Dead Man: A Film By Jim Jarmusch (Music From And Inspired By The Motion Picture)

"Џим Џармуш (енгл. Jim Jarmusch; рођен 22. јануара 1953. године у Акрону, Охајо) је амерички независни филмски режисер. Џармуш је 1975. дипломирао енглеску књижевност на Универзитету Колумбија, а затим је на Њујоршком Универзитету почео да похађа филмску школу. У међувремену је одлучио да напусти студије и да сав новац за школарину потроши на снимање свог првог филма. Thaddeus Sebena, његов тадашњи ментор највише му је у томе помогао. Тако је настало Константно глуварење (Permanent Vacation), први Џармушев филм, који је представио публици карактеристичан стил „озбиљног хумора“ који се касније појављује и у филмовима Чудније од раја и Под ударом закона. Џармуш је радио како асистент у настави америчком режисеру Николасу Реју док је похађао Њујоршки универзитет. Захваљујући Реју, добио је прилику да ради као асистент продукције у филму Вима Вендерса Lightning Over Water из 1980. који је посвећен Реју...Џим Џармуш - Википедија

Storyline:

In the late-1800s, the meek accountant from Cleveland, William Blake, spends the last of his already meagre savings to get to the frontier community of Machine where a job awaits him. Eager to make a fresh start, Blake arrives at his destination, only to discover that the position no longer exists. Gravely wounded and on the run from a relentless trio of bounty hunters after a deadly shoot-out, William flees the inhospitable industrial town and has a chance encounter with the enigmatic Native American spirit-guide named "Nobody", who believes Blake is the reincarnation of the visionary English poet, William Blake. Now, before the endless American wilderness, the two companions embark on a peril-laden odyssey of mysticism, transformation, and spirituality, until William crosses over into the spirit world. What lies on the other side? Written by Nick Riganas 

Mrtav čovek (1995)

Neil Young / Dead Man: A Film By Jim Jarmusch (Music From And Inspired By The Motion Picture)

NISAM BIO TU: " Par godina ranije…" (Autobiografski Roman u Nastavcima 10) Autobiografija | Autobiography | Autobiographie - 1989 godina

 

Par godina ranije…

Držao sam Video-klub. Trebao bih možda pravilnije reći, mojo otac je držao video-klub, dok sam ja išao u školu. Ipak, stizao sam da odgledam filmove, napišem nešto o njima i “plasiram” ih dalje, ja sam bio mladi gazda. Video-klub je otvoren još dok sam pohađao osnovnu školu i smatram se, zajedno sa mojim ocem, jedniim od pionira ovog posla koji je kasnije prevazišao sva moja očekivanja I “preko noći” se transformisao u ništa. Ovaj fenomen od posla, zaslužuje malo pažnje ali ću se na to vraćati nasumično. Od kluba sam imao dosta novca. Odlučio sam da kupim Vespu. To je bio ozbiljan motor od 250 kubika, tamno plave boje. Ipak na ulici su u to vreme vozači automobila gledali na motor kao na bicikl. Često sam slušao zvuk sirene iza sebe, što je bio znak da se pomerim sa strane, iako sam bio brži od mnogih automobila koji su me preticali. Gledao sam da vozim oprezno.

Bogi je proveo najviše vremena na Vespi sa mnom. Leteli smo iznad grada i zavlačili se u najrazličitije, egzotične delove Beograda. Voleli smo da lutamo Senjakom i Dedinjem.  Možda nikada ne bih video neke zabačene , stare uličice grada da nije bilo tog motora. Ovaj motor mi je dosta pomogao da stignem i obiđem najrazličitija dešavanja koja su se odigravala jedna za drugim u to vreme u Beogradu. Nije bilo predaha…

Van grada sam vozio malo ali sećam se jedne divne vožnje do Novog Sada, koja nije bila vezana samo za to što sam prvi put išao do tog grada motorom. Veličanstven osećaj. Vozio sam polako i razgledao predele koji su iskrsavali ispred mene. U to vreme, bio sam teći srednje, sam u Novom Sadu, imao devojku.  Nina je uveče predložila da odemo na probu "opasnog" benda, to su joj prijatelji i ona im je prognozirala veliki uspeh. Otišli smo na prob"Obojenih". Marijana me je upoznala sa članovima benda i u nekoj dosta velikoj, malo zabačenoj prostoriji su počeli probu. Nakon  pola sata sam rekao Nini da je ovo loša imitacija "Discipline" i želeo sam da momentalno napustimo prostoriju. Svoje mišljenje sam kasnije promenio. "Obojeni Program" je postao naš popularan rock bend, koji je u međuvremenu izgradio svoj autentičan i dobar zvuk.

Nina i ja smo na Vespi dočekali jutro na obali Dunava. Divno purpurno jutro u društvu galebova.

  Dosta puta sam pomenuo do sada muziku, kao nešto sa čime sam živeo. Mislim da muzika nije samo ono što čovek, baveći se tom vrstom umetnosti, stvori. Muzika postoji i u tišini. Muzikom diše priroda. Čudim se ljudima koji pridaju ogroman značaj tome što je Betoven napisao sinfoniju gluv. Kako? Pa Betoven je muziku u svesti imao a rukama je pisao. Rano sam imao želju da se i sam bavim muzikom. Maks, Grof, Bope i ja smo u prvom razredu srednje škole osnovali bend i nazvali ga "Ex Ponto", pročitao sam tada te Andrićeve poetične i teške zapise, koji su na mene ostavili veliki utisak. Svirali smo u staroj Bope-voj kućici. To nije dugo trajalo. Nakon toga, mene je sve do početka ovog veka, ta strast za stvaranjem muzike, napustila. I ne samo to, naprosto sam počeo da na muzičare gledam sa određene "visine". Što sam više tih ljudi upoznavao, razumeo sam,  pogrešno svakako, da oni svojom neobrazovanošću i neki izuzetno slabe inteligencije ne mogu i neće, ništa –nikada,  “dublje shvatiti”.  Ponašao sam se gordeljivo i podsvesno ljubomorno sam pristupao tim ljudima,  sve dok neki od njih nisu postali moji jako dobri prijatelji. Oni su svirali ja sam pisao i sanjao o tome da snimim svoj prvi dugometražni film, kratkih sam snimio nekoliko. Prošlo je desetak i više godina a ja sam za to vreme sedeo sa slikarima i eto muzičarima po najrazličitijim klubovima i kafanama i bio "stound" ko' kamen. Kada sam već na ovoj temi opisaću još jedno zanimljivo veče iz perioda kada sam bio drugi razred srednje škole.  Moja tadašnja devojka  Ena me je pozvala kod svoje najbolje drugarice Isidore. Divne su bile Ena i Isidora. Ena mi je napomenula da će kod Isidore doći njen dečko, Zokac. Zokac je inače važio za jednog od najprivlačnijih mladića u Beogradu. Tako da je Isidora bila veoma ponosna na njega, iako je i sama bila devojka stvarno retke lepote. Ona se hvalila Zokcem i govorila  je kako će on biti na plakatima grada i kako će njegov bend biti popularniji od svih Jugoslovenskih bendova zajedno.

"Eto još jedan muzikant..." - pomislio sam grubo ali i znatiželjno. Zokca do tada nisam poznavao.

Voleo sam da upoznajem nove ljude. Od kada progledamo susrećemo se sa nečijim očima. Za vreme odrastanja, školovanja, preko posla, ulice, od mesta za društveni život do novih komšija mi neprekidno upoznajemo ljude. Neki od tih ljudi predstavljaju u našim životima nešto važno, dok druge ne smatramo toliko bitnim i vezanim za naš život. Uprkos tome mislim da nevidljiv i neraskidiv lanac povezuje naš život sa svakom osobom koju susretnemo u životu, idem do te mere da smatram da je bitan i onaj naizgled najnebitniji susret, pogledom u prolazu. Do te mere mogu uticati ti susreti da oni rađaju najneverovatnije ishode.

Kod Isidore sam pored Zokca zatekao i njegovog druga T-a, njega sam video tada i više nikada.  Zokac kaže da već dugo živi u Kanadi.   Interesantan je Zokac. Čvrsto muževno lice mladića, vedrog i nasmejanog. Obučenog lepo i moderno. Crna kosa, gde je svaka dlaka bila na svom mestu i pogled dubok, ispod isto, tako tamnih, jakih obrva. Inteligentan i vizionarski raspoložen momak. Pale su mi na um Anine reči o njegovoj slavi. Pomislio sam tada da je ovakav čovek sposoban za to. Puno toga se ostvarilo, njegov bend, jeste jedan od najoriginalnijih srpskih, tada jugoslovenskih bendova. Za samo par godina nakon toga, on, njegov bend sa još nekoliko bendova iz Beograda, uspevaju da stvore potpuno novu muzička scenu. Njegove zbirke poezije su dobro prihvaćene, dok njega, na neki način,  danas neki ljudi, smatraju "ikonom" urbanog života i rock&rolla, devedesetih godina.

  Isidora i Ena su spremile laganu večeru. Zokac i T. su spremili desetak “sprava” punih “šita”.  Naše druženje se pretvorilo u oblake, obojene najrazličitijim bojama, pune ludog smeha. Odlazili smo daleko da bi se vraćali nazad i analizirali najsmešnije sitnice. Završilo se tako što sam na kolenima, lajao i režao kao pas na Enu, opominjući je tako da trebamo da idemo u krevet.  Isidora je imala dosta veliki stan. Ena i ja smo dobili zasebnu sobu, Zokav i Isidora odoše u neku drugu sobu a T. je zaspao u dnevnoj sobi.

Photo: Irena Bijelić Gorenjak. Manastir Vavedenje Presvete Bogorodice 2004 godine. Sa leve strane Sebastian Sava Gor, sa desne Nebojša Antonijević - Anton (Partibrejkers...http://partibrejkers.rs/ 

C O C T E A U - T W I N S / B L U E - B E L L - K N O L L

"Cocteau Twins were a Scottish band active from 1979 to 1997. They were formed in Grangemouth by Robin Guthrie (guitars, drum machine) and Will Heggie (bass), adding Elizabeth Fraser (vocals) in 1981 and replacing Heggie with multi-instrumentalist Simon Raymonde in 1983. The group earned critical praise for their ethereal, effects-laden sound and the soprano vocals of Fraser, whose lyrics often abandon recognisable language. They pioneered the 1980s alternative rock subgenre of dream pop...Wiki / Cocteau Twins

COCTEAU TWINS / HOME

I Wasn't There: "Film-City" 09 (Autobiographical Novel in Sequels) / Nisam Bio Tu: "Filmski-Grad" 09 (Autobiografski Roman u Nastavcima ) | Autobiography | Autobiographie - 1989 godina

 

Nisam Bio Tu: 

"Filmski-Grad" 

09 

  Predamnom kao piscu ovih događaja predstoji odgovornost prema čitaocu, koju ću nadam se ispuniti. Prvenstveno bih napomenuo da ću umesto pravih imena, bliskih ljudi, upotrebiti fiktivna imena. Ovo neće važiti za opšte poznata imena i za opšte poznate događaje i mesta. Osećam potrebu da ovo objasnim.  Najprostije mislim da bi neko, bilo ko, možda smatrao puno imenovanje nedoličnim i familijarnim,  posebno ako ga nisam pitao pre toga za dozvolu, ili bi se neko našao moguće i isprovociranim. Kako ja ljude koje nameravam da spomenem ne smatram sve ličnim prijateljima, već veliku većinu računam u poznanike i one ljude koje sam viđao, samo kratko, ne dug vremenski period kroz život ili one po čuvenju ili iz neke “sporedne” ličnosti. Ovde spadaju i oni gde su se kroz vreme mišljenja i stavovi razišli.

  Odlučio da više obratim pažnju na neke druge stvari, na primer na sam doživljaj. Na prigodnom mestu ću sigurno zastajati i opisati po koji karakter. Isto tako smatram da ništa posebno i izričito ne stavljam u prvi plan. Dao sam sebi zadatak da opišem jedan deo prošlosti koja je živela sa ljudima koji su je stvorili. Ti ljudi, neki od njih, naši sadašnji savremenici i oni koji to više nisu, su svojim jedinstvenim duhom učinili to da ova istorija bude vredna zapisa. Tako da bih sada nastavio priču tamo gde sam stao…

To leto 89-te, je imalo još dosta toga da kaže. Krenuću nekim redom, po sećanju i sa trudom da što manje stvari preskočim.

U to vreme Beograd se igrao na sopstvenoj velikoj žurci. Nije bilo mladih ljudi koji su svoje tinejdžerske dane provodili po svojim krajevima, već su rano, još od srednje škole to tražili i našli u uskom ali sasvim dovoljnom krugu, prečnika od svega par kilometara - u centru Beograda. Dostupost i težnja ka opijenosti je ne retko, uzimala i svoje žrtve. Mali broj ljudi, koji je u takav način života uleteo, je izašao odatle ne povređen, zdrav fizički i mentalno.

Ali vedrije, vedrije…počinje leto 90-te.

Kod mene u kraju se na placu,  Filmskog Grada, odigavao muzički festival.  Čitav grad se slivao tog leta tu. Svako veče je nastup imalo više bendova. Na dan kada sam stigao sa puta, svirao je "Haustor". Posle "SKC-a", to će biti drugi put da slušam "Haustor" uživo. Obukao sam se lepo i prošetao do Igija. Kod njega je bio i Grof, pre njega i Maks, koji je već otišao. Kod Igija smo se "pripremili" za koncert i peške se popeli do Filmskog Grada.

Da, Igi je već dugo vremena jedan od mojih najbliskijih prijatelja. Moraću da kažem da je u pitanju svakako svakako ekscentrik, buntovnik sa razlogom, ličnost poprilično slojevitog i čvrstog karaktera.   Naše poznanstvo datira još od prvog razreda osnovne škole.  Igi je odrastao bez oca. U šestoj godini, još kao mali dečak, otac mu je stradao u saobraćajnoj nesreći. Igi je praktičan i pedantan čovek. On je zaista naučio da čuva sebe, koliko je to god bilo moguće. Bez obzira što mu nisu bila strana iskustva sa opojnim sredstvima, čak naprotiv, on sebi nikada nije dopustio da postane duboko deo te priče. Obazrivost i rastojanje koje je pravio u odnosu na te stvari je bila velika. Ove  odlike njegovog karaktera su primenjivane i u životu i prema okolini. U odnosu sa ljudima je bio od onih koji lako mogu videti sa kime imaju posla, tako da je umeo da tačno odabere ljude koji će biti oko njega a da mu pritom niko ne smeta. Ovaj dar pronicljivosti i potrebe da se mnogima kaže istina u lice su doprineli da ga dosta ljudi nije nimalo simpatisalo. Opet, iste ove osobine omogućiće mu u budućnosti način na koji će dolaziti do novca i živeti.  Igi je svakako naučio neke životne stvari pre nas.  Kada je egzistencija u pitanju, kod njega je odgovor na to, neprekidna, nekada i surova borba. Ovakavim načiniom razmišljanja uspeo je da ostvari nešto od ciljeva koje je sebi postavio.  Sa godinama kod Igija sve više rastu netrpeljivost prema gluposti, izopačenosti, sujeverju, banalnosti, površnosti, sujeti, gordosti, izveštačenim manirima i uopšte stvarima,  koje su poplavile Beograd od devedesetih i pune ga i danas. Poznavanje kinematografije, posebno Jugoslovenske je kod njega na takvom nivou da bi mu pozavidelo većina profesora na današnjoj FDU. Široko otvorenog pogleda i shvatanja stvarnosti je jedan od ljudi sa kojim mogu da razgovaram sa uživanjem.

 

 

Kada smo stigli, koncert je upravo počinjao.

Filmski grad je pun. Veliki zanimljiv prostor, prepun raznoraznih detalja koji su ostali iza snimanja nekog istorijskog filma. Izgledalo je kao da ste se našli u starom srednjovekovnom gradu. Male drvene kućice upotrebljene su sada za kafanski prostor sa drvenim stolovima i klupama. Nakon toga se ulazilo u male uske uličice, koje su bile ograđene visokim gredama sa obe strane. Iz tih uličica se moglo sa dve, tri, strane ući u "arenu", veliki prostor sa binom i sa dosta mesta za publiku. Razglas je bio snažan.

Kada sam ušao "Haustor" je svirao "Šal od Svile".  Zvučali su jako dobro. U jednom trenutku se dogodio incident. Sa bine je pao legendarni frontmen benda, Darko Rundek. Publika je žestoko reagovala. Jedni su vikali: - "diži ga"- drugi - "jel' živ" - "uraaa!!!" - nastala je opšta pometnja da bi se za desetak minuta, frontmen ponovo našao na bini ... nešto je promrmljao i najavio sledeću pesmu. Sjajan koncert!

Grof, Igi i ja smo se pogubili. Načisto smo se izgubili, ja nisam mogao da nađem nikoga tako da sam bio zadovoljan kada sam ugledao prijateljicu iz kraja , Evu, vajarku. Eva i ja smo prošetali par krugova i nešto pričali , kada se najedanput izgubila i Eva. Ostao sam sam i seo sam na drveni panj. Gledao sam naokolo i uživao u atmosferi. Tada ugledah Maksa. Maks mi priđe brzo i još brže nešto reče. Nije mi bilo sasvim jasno šta je govorio, zaplitao je jezikom. Tada sam  nekako razumeo da je dobio pečurku. Prvo nisam shvatao o čemu se radi ali nakon pet minuta kada je Maks već nestao dosetih se da se radi o pečurci čiji je latinski naziv "Amanita Muscaria",  - "Maks će večeras videti iza zvezda", pomislih malo ljubomorno.

Dakle, koncert “Haustor-a” se završio. Za to vreme Maks je "otputovao" ko zna gde, Grofa i Igija takođe nije bilo. Naišao sam ponovo na Evu, ona reče da je krenula kući, krenuli smo zajedno, svako svojoj kući.

 

Maks je inače bio veoma živahan tih dana. On, Grof i Bope su imali  posebnu zanimaciju koja ih je ispunjavala. Jedanom do dva puta nedeljno oni su odlazili u posetu našem poznatom, na žalost rano preminulom muzičaru, Bojanu P. koji je živeo blizu nas. Bio je to neobičan i jako dobar momak. Na moje iznenađenje, kada sam par puta krenuo sa njima, kod njega u goste, u tom čoveku nikada nisam video ni malo gordeljivosti ili bilo čega, što bi nas klince, pred njim unizilo. Bio je veseo i razgovorljiv. Malo duže se zadržavao u u adaptiranom potkrovlju, ispričavši se da treba "gore" nešto da završi, nas je slobodno ostavljao dok se on vraćao se sa blaženim izrazom na licu, pokreta malo usporenijh. Šta je "gore" radio nije bila naša stvar da pitamo. Bili smo izuzetno počastvovani kada nas je pozvao u "Filmski-Grad", na snimanje tada novog spota za pesmu "Krug". Tada se desilo da je snimanje moglo biti odloženo  baš zbog njega. Kasnio je i frontmen benda Milan M. se jako nervirao. Bubnjar, Srđan,  je izgledao  nezainteresovano kao i Margita, devojka koja je svirala klavijature ali Milan, frontmen se ljutio.

- Ma drži ovu gitaru - rekao je besan i dao gitaru Grofu. - on je ovde na pet minuta a nema ga - idemo !!!

Da se Bojan nije pojavio u poslednjoj sekundi spot ne bi bio snimljen tada. Ipak on je došao, veoma lepo raspoložen. Frontmen ga nije ni pogledao. Za spot je sve bilo spremno. Desila se jedna sitnica i danas kada pogledam taj spot moje emocije me izlože seti koja me vraća nazad u prošlost. Grof je za vreme spota gestikulirao rukama i na taj način se trudio da animira Bojana, ovaj pak u jednom trenutku više nije izdržao , što se u spotu i vidi, okrenuo se ka Grofu i nasmejao se njegovim šalicama. Kako je lepo videti taj osmeh danas.

Filmski Grad / EKV je tu održao jedan od poslednjih koncerata, ovo kultno mesto Beograda 80-ih, sada se vraća...

Michael Hedges / Aerial Boundaries

"Aerial Boundaries is the second album by guitarist Michael Hedges released on the Windham Hill label in 1984. It was nominated for a Grammy Award as Best Engineered Recording...Aerial Boundaries / Michael Hedges

Michael Hedges / Aerial Boundaries

Michael Hedges | Spotify

OBOJENI PROGRAM / 55 Top Tracks

OBOJENI PROGRAM / 55 Top Tracks

"Obojeni program je alternativna rok grupa iz Novog Sada, osnovana 1980. godine. Bend je pionir srpske alternativne rok scene. Bend je takođe poznat po tome što daje čudna imena svojim albumima, što je kasnije objašnjeno činjenicom da početna slova svih studijskih albuma formiraju akronim njihovog grada. Nastupali su na svim festivalima „Exit“ održanim do danas...Obojeni Program - Vikipedija

Novi Singl: "Kuda Ovaj Čovek Ide" / Najava novog Albuma: "2021 = 41".

Obojeni Program | Facebook

NISAM BIO TU: " SistersOf Mercy" 08 (Autobiografski Roman u Nastavcima ) Autobiografija | Autobiography | Autobiographie - 1989 godina

 

I Wasn't There

Story 08

An Autobiographical Novel in Continuations

 1989

"Sisters of Mercy"

  Nekoliko nedelja pred moj odlazak, Elena i ja smo izlazili skoro svako veče i svaki put u drugi noćni klub. Sa noćnim klubovima je lako, ako voliš ti njih, oni će zavoleti tebe još više. Nije bilo nikakvih problema. Neki od klubova su bili potpuno dovoljni sami sebi, čitavu noć nije čovek morao da izlazi odatle, u klubu su se mogle kupiti cigarete i brza hrana ... izlazilo se samo ako je nekom trebao vazduh. Mislilo se na svaki detalj, od osvetljenja, strob svetla do svetlijih i mračnijih delova kluba ali isto tako i na prostore za odmor. Neki put smo nailazili na ogromne garniture, udobnih kožnih fotelja, sve je bilo dobro organizovano i namenjeno da opravda reputaciju i zahteve noćnog života ovog velikog grada.

 SistersOf Mercy: More

Jedan dan se Elena vratila sa posla sa posebnim iznenađenjem. Prvo se malo šalila, držeći ruke iza leđa, pitajući me da pogodim šta je donela. Odustala je brzo, ja nisam ništa pogađao, već sam je štipao za mišice i čekao da vidim kakvo bi to iznenađenje trebalo da bude. Zaista, bilo je veliko , za mene, više nego veliko iznenađenje. Ona je u rukama držala karte za koncert benda "The Sisters of Mercy".  Bila je to mala promocija albuma koji je izdat naredne godine, "The Vision Thing". Koncert se održavao u Brixtonu u tada popularnom klubu - "Plan B".

Pišem dalje onako kako se u blicevima sećam. Ispred kluba nije bila velika gužva. Sasvim dovoljno ljudi. Raspoloženje je na visokom nivou. Puno “goth” fanova, ovog benda. Nisam voleo kako izgledaju “goth” fanovi. Previše belog pudera i crnog krejona. Previše čipke i lančića. Ulazili smo polako. Osetio sam da se ljudi oko mene malo sklanjaju, niko od njih se nije toliko osećao na pivo i nikome nisu oči bile tako krvave kao meni. Dadoh kartu Eleni i negde se uputih. Elena me povuče za rukav i reče da ne idem u dobrom pravcu. Nisam se složio i pratio sam neku grupu ljudi koja mi je bila zanimljivija nego “goth” fanovi. Elena je pošla zamnom. Grupa koja mi je izgledala zanimljivo dođe do posebnih vrata gde su stajala samo dva redara. Elena me ponovo povuče i reče šapatom:

- Ovi imaju karte za “back-stage”, idemo nazad, ovde ne možemo da uđemo.

- Ne. Samo se naguraj među njih i ja ću odmah za tobom... išao sam kao hipnotisan.

Redari su najverovatnije već bili umorni i nervozni. U grupi od petnestak ljudi i u brzini gde su redari gledali da što pre završe sa gomilom ludaka, Elena i ja samo mahnusmo našim običnim kartama. Nijedan od redara nije pogledao niti nju, niti mene, niti naše karte. Osetih samo da me jedan redar maltene gurnu da prođem. Elena nije verovala šta se dogodilo. Nešto me je non-stop pitala, držala me i teglila mi košulju. Ništa nisam odgovarao šetao sam iza i gledao kao u polu-snu, sve što se zbivalo oko mene. Zagledavao sam se u lica ljudi. To su većinom bili prijatelji benda i oni nikako nisu izgledali kao “goth” publika, ali se zato na većini tih lica videlo da su teški narkomani ili alkoholičari. Svako je izgledao drugačije i vako je imao neki svoj lični stil, potpuno nevezan za vrstu muzike, vezani su bili jedino za rock&roll i junk. Mali mršav čovek sa poznatim mi naočarima i šeširom mi zapade za oko.

Andrew Eldritch je stajao na par metara ispred mene. Neverovatno kakva pomisao mi se urezala u sećanje. Prošao je kao senka i uputio se ka mikrofonu.

Koncert je počeo i nije dugo trajao. Dovoljno za promociju albuma. Za vreme koncerta ja sam se još dolio i napušio. Elena je bila oduševljena. Sve vreme je igrala i skakala, bila je potpuno mokra. Koncert se završio . Sedosmo na neke klupice iza instrumenata. Videh kako momak od svojih dvadesetpet-šest, možda i trideset godina, priča sa Elenom. Sledeće što sam primetio je da joj stavlja “acid” na jezik, svojom rukom. Prileteo sam mu momentalno. Gledao ga i sevao očima. Momak ili bi pristojnije bilo reći čovek malo ustuknu i pogleda u Elenu. Ja nisam mogao da govorim. Ona umesto mene objasni da  se ne ljutim što je on počastio nju, već se ljutim što nije počastio i mene. Čoveku tada zaigra osmeh i on vidno rasterećen izvadi iz unutrašnjeg džepa svog crvenog sakoa , listić sa utisnutim znakom orla. Nisam ranije video takav acid, iako sam imao iskustva sa njima.    Bogi i ja smo imali lepo vatreno krštenje sa acid-om. Kupili smo na leto pre ovog , svakome po jednu "jagodu". Vreme je prolazilo, pola-sata, sat, mi smo čekali, "rad", ali se ništa nije dešavalo. Ja sam mu tada besan rekao da odmah ode do čoveka i da kupi još po jednu "jagodu" i meni i njemu.

Kada se vratio Bogi mi reče kako čovek garantuje, da je acid svež, ali da je trebalo da sačekamo sat i po, do dva.

- Ma kakvih sat i po i dva , daj taj drugi. - rekoh veoma ljut.

Prvo je rad počeo tako što sam počeo da se neizdrživo smejem nekoj devojci u lice, koja mi do tada nije izgledala nimalo smešno. Kada sam se zaustavio, svet mi se činio puno, puno jasniji i jednostavniji nego inače, opet divan u svemu živom što postoji.

Dakle, Elena i ja smo sisali "orla". Sada sam znao da moram da čekam dva sata.

Čovek u crvenom sakou sa ogromnim zenicama nas je pitao hoćemo li na žurku. Nismo ni pitali na kakvu žurku, niti gde, samo jednostavno da se podrazumeva da hoćemo na žurku. Sačekali smo našeg domaćina i seli ubrzo u njegova kola.

Dva sata kasnije negde u dubini Brixtona mi smo se nalazili u velikom "saloncu" , koji je izgleda i bio predviđen za žurke, stan je imao veliki šank. Stajali smo na dosta starom parketu, i gledali oko nas. Nije se imalo puno toga videti, zidovi nisu bili okrečeni već se videla gola cigla. Odnekuda je udarao strob. Elektronska muzika.  Svako lice mi je pričalo svoju životnu priču, duboko sam se saosećao sa nekima. U dnu prostorije nasuprot šanku, gde je bilo mesto sa stolovima i stolicama je ne skidajući svoje naočari sedeo Andrew Eldritch, oko njega je bila gužva. On je ličio na jednu od onih voštanih figura.

 SistersOf Mercy: This Corrosion

Noć se završila divnim jutrom gde sam upecao sebe kako pričam nešto jednoj lipi. Dodirivao sam drvo i imao osećaj da kroz njega teče velika, meni nepoznata energija. Činilo mi se da se drvo raduje Suncu koje je polako izlazilo ali i da mi govori da ono čeka još nešto drugo, mislio sam da je drvo tužno zbog nečega. Spustio sam dlan na njega i pomilovao sam grubu koru. Za dlan mi se zalepila mirišljava smola. Pogledao sam Eelenu. Ona je sedela, ukrštenih nogu, na travi i gledala je nebo , krošnje i ptice.

   Moj boravak u Londonu se bližio kraju. Imao sam još planova za to leto. Zavoleo sam taj grad. Nije me ostavio ravnodušnim, doživeo sam tamo dosta toga što se svakako ne zaborvlja. Neke stvari sam nadam se uspeo da opišem. Postojalo je tu puno toga što se tmao utisnulo u mene kao pečat koji će tu ostati zauvek.

 Nekako nežno leto, nije isto... nebo je tamo visoko , kod nas opet čini se možemo ga rukom dodirnuti. Svaka promena, svako putovanje, koje zaslužuje svako ljudsko biće, je ogromno iskustvo koje doživljava i naše telo i naš duh.

Tri dana pred polazak, Iskrasao je problem.  Jednog jutra sam shvatio da više nemam dovoljno novca, da živim tamo, kao do tada, poprilično bez uzdržavanja. Elena se ponudila da mi novac pozajmi ali to sam momentalno odbio. Rekao sam, u šta ona nije poverovala, da ću novac imati već do sutra. To joj je izgledalo nemoguće. Ali ja sam čovek koji nije razmišljao na takav način, čak sam fanatički verovao da je sve, baš sve moguće. Pozvao sam kući i rekao da nemam više novca. Moji roditelji su, ne znam kako i na koji način, neverovatnom brzinom, našli čoveka. Ni manje ni više nego pilota koji je trebalo da sleti na Hitrow sledeći dan. Elena nije verovala.

- I šta ! Tebi će sutra pilot da donese pare?

- Da. Rekao sam ti da neće biti problema.

Nije odgovorila ništa, po pogledu sam shvatio da joj nisam baš sasvim jasan.

Sutradan smo otišli do aerodroma, čekali smo kratko na određenom  i unapred dogovorenom mestu. Prišao mi je kulturan, visok čovek u pilotskom odelu i predao mi kovertu sa novcem. Elena je shvatila da može i tako , da ako nam se u najkritičnijim momentima u životu nešto čini nemogućim i neizvodljivim, nikako ne treba klonuti duhom i da će se možda nešto izmeniti, tada treba izaći u susret nevolji i suočiti se sa njom. Sa nadom i verom kao oružjem i štitom, bez sumnje ili obeshrabrujućih primisli i da tada postoji šansa da se i najneverovatnije stvari obrnu u našu korist. Kasnije sam pitao roditelje da li su poznavali tog pilota , odgovor je bio da su ga preko, "onog", preko "one", pa opet nekog nekog trećeg našli istog dana kada sam pozvao.

Tri dana je prošlo kao treptaj. Došao je trenutak da se Elena i ja pozdravimo. Nakon ovoga, ovu devojku sam video samo još jedanputa.

Blistale su tada njene zelene okice, pune suza. Stajali smo po treći put na peronu i čekali da bude upućen poziv za let. Poljubio sam je u obraz nežno i puno se zahvalio na gostoprimstvu. Nasmejala se, skinula kačket koji sam joj kupio , poskočila je lako na levoj nozi i napravila poklon rukom u kojoj je držala kačket.

Nad Beogradom sam bio brzo, grad nisam video, ponovo polja kukuruza i crna neobrađena zemlja. Tada pri povratku zavoleo sam tu sliku ma šta ona govorila. Podrazumeva se nisam ni slutio šta će mi sve prirediti moj voljeni "Beli Grad" u narednim godinama.

The 10 best Sisters Of Mercy songs by Paradise Lost’s Gregor Mackintosh

SISTERS OF MERCY / HOME PAGE