеш, значи да је још далеко од тебе. Плач је навиком укорењени бол ватрене душе.

Код многих је плач претеча блаженог бестрашћа, који мете и украшава унапред душу и одстрањује из ње смеће греха.

Један искусан трудбеник ове врлине каже: "Често би ме, када бих осетио да ме нешто вуче у гордост, или у гнев, или у претоваривање стомака, помисао на плач изнутра опомињала и говорила: "Не буди сујетан, иначе ћу те напустити!" Слично је чинила и у вези са другим страстима. А ја сам јој говорио: "Никада ти нећу бити непослушан, 

све док ме не доведеш пред Христа!""


У дубини плача налази се утеха, и чисто срце прима озарење. А озарење је неисказано дејство Божије, које се сазнаје несазнајно и види невидљиво. Утеха је освежење болне душе, која, као неко малено дете, у исто време плаче и почиње ведро да се смеши.

Подршка је обновљење душе која је утонула у тугу, које на чудесан начин претвара сузе бола у сузе радости.

Сузе настале при помисли на смрт, рађају страх. Када тај страх роди поуздање [у Бога], заблиста радост. А када радост која не престаје дође до врхунца, ниче цвет свете љубави.

Руком смирења одбијај од себе радост, као да си је недостојан, да не би, преварен, примио вука уместо пастира .

Немој тежити сагледавању у време које није за сагледавање. Боље нека ти оно само приђе, привучено лепотом твоје смирености, и нека те загрли и сједини се с тобом у пречистом браку занавек.

Од самог почетка, када упозна свог оца, мало детенце се читаво испуњује радошћу. А када овај на извесно време намерно оде, па се поново врати, дете се испуњава и радошћу и тугом: радошћу, што види оца за којим је чезнуло, а тугом, што толико времена није могло видети драги очински лик. Мати се такође крије понекад од детета, и весела је кад види како је оно тужно тражи: тако га навикава да буде стално уз њу, и развија његову љубав према мајци. Ко има уши да чује, нека чује, каже Господ

(Лк.14,35; Мт.13,9).

Човек који је осуђен на смрт, више не мисли на уређење позоришта. Тако и онај који одиста плаче, више не обраћа пажњу нити на чулна уживања, нити на славу, нити на гнев и љутину. Плач је бол, укорењен у души која се каје, у души која сваки дан додаје бол на бол као жена која у мукама рађа.

Праведан и свет је Господ: онима који разумно живе у безмолвију, Он дарује умилење; онима који разумно служе у заједници, сваки дан дарује радост. А ко ни једним ни другим путем не иде како треба, опростио се од плача.

Отерај пса који долази у тренуцима најдубљег плача и који ти говори да је Бог немилосрдан и безосећајан. Јер, ако добро погледаш, видећеш да исти тај пас пре нашега греха говори да је Бог човекољубив, сажаљив и милостив.

Вежба рађа навику, а навика се претвара у осећање. Оно, пак, што се чини по осећању, тешко се може изгубити. Ако у животу свом немамо болећиво срце, сви наши подвизи биће лажни и бљутави, ма колико иначе велики били. Јер, они који су се после умивања, да тако кажем, поново испрљали, заиста треба да очисте своје руке јаким пламеном срца и уљем Божијим. Видео сам код неких људи крајњу границу плача, јер су на уста избацивали крв из болног и рањеног срца. Видећи то, подсетих се на онога који рече: Покошен бих као трава, и осуши се срце моје (Пс.101,5).

Сузе страха саме у себи садрже трепет и пажњу, док сузе љубави пре савршене љубави код неких, изгледа, лако нестају, уколико само онај велики огањ, кога се увек треба сећати, не запали срце у часу кад треба делати. И чудно је то да оно што мање вреди испадне чвршће у своје време!

Има вештастава која пресушују изворе наших суза, а има и других вештастава која у њима производе муљ и гамад. Захваљујући првима, Лот је противзаконито општио са кћерима; захваљујући другима, ђаво је пао с неба .

Велика је злоба наших непријатеља, који од мајки врлина праве матере зла, и средства за достизање смирености претварају у извор гордости. Често и само место где живимо, и спољашњи изглед његов, позива ум наш на умилење. Можда нам као доказ може послужити пример Исуса [5], Илије и Јована, који су се молили насамо [6] Но, видео сам да и онима који живе по градовима, у њиховом метежу често навиру сузе на очи, да бисмо помислили како нам градска врева не може наудити, те да бисмо се приближили свету. А то и јесте циљ лукавих демона.

Често је једна реч била довољна да заустави плач. Но, било би чудо, када би нас једна реч, исто тако, враћала плачу.

Нећемо бити окривљени, браћо, нећемо у часу смрти бити окривљени због тога што нисмо чинили чуда, што се нисмо бавили теологијом, што нисмо постали сагледатељи - али ћемо свакако морати да одговарамо пред Богом због тога што нисмо непрестано плакали.

Седми ступањ: онај који се удостојио да га достигне, нека и мени помогне.

Јер, њему је самом већ дата помоћ. На седмом ступњу, са њега су спране све прљавштине овога света.





НАПОМЕНЕ:

1. Давид: име које стари писци најчешће употребљавају за псалмопевца уопште. У ствари, писац овог Псалма није цар Давид (живео у X веку пре Христа), већ непознати песник из знатно каснијег доба (Вавилонско ропство, 587-457. год. пре Христа).

2. То је у ствари планина Хорив (уп. 4. Цар.2).

3. Вука уместо пастира: Илија Критски упозорава на то, да неразборито сагледавање носи у себи многе опасности, јер се ђаво преображава и у анђела светлог, и често вара оне који не познају своје мере. Због тога и апостол Павле каже: У овом животу, ја не желим да видим Христа (Схол. 19, соl. 825 АВ).

4. Лот је извршио родоскрнављење са својим кћерима у пијанству, дакле под утицајем алкохола (уп. Пост.19,29-36). Неумереност у јелу и пићу су, значи, прва вештаства. Уображеност због свог плача као због неког великог подвижничког успеха, представља друга вештаства: гордост, која се из тога развија, главни је узрок Луциферовог пада са оних "небеских" висина бића, на којима се налазио у хијерархији духовног света.

5. Пример Исуса: По свој прилици, име Господа Исуса је овде интерполирано, јер би то био јединствен случај у светоотачкој литератури да се Господ ставља на исти ниво и у исти ред са светима (уп. Мigne, соl. С: име Исусово стављено је у угласте заграде као интерполирано; уп. такође у примедбу 1 у салезијанском издању, I, 284).

6. Који су се молили насамо: за светог Јована Претечу уп. Мт.З,1; 4,12; 11,2; Мк.1,4-14; 6,14-18 и д. За светог пророка Илију уп. 4Цар.19 и д.


субота, 25. фебруар 2023.

Epicentar: "Kockaju Se Kockari" | Epicenter: "Gamblers, Gambled | Épicentre : "Gamblers jouer" | Zbirka Poezije | A Poetry Collection | Recueil de poésie | poezija | poetry | poésie

 





Kockaju Se Kockari


 

Pored mene su razbacani mrtvi kockari,

Njihove kosti i kocke,

Podigao sam kocku sa floroscentno crvenim tačkama, na broju šest,

Odmah sam je spustio na zemlju,

Podigao sam kost mrtvog kockara,

Bacio sam je u vazduh, negde je nestala,

Ugledao sam veliki kockarski hram,

Vatra je liznula nebo,

Hram je pred mojim očima izgoreo,

Sada je sve oko mene zgarište,

Crna pusta zemlja, nema nigde nikoga,

Nema žive duše, niti bilo čega,

Nebo je neonski belo i više ne mogu da gledam u njega,

Kockali su se kockari…






Gamblers Gambled


Beside me are scattered dead gamblers,

Their bones and dice,

I picked up a die with fluorescent red dots, number six,

I immediately put her on the ground,

I picked up the bone of a dead gambler,

I threw her in the air, and she disappeared somewhere,

I saw a great gambling temple,

Fire licked the sky,

The temple burned before my eyes,

Now everything around me is ablaze,

Black wasteland, there is no one anywhere,

No living soul, or anything,

The sky is neon white and I can't look at it anymore,

Gamblers gambled…


***


Gamblers jouer



A côté de moi sont dispersés des joueurs morts,

Leurs os et leurs dés,

J'ai ramassé un dé avec des points rouges fluorescents, numéro six,

Je l'ai immédiatement mise à terre,

J'ai ramassé l'os d'un joueur mort,

Je l'ai jetée en l'air, elle a disparu quelque part,

J'ai vu un grand temple du jeu,

Le feu a léché le ciel,

Le temple brûlait devant mes yeux,

Maintenant tout autour de moi est en flammes,

Un désert noir, il n'y a personne nulle part,

Aucune âme vivante, ou quoi que ce soit,

Le ciel est blanc néon et je ne peux plus le regarder,

Gamblers jouer…


***

EX EX : BELOGLAVI SUP






Dobra Knjiga

Predstavlja:

ISHOD NA NIŠANU


SHOD NA NIŠANU (Zbirka Poezije) | Dobra Knjiga |  | poetry.  poezija. zbirka poezije. poésie. a collection of poetry. un recueil de poésie


Iz Predgovora:


„...da je na Zemlji sve racionalno, ništa se ne bi ni događalo...“

- Fjodor Mihajlovič Dostojevski

Objektivna neracionalizacija je postala opšta pojava i u tom smislu egzistencija je ugrožena.

Tražeći, kao hodajući kroz mrak, autor uspeva da iracionalno, nadrealno, podsvesno, lično i kolektivno nesvesno, osvetli i da kroz sopstvenu prizmu, realizuje specifičnu i novu lingvističku formu, nov, literarni stil, kojim nam. predstavlja zbirku poezije, tako otvoreno slikovitu, bez poređenja, koketiranja, sa bilo kakvim

autoritetima, koja postavlja jako bitna pitanja, prvenstveno pitanja koja se tiču naše zajedničke egzistencje.

Na veoma jedinstven i snažno poetičan način, Sebastian Sava Gor uspeva da pretvari nadrealno u egzizstencijalno.


ISHOD NA NIŠANU

Cena : 880,00 RSD

Detaljne informacije o knjizi:

Autor: Sebastian Sava Gor

Žanr Poezija

Izdavač: Sebastian Sava Gor

ISBN: 9788691820510

Br. strana: 70

Povez: broširan

Jezik: Srpski

Pismo: Latinica

Format: 20cm

Datum izdavanja: 2022


👇


ISHOD NA NIŠANU:::DOBRA KNJIGA::: KUPOVNA VEZA



среда, 22. фебруар 2023.

Epicentar: "Hologram" | Epicenter: "A Hologram" | Épicentre : "Un hologramme" | Zbirka Poezije | A Poetry Collection | Recueil de poésie | poezija | poetry | poésie

 






HOLOGRAM

 

Video sam tvoj hologram

U energetsko-elektronskoj upravi

Stajala si odmah do mene

Odmah zatim si se pojavila niotkuda, na sred ulice

Sa crnom pudlicom i modrim podočnjacima

Sa velikim smeđe-zelinim, žednim očima

Punih volje i slobode

-        To ne postoji više. Rekao sam tužno.

-        Dolazim izdaleka, iz divljeg predela, iz pećine, tamo nas greju samo sveće i molitve.

Hologram je nakon ovih reči doživeo strujni udar i nestao

Ja sam momentalno krenuo u planinu

Biće to neizvestan put

Oslanjam se na telepatiju

Moram da je nađem

U živom obliku.






A hologram


I saw a hologram of you

In the energy-electronic administration

You stood right next to me

Right after that, you appeared out of nowhere, in the middle of the street

With a black poodle and blue under-eye circles

With big brown-green, thirsty eyes

Full of willingness and freedom

- That doesn't exist anymore. I said sadly.

- I come from afar, from a wild area, from a cave, where only candles and prayers warm us.

After these words, the hologram experienced an electric shock and disappeared

I immediately went to the mountains

It will be an uncertain road

I rely on telepathy

I have to find her

In living form.



****


HOLOGRAMME


J'ai vu ton hologramme

Dans l'administration électronique de l'énergie

Tu étais debout juste à côté de moi

Juste après, tu es apparu de nulle part, au milieu de la rue

Avec un caniche noir et des cernes bleus sous les yeux

Avec de grands yeux brun-vert assoiffés

Plein de volonté et de liberté

- Cela n'existe plus. ai-je dit avec tristesse.

- Je viens de loin, d'une région sauvage, d'une grotte, où seules les bougies et les prières nous réchauffent.

Après ces mots, l'hologramme a subi un choc électrique et a disparu

J'ai immédiatement commencé pour la montagne

Ce sera une route incertaine

Je compte sur la télépathie

Je dois la retrouver

Sous forme vivante.




EX EX - BELOGLAVI SUP 2





Dobra Knjiga

Predstavlja:


NOĆ SLOMLJENIH STRELA



Iz Predgovora:

"...MEGALOPOLIS III

Mister anonimus, stanovnik velegrada, ponovo medju nama – kratke priče”Noć slomljenih strela” Sebastijana Sava Gor-a

 

Anarhizam se danas modernizovao a urbani buntovnik konformizovao. Svetska revolucija nije uspela, ostalo nam je da sami vodimo svoje bitke a ostao nam je i andergaund (underground). Pred nama je jedan  andergraund opredeljen mlađi beogradski pesnik, rok muzičar i pisac, Sebastijan Sava Gor, koji nam u ovoj svojoj seriji kratkih priča pripoveda o urbanizovanim ambijentima Megalopolisa III, megalopolisa nužnosti, za razliku od futurističko-tehnicističkog Megalopolisa I, megalopolisa želje – Metropolisa, Frica Langa (Fritz Lang, 1890-1976), nikad ne ostvarenog, i Megalopolisa II - tepih-urbanizacije iz šezdesetih godina prošlog veka koja je obećavala “posao i stan za svakog”, ali neuspešno, što se kasnije uspostavilo i kao utopija. Andergraund je ovde važan kao jedini nastavak ideja o Svetskoj /modernoj/ revoluciji, nastalih na zdravoj osnovi Spenserovog  konzervativnog anarhizma (Herbert Spencer 1820 –1903) sa krilaticom: “The Man versus the State / Čovek protiv države/”,  a koji  se takođe nikad nije realizovao kao “naivan”. Dok su se u medjuvremenu pojavile ideje o globalizaciji sveta i društvu bez države, ovaj umetnički pravac, mada naizgled globalistički, zapravo je jedini ostao anarho-podrivački  i ima za krajnji cilj da podrije sve društvene sisteme, aparature i establišmente, bilo koje vrste, pošto ih smatra za prodate i pokvarene..." 


***

Recension for book - Sebastian Sava Gor : “The night of broken arrows”, Belgrade, 2014, short stories about urban man. Text is analysing urban man today, and find, in this short stories, it is quite different from the urban man of Megalopolis I / Metropolis of Fritz Lang - megalopolis of wishes/, and the urban man of Megalopolis II / massive felt-urbanisation from 1960 - urbanisation of disappointment/. Conclusion is that today we have Megwith cult of fun and games/ and that writer fight against that... fight for more nature and more "natural life"/ in yourself, everyday life, love.../

Free PDF - MEGALOPOLIS III Jadranka Ahlgren


***

Noć Slomljenih Strela
Cena : 880,00 RSD

Detaljne informacije o knjizi:

Autor: Sebastian Sava Gor
Žanr Savremena proza
Izdavač: Sebastian Sava Gor
ISBN: 9788691820503
Br. strana: 90
Povez: broširan
Jezik: Srpski
Pismo: Latinica
Format: 20cm

👇


недеља, 19. фебруар 2023.

Пишчев Дневник - О данашњим временима - Writer’s Journal – On Our Times

 


Пишчев Дневник - О данашњим временима

Тужан је ово свет. Осећам да толико зла кипти на све стране, као ужарена лава, јури да нас спржи, док ми нисмо ни приметили да је вулкан побеснео и да из њега кипти.

Свако биће на планети живи у страху. Одвек живимо у страху. Од оног тренутка, када смо почели да пијемо и једемо знање а не Живот, од тада све на овој планети дрхти и страхује, ali paradoksalno, само за свој лични живот; ту подразумевам бригу о породици и најближима. Прича "великог хуманитарца" је пропала.  

Ђаво је заиста однео шалу. Однео је и радост. Однео је спокојство и мир. Лаж је одувек била и остаће, његово најмоћније оружије.

Не знам да ли смо као човечанство довољно смели да признамо да су наши напретци, били већином злоупотребљени промашаји, док су се наше мудрости испоставиле као најгоре лудости.

Верујем у препород људске свести и Васкрсење људског рода, у сасвим другачији, сада непојмљив мир и ред, устројен на принципу Љубави и Слободе.

Да би се тако нешто догодило потребно је da se odigra još dosta toga. Иако је по мом мишљењу, будуће време "већ виђено" у очима Бога и да се доста тога битног одигреало  у будућем времену, кроз историјиско есхатолошки процес доласка и Васкрсења Сина Божијег, на Земљи, баш ради искупљења, наших  прошлих, садашњих али и будућих не-дела. Замислите снагу уједињења људсе расе у свим аспектима.  Овакав ментални однос према свету око мене је  оно што ме брани, теши и радује. Тај укус није са овога света.

Замислите биљку којој покидате малтене све гране и толико је осакатите, да би она ако то преживи, постала још јача, још већа и снажнија него што је била пре тога. Оваквих примера има и код животиња и код људи. Људи су од таквих примера смислили изреку: "Што те не убије, ојача те".

Али принцип опстанка и не-слобода избора -  човекова способност и свест да може убије и да се самоубије, није исто.

Наш је задатак да чувамо нашу заједничку Веру, наш заједнички Дух.

Речи, добре речи, иако је тачно да су "музе ућутале", сада имају и морају да буду најаче и да говоре у прилог решавању а не распиривању страшних проблема.

Миротворачке речи у делима, не лажи.

Моментално су апокалиптична питања оправдана. Суочавамо се, хтелки ми то да знамо или не, са најгорим искушенјем за опстанак људског рода од пре потопа. 

Иако нам је речено да ће бити страшно и да ће "живи на Земљи, завидети мртвим у гробовима", и иако неким заједницама већ јесте приближно тако, знајте једну можда и најважнији ствар, Божија интервенција тек следи.

Зато браћо, емигрирајте, да, али у непогрешивом смеру у благодет Оца и Сина и Духа Светога.


      Writer’s Journal – On Our Times


This is a sad world. I feel evil boiling over on all sides, like molten lava rushing to scorch us, while we have not even noticed that the volcano has gone mad and is spewing forth.

Every being on this planet lives in fear. We have always lived in fear. From the moment we began to drink and eat knowledge instead of Life, everything on this planet has trembled and feared—yet paradoxically, only for its own life; by that, I mean the care for family and loved ones. The tale of the “great humanitarian” has failed.

The devil has truly stopped joking. He has taken away joy, serenity, and peace. Lies have always been, and will remain, his most powerful weapon.

I do not know if humanity is brave enough to admit that our advancements have mostly been misused failures, while our wisdom has revealed itself as our greatest folly.

Yet I believe in the rebirth of human consciousness and in the Resurrection of the human race—into a peace and order now unimaginable, founded upon Love and Freedom.

Much still needs to happen for this to come to pass. Yet I believe the future is “already seen” in the eyes of God, and that much of what is essential has already taken place in the future through the historical and eschatological process of the coming and Resurrection of the Son of God on Earth—precisely for the redemption of our past, present, and even future wrongs. Imagine the power of the unification of the human race in all its aspects. This mental stance toward the world around me is what protects me, comforts me, and brings me joy. That taste is not of this world.

Imagine a plant from which almost all the branches are torn off, crippling it so badly that, if it survives, it will grow even stronger, bigger, and more resilient than it was before. Such examples exist in both animals and humans. From such examples came the saying: “What doesn’t kill you makes you stronger.”

But the principle of survival and the absence of true freedom of choice—the human ability and awareness that he can kill or take his own life—is not the same.

Our task is to preserve our common Faith, our common Spirit.

Words—good words—though it is true that “the muses have fallen silent,” now must have the greatest strength, speaking in favor of solving, not fueling, the terrible problems of our age.

Peace-making words in deeds, not lies.

At this moment, apocalyptic questions are justified. We are facing, whether we admit it or not, the greatest trial for the survival of the human race since before the Flood.

And though we have been told that it will be terrible, that “the living will envy the dead in their graves,” and though in some communities it is already approximately so, know one thing—perhaps the most important: God’s intervention is yet to come.

Therefore, brothers, emigrate—yes—but in the infallible direction, into the grace of the Father and the Son and the Holy Spirit.

Featured Post

Q9 - КРУГ ТРОЈКЕ - Себастиан Сава Гор

  Q9 - КРУГ ТРОЈКЕ Q9 Драги мој дневниче, немам више са киме да причам, па ево пишем - а не знам зашто човек, ево овако, узима да пише н...