STRANAC JE SEDEO ZA DRUGIM STOLOM

 

 

STRANAC JE SEDEO ZA DRUGIM STOLOM

 Понедељак је дан када су се, Маја, Јелена и Марија, договориле да изађу. Договор је био, да се прво нађу код Марије.

Већ је био мрак, зима је и даље уједала људе за носеве. Осам је сати. Маја и Јелена звоне на Маријин интерфон.

Сада, већ седе заваљене, Марија је припремила чај и донела је грање. Уживале су ћаскајучи.

Ара је два пута поновио:

- Маррријаа нијеееЕ дообрррааА !!!

- Маррријаа нијеееЕ дообрррааА !!!

- Ма' на фрижидер Ара. Ара! На фрижидер! - Марија је манула руком и птица одлете у кухињу и посади се на свој ћошак. 

Закључиле су да би требало да крену. 

- Хоћемо до Идиота? - упита Марија.

Стигле су брзо, али им се није свиђала музика. - Идемо до Бодлера. - сада је предлог дала Јелена. 

Селе су за сто. Све три су наручиле воћно пиво.

- Добра је музика. - рече Марија.

- Да, девојке, „Cure, Killing the Arab“, пазите када сам пре пар дана завршила „Странца“… ово је песма о том роману, јесте знале… „...ја сам жив, ја сам мртав, ја сам странац… убити Арапа на његовој земљи…“, јесте знале? - Марија понови питaње.

- Не. - малтене у глас одговорише Јелена и Маја.

- Па да… пре неки дан сам га прочитала…

- И ја сам завршила „Записе из бордела“… - рече Маја.

- Да… - Марија се насмеја и продужи: А „Странац“, ми много чудан… ово је први „Ками“, кога сам прочитала, оставио је на мене, не знам… неки тежак осећај празнине, безизлазности, безвредности… Тај човек-странац… је потпуно интровертан, повучен  у себе до екстремитета... на свет гледа потпуно реално, али тако… у смислу конзумирања и уживања, у својој стварности, нешто му прија, нешто му не прија и ништа није битно… на великој је дистанци од свега, али посматра… али знате када неко почне роман, са тиме да главни лик, коме је умрла мајка, не осећа скоро ништа, не само према смрти, већ равнодушно прима и то што његова мајка, више није "присутна"... и у судници ће му то - "морал"... узети за зло, више него што је убио човека. А он није пуцао намерно, али је пуцао...бљеснуло му Сунце у очи и страшно га је болела глава, убио је човека. У другом делу...Ками је поделио ту малу књижицу на два дела, су и даље мисли тог човека… али он се не каје што је убио човека, од свештеника му није било добро, зато што свештеник, није могао да схвати, степен његове равнодушности. Хоћу рећи Ками нам одмах даје човека, према коме ми као читаоци, на неки начин од старта и сами морамо бити равнодушни, разумете, тако нас полако увлачи у тај свет апсурда, који је... па апсурдан, што би значило, да то све тражи дубље разумевање постојања, ... Cure, имају онај малопре текст... "...ја сам жив – ја сам мртав…", али тај човек пуно не помиње ни сопствену смрт, равнодушан је и према  сопственој смрти, он је само констатује. Али, ако а јесам била, равнодушна прена лику и према његовом "делу"... хахахаха, он ништа у роману "не дела"... то сам сада закључила, да, повлашћени Француз, коме су једва чекали да пресуде.

- Да је апсурдно - апсурдно је. - закључи Марија

-  То је јако занимљиво… - настави Маја, која је упијала сваку Маријину реч, девојке су волеле да читају. - и тако значи... а реч Љубав, јел‘ поменуо он ту реч?

- Баш занимљиво питање, па и није… знаш, та његова Мари, баш га је питала, он јесте рекао да је воли, али описивао је то, као нешто туђе њему и да одговара више ради ње и ради пристојности… и све из пристојности…

- Пристојан човек а самац себи и другима… - убаци се Јелена.

- Странац не самац. - исправи је Маја.

- Намерно сам рекла самац… стварам слику и он је самац. - Јелена је исто доста прочитала.

- Аха… то је друго, па јесте и самац и странац, да, али који је смисао… - Маја се насмеја, сопственој шали.

- Ма далеко сте отишле… - Марија им тихим тоном, рече шта мисли :

- Има тај роман, кроз тог лика и однос према друштву и према природи, према ситницама које живот значе, али остаје та празнина… Марија се замисли.

- Смисао... мислиш… - понови Маја своју мисао.

- Па и смисао, хајде што нема неког поентирања, ипак је апсурдиста у питању, али и тај апсурд има свој апсурдистички смисао... а можда и не. - Марија док је причала о роману, као да је имала да каже нешто битно, али управо то најбитније није могла да искаже, само је осећала мисао.

- Да, он му дође, као смисао сам себи...

- Смисао живота је пронаћи свој дар. Сврха живота је поклонити га другима. - додаде Јелена као из топа.

- Јесте, ми сви то знамо и открити то, да немамо сопствену причу, значи признати да је наше постојање бесмислено, што нам може бити неподношљиво. - Маја се сложила.

Марија се загледала у мобилни апарат. За тренутак су све девојке заћутале. Мало су се осврнуле око себе. Све је уобичајено, поред њих, два момка, чини се, гледају своја посла, момак и девојка, види се свеже заљубљени, такође гледају своја посла, за шанком гужва, ту су неки људи већ припити, неки и пијани, доста вичу. Задимљено је, али људима, који посећују овакве просторе, то је потпуно подношљиво, исто као и музика, која је доста гласна. Сада се слуша „Зонична Младост“ и тај бенд су девојке волеле. Срктале су сламчицама, полако, своје треће пиво и уживале.

Тада Марија после кратке паузе у разговору рече:

- Ево нашла сам малопре… Јунг, цитирам:

„..Човек не може да поднесе бесмислен живот…“ - шта сада кажете на то? Па јесте, не може, али шта је био смисао постојања, његовог, главног лика...шта, тренутци... сам Живот, који се и састоји од „лепих ситница“… опет и то питање морала, у другом делу, однос друштва према њему, чему се он чуди, а сличан је, његовом односу према друштву… он има свој свет, а тај свет је лишен нечега битног… Он живи, али не учествује и ту је празнина коју ни тренуци ни „сам живот“ не могу да попуне…“ - Марија погледа своје саговорнице. 

Јелена је озбиљно ушла у причу и она рече:

- Робинзон Крусо се преобразио у потрази за смислом, морао је на крају да схвати, да је он сам у питању, код скоро свега, реалности, окружења и сопственог душевног стања… ето он ми паде на памет, као опонент, том „странцу“, мораћу и ја да га прочитам… 

- Имаш право, колико су људи различити, то је непојмљиво… - додаде Маја.

- Ма знате шта, никако да ми изађе та књига из главе и када помислим на њу, као да ме додирује, та непријатна безосећаност, због које је странац, уопште странац и себи и људима а друштво у коме живи је исто као и он… рефлекс? - карактер? Ја из данашње перспективе, не видим пуно апсурда, заиста, свет је данас, сам по себи, постао већ превише апсурдан, можда зато… али тај сусрет са свештеником и то када је свештеник „није могао да верује – колико овај не верује“… је мени пресудан… и за "Странца" и за његовог писца, прочитаћу "Кугу", да се само-потврдим - она се насмеја - али то му дође исто само СФ, дистопија. Па ето и то могу да допустим себи да закључим, "Странац" је дистопијски роман.

Све три девојке се гласно насмејаше

Преко пута, за столом до девојака, седела су два момка. Давид и његов пријатељ Жика, пили су кока-колу.  Слушали су музику и гледали око себе. У једном тренутку Жика рече:

- Јел чујеш ове три… не могу да стану…

- Не чујем…. - одговори Давид, скоро па строго.

- Ма да... али су симпатичне и све знају... - он се насмеја - о смислу живота, све… ма шта све не напричаше…

- Тако воле и одкуд знам да ли су се запетљале, слушао сам музику све време... — одговори Давид. - Идемо кући, доста је.

Устадоше и изађоше.

Девојке су остале. Треће пиво се празнило споро. Музика је трајала. Девојке су наставиле да причају. Причале су још пуно тога, са Странца се прешло, на Маркиз Де Сада, па на Буковског...   

___________________________________________________

Nova POETIKA

ПРЕДСТАВЉА:

СПОНТАНО САГОРЕВАЊЕ

Из предговора:

"...У 72 приче, колико се сакупило у три дела ове зирке, дато је можда једно од најтурбулентнијих путовања у човекову подсвест у последње време у домаћој књижевности..." - Јелена Дилбер

NOĆ SLOMLJENIH STRELA

Iz Predgovora:

"...MEGALOPOLIS III

Mister anonimus, stanovnik velegrada, ponovo medju nama – kratke priče”Noć slomljenih strela” Sebastijana Sava Gor-a

 

Anarhizam se danas modernizovao a urbani buntovnik konformizovao. Svetska revolucija nije uspela, ostalo nam je da sami vodimo svoje bitke a ostao nam je i andergaund (underground). Pred nama je jedan  andergraund opredeljen mlađi beogradski pesnik, rok muzičar i pisac, Sebastijan Sava Gor, koji nam u ovoj svojoj seriji kratkih priča pripoveda o urbanizovanim ambijentima Megalopolisa III, megalopolisa nužnosti, za razliku od futurističko-tehnicističkog Megalopolisa I, megalopolisa želje – Metropolisa, Frica Langa (Fritz Lang, 1890-1976), nikad ne ostvarenog, i Megalopolisa II - tepih-urbanizacije iz šezdesetih godina prošlog veka koja je obećavala “posao i stan za svakog”, ali neuspešno, što se kasnije uspostavilo i kao utopija. Andergraund je ovde važan kao jedini nastavak ideja o Svetskoj /modernoj/ revoluciji, nastalih na zdravoj osnovi Spenserovog  konzervativnog anarhizma (Herbert Spencer 1820 –1903) sa krilaticom: “The Man versus the State / Čovek protiv države/”,  a koji  se takođe nikad nije realizovao kao “naivan”. Dok su se u medjuvremenu pojavile ideje o globalizaciji sveta i društvu bez države, ovaj umetnički pravac, mada naizgled globalistički, zapravo je jedini ostao anarho-podrivački  i ima za krajnji cilj da podrije sve društvene sisteme, aparature i establišmente, bilo koje vrste, pošto ih smatra za prodate i pokvarene..." 

***

Review of the book – Sebastian Sava Gor: “The Night of Broken Arrows”, Belgrade, 2014

This collection of short stories explores the figure of the urban man today. The text analyzes contemporary urban existence and shows that, in these stories, the modern urban man is quite different from the one found in Megalopolis I / Metropolis by Fritz Lang — the megalopolis of desires — as well as from the urban man of Megalopolis II, marked by mass urbanization since the 1960s, an urbanization of disappointment.

The conclusion is that today we live in a Megapolis with a cult of fun and games, and that the writer stands in opposition to it — fighting for more nature and a more natural way of life: within oneself, in everyday life, and in love.

Free PDF - MEGALOPOLIS III Jadranka Ahlgren

ISHOD NA NIŠANU

Iz Predgovora:

„...da je na Zemlji sve racionalno, ništa se ne bi ni događalo...“

- Fjodor Mihajlovič Dostojevski

Objektivna neracionalizacija je postala opšta pojava i u tom smislu egzistencija je ugrožena.

Tražeći, kao hodajući kroz mrak, autor uspeva da iracionalno, nadrealno, podsvesno, lično i kolektivno nesvesno, osvetli i da kroz sopstvenu prizmu, realizuje specifičnu i novu lingvističku formu, nov, literarni stil, kojim nam. predstavlja zbirku poezije, tako otvoreno slikovitu, bez poređenja, koketiranja, sa bilo kakvim

autoritetima, koja postavlja jako bitna pitanja, prvenstveno pitanja koja se tiču naše zajedničke egzistencje.

Na veoma jedinstven i snažno poetičan način, Sebastian Sava Gor uspeva da pretvari nadrealno u egzizstencijalno.

*

zbirka Kratkih Priča. кратка прича. kratka priča. short story. histoire courte. књижевност. литература

Filmska kritika: Varljivo leto 68' / The Elusive Summer of '68 (1984) Movies-Film

 

Varljivo leto 68' (1984)

🎥'Varljivo leto '68'' je jugoslovenski film iz 1984. godine, komična priča reditelja Gorana Paskaljevića i scenariste Gordana Mihića. Radnja prati maturanta Petra, kojeg više zanimaju žene nego studentski protesti 1968. godine.

🎬
Ovo je urnebesna i legendarna komedija sa ovih prostora. Drama i romantika, smeštena u idiličnu, patrijarhalnu provinciju...

Jugoslovenska kinoteka proglasila ga je 2016. godine za kulturno dobro od velikog značaja.
Televizijska serija: U isto vreme je snimljena i istoimena televizijska serija, koja je emitovana 1985. godine.

Slavko Štimac tumači glavnu ulogu, maturanta Petra, koji je fokusiran na pronalaženje ''žene svog života''.
Danilo Bata Stojković glumi Petrovog oca, strogog sudiju čiji se patrijarhalni svet raspada kada gleda upravo svog najstarijeg sina...
Mija Aleksić tumači dedu, a Mira Banjac majku.
U filmu glume i Sanja Vejnović, Ivana Mihić i Neda Arnerić.

Priča prati Petra, maturanta koji više razmišlja o devojkama nego o pripremama za fakultet. Zaljubljuje se u nekoliko žena, uključujući udate gospođe, profesorku, stidljive vršnjakinje i pekarku, što ga dovodi u brojne komične situacije. U isto vreme, njegov otac, pokušava da održi patrijarhalne vrednosti; koje su uzdrmane modernim idejama...
🎬
Film je osvojio više nagrada, uključujući:
Gran pri na festivalu u Bastiji.
Gran pri i nagradu publike na festivalu u Orleanu.

Varljivo leto 68 (1984) Ceo film

Nova POETIKA

ПРЕДСТАВЉА:

СПОНТАНО САГОРЕВАЊЕ

Из предговора:

"...У 72 приче, колико се сакупило у три дела ове зирке, дато је можда једно од најтурбулентнијих путовања у човекову подсвест у последње време у домаћој књижевности..." - Јелена Дилбер

NOĆ SLOMLJENIH STRELA

Iz Predgovora:

"...MEGALOPOLIS III

Mister anonimus, stanovnik velegrada, ponovo medju nama – kratke priče”Noć slomljenih strela” Sebastijana Sava Gor-a

 

Anarhizam se danas modernizovao a urbani buntovnik konformizovao. Svetska revolucija nije uspela, ostalo nam je da sami vodimo svoje bitke a ostao nam je i andergaund (underground). Pred nama je jedan  andergraund opredeljen mlađi beogradski pesnik, rok muzičar i pisac, Sebastijan Sava Gor, koji nam u ovoj svojoj seriji kratkih priča pripoveda o urbanizovanim ambijentima Megalopolisa III, megalopolisa nužnosti, za razliku od futurističko-tehnicističkog Megalopolisa I, megalopolisa želje – Metropolisa, Frica Langa (Fritz Lang, 1890-1976), nikad ne ostvarenog, i Megalopolisa II - tepih-urbanizacije iz šezdesetih godina prošlog veka koja je obećavala “posao i stan za svakog”, ali neuspešno, što se kasnije uspostavilo i kao utopija. Andergraund je ovde važan kao jedini nastavak ideja o Svetskoj /modernoj/ revoluciji, nastalih na zdravoj osnovi Spenserovog  konzervativnog anarhizma (Herbert Spencer 1820 –1903) sa krilaticom: “The Man versus the State / Čovek protiv države/”,  a koji  se takođe nikad nije realizovao kao “naivan”. Dok su se u medjuvremenu pojavile ideje o globalizaciji sveta i društvu bez države, ovaj umetnički pravac, mada naizgled globalistički, zapravo je jedini ostao anarho-podrivački  i ima za krajnji cilj da podrije sve društvene sisteme, aparature i establišmente, bilo koje vrste, pošto ih smatra za prodate i pokvarene..." 

***

Review of the book – Sebastian Sava Gor: “The Night of Broken Arrows”, Belgrade, 2014

This collection of short stories explores the figure of the urban man today. The text analyzes contemporary urban existence and shows that, in these stories, the modern urban man is quite different from the one found in Megalopolis I / Metropolis by Fritz Lang — the megalopolis of desires — as well as from the urban man of Megalopolis II, marked by mass urbanization since the 1960s, an urbanization of disappointment.

The conclusion is that today we live in a Megapolis with a cult of fun and games, and that the writer stands in opposition to it — fighting for more nature and a more natural way of life: within oneself, in everyday life, and in love.

Free PDF - MEGALOPOLIS III Jadranka Ahlgren

ISHOD NA NIŠANU

Iz Predgovora:

„...da je na Zemlji sve racionalno, ništa se ne bi ni događalo...“

- Fjodor Mihajlovič Dostojevski

Objektivna neracionalizacija je postala opšta pojava i u tom smislu egzistencija je ugrožena.

Tražeći, kao hodajući kroz mrak, autor uspeva da iracionalno, nadrealno, podsvesno, lično i kolektivno nesvesno, osvetli i da kroz sopstvenu prizmu, realizuje specifičnu i novu lingvističku formu, nov, literarni stil, kojim nam. predstavlja zbirku poezije, tako otvoreno slikovitu, bez poređenja, koketiranja, sa bilo kakvim

autoritetima, koja postavlja jako bitna pitanja, prvenstveno pitanja koja se tiču naše zajedničke egzistencje.

Na veoma jedinstven i snažno poetičan način, Sebastian Sava Gor uspeva da pretvari nadrealno u egzizstencijalno.

*

zbirka Kratkih Priča. кратка прича. kratka priča. short story. histoire courte. књижевност. литература

ДАНИЛ ИВАНОВИЧ ХАРМС / Daniil Kharms

 

ДАНИЛ ИВАНОВИЧ ХАРМС

Постоје писци који своје време проживе као да у њему нису ни били. 

Данил Иванович Хармс (1905–1942), један од ретких писаца који спаја обе крајности: он је у свом времену био у потпуности, разапет између тираније стварности и унутрашње слободе, али је истовремено стварао као да стоји мимо историје, мимо закона логике, мимо разума. Као да је постојао у некаквој пукотини између света и ничега.

Ретки су људи који на живот одговарају одбијањем. Хармс је један од њих. Његов одговор тиранији осредњости био је - не.

Не баналности.
Не идеолошким директивама.
Не „нормалном“ разумевању света.

Можда је најдубљи апсурд његовог живота управо то што је живео у добу које није подносило ништа што измиче једнозначности. У Совјетском Савезу тридесетих година, у добу у којем је човек био позван да постане алатка, део колектива, исправни механизам у огромној машини, Данило Иванович се намеће као фигура потпуног отпора, али не у експлицитној, политичкој форми, већ у духу најдубље унутрашње слободе.

Он је одбијао да падне на колена пред логиком друштва, и зато је његова логика постала - нелогична.

Али управо у тој нелогичности лежи највиши облик смисла: јер свет који је изгубио Бога, логично води у бесмисао. Хармс је тај бесмисао изрекао до крајности, до саме границе пуцања, као да је хтео да каже: „Ево, видите куда води свет у којем човек више није човек.“

Апсурд као последње уточиште

Кад читамо Хармсa, чини се да пролазимо кроз лавиринт који је он градио од поремећених слика, нелогичних реченица, бесмислених радњи, неочекиваних падова и насилних прекида. Али то није игра. Није ни комична конструкција какву би створио неки вешт модерни перформер.

То је сведочанство.

Хармс је апсурд користио не да би се забавио, већ да би се одбранио. Апсурд је био последња могућност преживљавања у времену које је убијало човека управо кроз смисленост коју је диктирало: „човек мора да буде користан“, „писац мора да служи идеологији“, „уметност мора бити јасна“, „стварност мора бити предвидива“.

Све је то било логично. И зато је било - смртоносно.

Ништа није опасније од света који је до апсолута довео своју верзију смисла.
Зато Хармс враћа свет у бесмисао, али у бесмисао који ослобађа, јер је истинит: он разоткрива да стварност није целовита, да је пуна пукотина, да се у њој нешто непрестано распада.

Његови јунаци падају ниоткуда, умиру без разлога, почињу реченицу коју не могу да заврше. Ствари неодређеног облика појављују се ни из чега, човек се претвара у предмет, предмети се понашају као људи. Време је у сталном прекиду. Простор је несигуран. Лица су без идентитета.

Не зато што је Хармс „луд“, већ зато што је свет у којем је живео био много луђи.

Пад је један од најчешћих мотива у Харmsовом свету. Људи падају са прозора, са степеница, из ведра неба, без разлога, без објашњења, без последице која би носила моралну поуку. Али пад код Харmsa није само шала, није само дечја комичност – то је онтолошки знак.

Пад је метафизички коментар стања човека који је изгубио ослонац.

У свету у којем нема више Бога, у којем је истина замењена директивом, у којем је личност претворена у број, човек може само — да падне. Никада да порасте. 

Управо код Харmsa пад није трагичан у класичном смислу; у његовом свету не постоји велика драма. Смрт је обична, скоро комична. У томе лежи највећа хладноћа епохе: живот и смрт губе вредност.

Хармс то није измислио. Он је само верно забележио.
Совјетски систем тридесетих је хтео човека без дубине, без корена, а човек без корена пада.

Пад је зато најисправнији гест његове књижевности.
Једина логична реакција на системску лудост јесте - губитак равнотеже.

И зато његова књижевност делује као низ скривених духовних закона, који постоје само на рубу стварности. Хармс нам приказује свет у којем гравитација није физичка, већ морална: она вуче човека надоле онолико колико систем убија његову индивидуалност.

Управо ту видимо дубљи смисао: апсурд није фантазија. Апсурд је документ.

 ****

Хармс је живео у добу где је тиранија имала најбаналније лице. Велики злочини били су прекривени ситном бирократијом. Нико није смео ништа да каже, али је свако морао све да потврди.

У таквом свету, где се човек не усуђује ни да дише како жели, појављују се његови „мали људи“ и они који су у сталном судару са бесмислом.

Они не размишљају о политици. Они не говоре о револуцији. Не побуњују се. Не пишу памфлете. Они само живе.

И баш зато су опасни.

Јер у тоталитарном систему, обичност је већ побуна.

Сваки Харmsов лик који не испуњава „норму“,  оптерећује систем. Сваки човек који је нередован, непредвидив, некористан, који се смеје, који пита, који заборавља.  већ је непотребан или је непријатељ.

Зато је Хармс био опасан.
Не зато што је говорио „политичке“ ствари.
Већ зато што је свет посматрао својим очима.

У сваком његовом кратком тексту постоји један скривени ударац: показивање да човек има душу, да у њему делује нешто што није под контролом државе.

Парадокс је што је Хармс највише писао за децу. Али он није био „дечији писац“, већ писац који је кроз дете видео истину. Дете не трпи идеологију. Дете не прихвата шаблон. Дете разбија лаж. Јер дете види свет невиним очима.

Хармс је, у ствари, хтео да сакрије истину у дечију књижевност, као што су старозаветни пророци скривали истину у приче. Знао је да је тамо чува безбедније него у књижевности за одрасле.

И зато се његови дечији текстови читају на два начина: наивно - као игра и чиста фантазија; езотерично - као критика друштва, као алегорија бездушног света.

Али изнад свега, његова дечија дела показују шта је Хармс највише желео да сачува - разумео је значај тајне.

Тајна, тајновито, чудно и неуобичајено је оно што најпре страда у тоталитарном друштву.
Све мора бити предвидиво.
Све мора бити по правилу.

А "тајна" је тајна и она мора бити разоткривена и протвзаконито је да пишеш јавно а да мислиш нешто "тајно.
Зато Хармс у дечијој књижевности чува оно што је у стварности изгубљено,  могућност да свет поново проговори.

 Апсурд као последњи доказ да постоји ред

Апсурд у његовом делу није хаос. То звучи парадоксално, али је суштински тачно: апсурд код Харmsa није рушење логике - апсурд је логика у свету у коме логике више нема. То је начин да се преживи.

Када свет полуди, само „лудак“ може говорити истину.

Он је као човек који хода улицом наопачке само зато што је цела улица изврнута. Он нам показује да је неправилност једини начин да се преживи у неправилности. Да би сачувао ум, Хармс га је морао преокренути.

И ту долазимо до његове највеће тајне:

Хармс није био само писaц апсурда.
Он је био сведок апсурдног света.

Није он свет направио бесмисленим.
Он га је само одсликао као у искривљеном огледалу - али то огледало није криво: стварност је била кривља, изобличенија, болеснија.

Апсурд је, дакле, последња могућност да се сачува ред - макар унутрашњи.
Онај који нико не може одузети.
Онај који идеологије не могу да поједу.
Онај који остаје у човеку као последњи траг слободе.

 Хармсова тишина: оно што никад није могао да каже

Постоји нешто што у Хармсовим текстовима непрестано вреба, а никада се не именује. То је тишина. Не она прекрасна, саборна, молитвена тишина; већ тишина страха, тишина цензуре, тишина принудног унутрашњег егзила.

У сваком његовом тексту осећа се да постоји реч коју не може да изговори, мисао која не сме да се напише, човек који не сме да постоји.
Све је у његовој књижевности као у подруму: полумрак, наслућивање, несигурни кораци.

Та тишина је простор у којем је Хармс заправо живео.

И ту, у тој неизрецивости, његови текстови добијају мистичну димензију. Он никада директно не говори о Богу, али сва његова књижевност дише управо тим: осећањем да постоји нешто што је изнад света, али до чега се више не може доћи. Човек је у мраку, а светлост се назире као ехо, као одјекао звук, као нешто што је некада било познато, али је изгубљено.

То је тачно онај моменат који описују православни мислиоци попут Флоренског или Берђајева: да се човек у модерном добу налази у стању „духовне амнезије“.
Хармс то не говори експлицитно, али кроз његов апсурд провејава питање:

„Чему све ово ако нема смисла? А ако смисла има, где је онда?“

Тишина је одговор.
Не она која умирује, већ она која изједа.

Тишина која стоји као зид између човека и Бога, између човека и човека, између човека и сопствене душе.

Смрт као последња реч без смисла

Смрт је стално присутна у Харmsовом делу, али је никада не велича. Она је ту, банална, обична, као случајни пад у снег, као несрећа на степеништу, као грешка у кораку. Смрт се дешава без драме, без патетике.

То је одраз века који је убио патос, који је убио трагедију, који је убио и саму смрт тиме што ју је претворио у масовну статистику.

Смрт код Харmsa је потпуно деперсонализована. Она је последица чињенице да човек више није личност. И ту је највећи ужас: смрт која нема смисао, не зато што је смрт, већ зато што је човек претворен у никога.

Хармс умире у затворској болници у Лењинграду, 1942. године, од глади.
То је смрт која се уклапа у његов свет: без великог наратива, без сведока, без оправдања.
То је смрт у свету који је већ био мртав.

И управо зато његова књижевност остаје сведочанство о томе колико је ужасно кад човек изгуби своје достојанство. 

 Човек који је живео будућност

Хармс није припадао свом времену. Његова поетика ближа је 21. веку него епохи у којој је живео. Данашњи човек, окружен вештачком логиком, дигиталним хаосом, бескрајном лавином неповезаних информација, апсурдним политичким поретком и културом која више не разликује смисао од форме - лакше разуме Харmsa него његови савременици.

Он види свет као покварен механизам, као машину која ради без сврхе.
И наши животи често личе на то.

Он приказује како се свет распада у ситним, микроскопским пукотинама.
И ми то видимо сваког дана.

Он осећа да човек не може да се ослони на друштво, јер друштво нема душу.
И то је данас, можда више него икада, истина.

Хармс је био човек изван свог доба.
И зато је преживео у књижевности дужe него сви његови „реалистични“ савременици, чије књиге данас стоје као суве, заборављене архиве идеолошких снова.

Уметност као сведочанство душе

Шта нам Хармс оставља?
Не поруку. Не поуку. Не систем. Не филозофију у строгом смислу.
Он нам оставља - сведочанство.

Сведочанство једног човека који није пристао на свет који је био неправедан.
Сведочанство о слободи која може постојати чак и кад је свет уништава.
Сведочанство да апсурд није бекство, већ начин да човек сачува сопствену унутрашњу истину.

И што је најдубље:
Хармс нам показује да је човек највише човек онда кад се супротставља лажи,
чак и ако му је једино оружје - неколико речи које подсећају на игру.

Апсурд код Харmsa није одсуство смисла.
То је трагање.
То је сумња.
То је очај који није изгубио наду.
То је молитва без речи.

И зато његова књижевност није тамна.
Она је провидна, кроз њу видимо све што је човек изгубио.
И све што још може да пронађе.

Nova POETIKA

ПРЕДСТАВЉА:

СПОНТАНО САГОРЕВАЊЕ

Из предговора:

"...У 72 приче, колико се сакупило у три дела ове зирке, дато је можда једно од најтурбулентнијих путовања у човекову подсвест у последње време у домаћој књижевности..." - Јелена Дилбер

NOĆ SLOMLJENIH STRELA

Iz Predgovora:

"...MEGALOPOLIS III

Mister anonimus, stanovnik velegrada, ponovo medju nama – kratke priče”Noć slomljenih strela” Sebastijana Sava Gor-a

 

Anarhizam se danas modernizovao a urbani buntovnik konformizovao. Svetska revolucija nije uspela, ostalo nam je da sami vodimo svoje bitke a ostao nam je i andergaund (underground). Pred nama je jedan  andergraund opredeljen mlađi beogradski pesnik, rok muzičar i pisac, Sebastijan Sava Gor, koji nam u ovoj svojoj seriji kratkih priča pripoveda o urbanizovanim ambijentima Megalopolisa III, megalopolisa nužnosti, za razliku od futurističko-tehnicističkog Megalopolisa I, megalopolisa želje – Metropolisa, Frica Langa (Fritz Lang, 1890-1976), nikad ne ostvarenog, i Megalopolisa II - tepih-urbanizacije iz šezdesetih godina prošlog veka koja je obećavala “posao i stan za svakog”, ali neuspešno, što se kasnije uspostavilo i kao utopija. Andergraund je ovde važan kao jedini nastavak ideja o Svetskoj /modernoj/ revoluciji, nastalih na zdravoj osnovi Spenserovog  konzervativnog anarhizma (Herbert Spencer 1820 –1903) sa krilaticom: “The Man versus the State / Čovek protiv države/”,  a koji  se takođe nikad nije realizovao kao “naivan”. Dok su se u medjuvremenu pojavile ideje o globalizaciji sveta i društvu bez države, ovaj umetnički pravac, mada naizgled globalistički, zapravo je jedini ostao anarho-podrivački  i ima za krajnji cilj da podrije sve društvene sisteme, aparature i establišmente, bilo koje vrste, pošto ih smatra za prodate i pokvarene..." 

***

Review of the book – Sebastian Sava Gor: “The Night of Broken Arrows”, Belgrade, 2014

This collection of short stories explores the figure of the urban man today. The text analyzes contemporary urban existence and shows that, in these stories, the modern urban man is quite different from the one found in Megalopolis I / Metropolis by Fritz Lang — the megalopolis of desires — as well as from the urban man of Megalopolis II, marked by mass urbanization since the 1960s, an urbanization of disappointment.

The conclusion is that today we live in a Megapolis with a cult of fun and games, and that the writer stands in opposition to it — fighting for more nature and a more natural way of life: within oneself, in everyday life, and in love.

Free PDF - MEGALOPOLIS III Jadranka Ahlgren

ISHOD NA NIŠANU

Iz Predgovora:

„...da je na Zemlji sve racionalno, ništa se ne bi ni događalo...“

- Fjodor Mihajlovič Dostojevski

Objektivna neracionalizacija je postala opšta pojava i u tom smislu egzistencija je ugrožena.

Tražeći, kao hodajući kroz mrak, autor uspeva da iracionalno, nadrealno, podsvesno, lično i kolektivno nesvesno, osvetli i da kroz sopstvenu prizmu, realizuje specifičnu i novu lingvističku formu, nov, literarni stil, kojim nam. predstavlja zbirku poezije, tako otvoreno slikovitu, bez poređenja, koketiranja, sa bilo kakvim

autoritetima, koja postavlja jako bitna pitanja, prvenstveno pitanja koja se tiču naše zajedničke egzistencje.

Na veoma jedinstven i snažno poetičan način, Sebastian Sava Gor uspeva da pretvari nadrealno u egzizstencijalno.

*

zbirka Kratkih Priča. кратка прича. kratka priča. short story. histoire courte. књижевност. литература

АНТОН ПАВЛОВИЧ ЧЕХОВ / Anton Chekhov

 

Понекад, када човек пожели да се врати суштини, да се одмори од буке и вештачког света, који све више личи на сцену без глумца, најбољи начин је да се окрене Чехову.

Његове странице миришу на чај, на снег и на људску тугу.

Чехов је тихи сведок свега што човек јесте: и смешан и трагичан, и узвишен и безначајан.

---

Антон Павлович Чехов (Антон Павлович Чехов, 1860–1904) родио се у Таганрогу, на југу Русије, у породици која није познавала раскош. Његов отац, побожан и строг човек, држао је малу трговину; мајка, топла и трпељива, уткала је у децу љубав према приповедању.

Када је породица пропала, Антон је остао сам у Таганрогу да заврши школу,  преживљавао је дајући часове, писао хумористичке приче под псеудонимима, шаљиво описујући живот малог човека.

Касније ће се преселити у Москву, студирати медицину и постати лекар. Често је говорио:

"Медицина је моја законита жена, а књижевност љубавница."

Али ту "љубавницу" је волео свим срцем.

Његово писање било је попут прегледа душе пацијента;  нежно, иронично, али увек прецизно. Дијагноза: човек.

---

ЧЕХОВ У РУСИЈИ - ИЗМЕЂУ ПОДСМЕХА И ПОШТОВАЊА

У време када је Чехов почео да пише, руска књижевност била је под утицајем Толстоја и Достојевског - великих мислилаца, моралних пророка. А Чехов није проповедао. Он је само посматрао.

Зато га у почетку нису схватали озбиљно: критика га је видела као писца анегдота, шаљивца који не доноси "велику мисао".

Али управо у том "ништа се не дешава" лежала је револуција. Чехов је открио драму у обичности.

Његови ликови нису јунаци, они су чиновници, учитељице, болесници, уметници који нису успели. Њихов живот није трагедија у класичном смислу, већ нешто много стварније: туга због промашене среће.

Русија га је временом заволела. Када су Станиславски и Немирович-Данченко поставили његову "Галеб" (Чайка, 1896) у Московском уметничком театру, публика је занемела. Драма у којој се „ништа не дешава“, а све боли, постала је симбол новог позоришта.

---

ЧЕХОВЉЕВ СВЕТ

Његов књижевни свет чине десетине ликова који живе у провинцијама, у забаченим имањима, у мрачним собама где се сања о „Москви“ као о обећаној земљи.

„Три сестре“ (Три сестры, 1901) говоре о томе: „У Москву! У Москву!“ — то је узвик свих који жуде за смислом, али никад не стигну.

У "Вишњик" (Вишнёвый сад, 1904)  његовој последњој драми, написаној уочи смрти - један век се завршава. Имућни слој нестаје, а са њим и стара Русија.

> "Вишњик је продат!"

Ове речи падају као пресуда једном времену и једном свету који више нема снаге да се избори са собом.

---

ИЗБОР ДЕЛА:

Драме:

"Иванов" (Иванов, 1887)  први велики драмски покушај, болна студија човекове исцрпљености.

"Галеб" (Чайка, 1896) - револуција у драми, симбол неостварених снова.

"Ујка Вања" (Дядя Ваня, 1897) - тихи очај провинције.

"Три сестре" (Три сестры, 1901) — песма о нади која не долази.

"Вишњик" (Вишнёвый сад, 1904) - опроштај с једним веком.

Новеле и приповетке:

"Степ" (Степь, 1888) - пут кроз степу као симбол одрастања.

"Дуел" (Дуэль, 1891) - морална расправа о смислу живота.

"Моја живот" (Моя жизнь, 1896) - исповест човека који је изабрао искреност у свету лицемерја.

"Дама са псићем" (Дама с собачкой, 1899) - вероватно најпознатија прича, о љубави која долази прекасно.

"Архијереј" (Архиерей, 1902) - дубоко духовна прича о смрти, о човеку који спознаје колико је сам.

"Невеста" (Невеста, 1903) - последња, симболична прича о младости која жели да побегне од лажи.

ЧЕХОВ НА СЦЕНИ И ЕКРАНУ

Његове драме и данас живе на сценама широм света: "Ујка Вања" и "Вишњик" су репертоарски стубови сваког озбиљног позоришта - од Москве до Њујорка, од Лондона до Токија.

У Србији су га мајсторски постављали и Јован Путник, Бора Драшковић, Егон Савин - свако је у њему проналазио ново лице човека.

Снимљено је на десетине филмова по његовим делима: од руске класике из педесетих, преко америчких адаптација (The Lady with the Dog, 1960), до модерних интерпретација које његове теме преносе у 21. век. Чак и у новим медијима, Чехов остаје присутан.

*

Чехов никада не осуђује, не виче, не држи моралне лекције. Он једноставно каже: "У човеку све треба да буде лепо... и лице, и одећа, и душа, и мисли.". Тај идеал није поза; то је његов начин да врати достојанство човеку који је изгубио веру у себе. Његови јунаци се ретко смеју искрено, али у њиховом ћутању постоји благост. И кад пате, они не мрзе. То је можда и највећа лекција коју Чехов оставља; како да се човек не уруши под тежином света, већ да у њему остане човек.

Чехов је умро млад, у 44. години, од туберкулозе. Умро је достојанствено, у Баденвајлеру, у Немачкој. Његове последње речи биле су једноставне:

"Ја умирем.", затим је затражио чашу шампањца.

Његова смрт, као и његова проза, није била спектакл. Била је мирна, чиста, људска.

Данас, више од једног века касније, Чехов се не чита као „обавезна лектира“. Читају га лекари, писци, глумци, људи који не желе да забораве шта значи бити човек.

---

Чехов је све време тражио тај склад — између туге и наде, између човека и света.

И можда је баш зато и данас жив.

Зато је време да га читамо поново.

Не као класику коју треба "одрадити", већ као човека који је у својим речима оставио нешто од свих нас.

"Живот је леп када мислиш о њему, а страшан када га живиш без мисли."

(из писама Чехова, 1898)

Nova POETIKA

ПРЕДСТАВЉА:

СПОНТАНО САГОРЕВАЊЕ

Из предговора:

"...У 72 приче, колико се сакупило у три дела ове зирке, дато је можда једно од најтурбулентнијих путовања у човекову подсвест у последње време у домаћој књижевности..." - Јелена Дилбер

NOĆ SLOMLJENIH STRELA

Iz Predgovora:

"...MEGALOPOLIS III

Mister anonimus, stanovnik velegrada, ponovo medju nama – kratke priče”Noć slomljenih strela” Sebastijana Sava Gor-a

 

Anarhizam se danas modernizovao a urbani buntovnik konformizovao. Svetska revolucija nije uspela, ostalo nam je da sami vodimo svoje bitke a ostao nam je i andergaund (underground). Pred nama je jedan  andergraund opredeljen mlađi beogradski pesnik, rok muzičar i pisac, Sebastijan Sava Gor, koji nam u ovoj svojoj seriji kratkih priča pripoveda o urbanizovanim ambijentima Megalopolisa III, megalopolisa nužnosti, za razliku od futurističko-tehnicističkog Megalopolisa I, megalopolisa želje – Metropolisa, Frica Langa (Fritz Lang, 1890-1976), nikad ne ostvarenog, i Megalopolisa II - tepih-urbanizacije iz šezdesetih godina prošlog veka koja je obećavala “posao i stan za svakog”, ali neuspešno, što se kasnije uspostavilo i kao utopija. Andergraund je ovde važan kao jedini nastavak ideja o Svetskoj /modernoj/ revoluciji, nastalih na zdravoj osnovi Spenserovog  konzervativnog anarhizma (Herbert Spencer 1820 –1903) sa krilaticom: “The Man versus the State / Čovek protiv države/”,  a koji  se takođe nikad nije realizovao kao “naivan”. Dok su se u medjuvremenu pojavile ideje o globalizaciji sveta i društvu bez države, ovaj umetnički pravac, mada naizgled globalistički, zapravo je jedini ostao anarho-podrivački  i ima za krajnji cilj da podrije sve društvene sisteme, aparature i establišmente, bilo koje vrste, pošto ih smatra za prodate i pokvarene..." 

***

Review of the book – Sebastian Sava Gor: “The Night of Broken Arrows”, Belgrade, 2014

This collection of short stories explores the figure of the urban man today. The text analyzes contemporary urban existence and shows that, in these stories, the modern urban man is quite different from the one found in Megalopolis I / Metropolis by Fritz Lang — the megalopolis of desires — as well as from the urban man of Megalopolis II, marked by mass urbanization since the 1960s, an urbanization of disappointment.

The conclusion is that today we live in a Megapolis with a cult of fun and games, and that the writer stands in opposition to it — fighting for more nature and a more natural way of life: within oneself, in everyday life, and in love.

Free PDF - MEGALOPOLIS III Jadranka Ahlgren

ISHOD NA NIŠANU

Iz Predgovora:

„...da je na Zemlji sve racionalno, ništa se ne bi ni događalo...“

- Fjodor Mihajlovič Dostojevski

Objektivna neracionalizacija je postala opšta pojava i u tom smislu egzistencija je ugrožena.

Tražeći, kao hodajući kroz mrak, autor uspeva da iracionalno, nadrealno, podsvesno, lično i kolektivno nesvesno, osvetli i da kroz sopstvenu prizmu, realizuje specifičnu i novu lingvističku formu, nov, literarni stil, kojim nam. predstavlja zbirku poezije, tako otvoreno slikovitu, bez poređenja, koketiranja, sa bilo kakvim

autoritetima, koja postavlja jako bitna pitanja, prvenstveno pitanja koja se tiču naše zajedničke egzistencje.

Na veoma jedinstven i snažno poetičan način, Sebastian Sava Gor uspeva da pretvari nadrealno u egzizstencijalno.

*

zbirka Kratkih Priča. кратка прича. kratka priča. short story. histoire courte. књижевност. литература

 

Прогон Хришћана у XXI.веку (Есеј)

Mučeništvo Svetog Ignjatija Antiohijskog - Srednjovekovna икона mučenika Antiohijских (današnja Sirija), razderanog od lavova.

 Прогон Хришћана у XXI.веку

О свету који заборавља Бога. О свету који дише у сенци апокалипсе.

Човечанство је ушло у век без светлости, век у коме технолошки напредак није донео спасење, него нове облике поробљавања. Стварајући машине које мисле, човек је заборавио да мисли о себи. Док лети у орбиту, не зна ко му је брат.

Уместо царства Божјег, гради се "царство звери", како је то пророчки описао Свети Јован Богослов:

> „И виде звер како излази из мора, и даде јој се власт над сваким племеном и народом“ (Откр. 13, 7).

Звер није само сила зла споља - то је унутрашње стање човека који је изгубио способност да разликује добро и зло. У том духу Св. Григорије Богослов, размишља:

> „Јер ништа није страшније од тога да човек постане сам себи закон.“¹

Судан – земља живо-сахрањених

Судан је постао гробница савести. Извештаји сведоче да су људи закопавани живи, да су жене и деца спаљивани у кућама, да су тела остављана непогребена. И то не у неком мраку средњег века, већ у доба „дигиталне цивилизације“.

Хришћани, којих је тек око четири процента, постали су мета и једних и других зараћених страна. Они су, како би рекао Свети Игњатије Богоносац (Антиохијски):

>„Пшеница сам Божја; нека ме самељу зуби звери, да бих постао чист хлеб Христов..(σίτος εἰμι Θεοῦ… καθαρὸς ἄρτος Χριστοῦ)“²

У том ужареном паклу човек више не убија другог човека, већ убија самога себе.

---

Гроб тишине и сведочанства

Сирија је колевка хришћанства, земља у којој је свети апостол Павле био ослепљен и прогледао. Данас је то земља у којој људи умиру јер одбијају да се одрекну Крста. У граду Маалула, где се још говорио арамејски - језик којим је говорио сам Христос - жене су сахрањиване живе, јер нису хтеле да изговоре "шахаду" - исламско сведочанство вере, или изјава вере, која представља први од пет стубова ислама.

У духу Светог Исака Сирина, ниједна суза проливена пред Богом није заборављена, ма колико свет остао нем за бол човека.³

Монаси и монахиње из рушевина Хомса и Алепа нису напустили своје манастире:

--- „Ако ми одемо, ко ће се молити за оне који нас убијају?“

Ту, у мраку, открива се суштина вере - љубав према непријатељима. Оно што је за свет лудост, за Бога је спасење.

---

Нигерија, Индија, Кина – глобални логор

У Нигерији се цркве пале, у Индији се верници линчују, у Кини се иконе скидају и замењују сликама политичких вођа. Црква је протерана из јавног простора, али се враћа у срца људи.

Свети Јован Златоусти у више беседа истиче да Црква није грађевина, него Тело Христово, које не може бити уништено спољашњом силом, већ једино изнутра — губитком љубави и јединства.

И заиста, тамо где се спаљују храмови, људи постају живе иконе. Тамо где се гаси свећа, моли се у тами. Тамо где је немогуће говорити, вера се преноси шапатом.

---

Европа и ново безбожје

Док се Исток гуши у крви, Запад тоне у духовни мрак. Цркве су празне, храмови претворени у тржне центре, док се религија замењује култом тела и новца.

У богословљу Светог Јустина Ћелијског, сваки хуманизам који човека поставља као меру истине неминовно се претвара у пакао - јер човек без Богочовека губи и меру и смисао.

Свако време има своју звер, али наше време има нешто горе: обесвешћеног човека. Човека који све зна, али ништа не осећа. Човека који снима злочин телефоном, а не осећа бол.

Оно што апостол Павле назива „гашењем Духа“, а Свети Серафим Саровски губитком унутрашњег мира, у историји се увек појављује као страх, пометња и духовна расејаност.

Када се благодат повуче, остаје празнина — и у тој празнини човек почиње да обожава себе. То је суштина антихристовог духа: не рушење споља, већ обожење себе уместо Бога.

---

Откривење Јованово – књига утехе

Свети Андреј Кесаријски, најзначајнији византијски тумач Апокалипсе, наглашава да Откривење није написано да би уплашило Цркву, већ да би је утешило: јер упркос зверима историје, последња реч припада Јагњету.

Свети Иполит Римски учи да Антихрист не долази као отворена звер, него као лажни Христос - као онај који опонаша праведност, а у ствари фалсификује истину. Зло, у том кључу, не напада истину споља, него је изнутра преобликује.

Зар то већ не препознајемо у свету у коме се грех преименује у слободу, а убиство у „хуманитарну интервенцију“?

Откривење није само визија о будућности, већ и о садашњости. Оно нас подсећа да свако време може постати „последње време“ ако човек престане да има однос са својим Творцем.

---

Литургијски смисао страдања

Црква не одговара на зло мржњом, него Литургијом. У свакој Чаши, у сваком приношењу хлеба и вина, налази се сва крв мученика света.

> „И видех душе оних посечених за сведочанство Исуса... и даде им се беле хаљине.“

> *(Откр. 6,9–11)*

Свети Максим Исповедник каже:

> „Мученик није само онај који пролива крв, већ и онај који остаје у љубави кад све гори око њега.“¹⁰

Тако је свака Литургија победа над смрћу, сваки храм у пламену нова Голгота, свака молитва у тишини ново Васкрсење.

---

Над безданом стоји Крст

Да, над светом се надвила страшна сенка. Да, људи се закопавају живи, жене силују, деца умиру гладна. Али и у том ужасу, "Бог није одсутан" - Он је распет у сваком страдалнику.

> Свети Григорије Богослов:

> „Када те свет назове лудим због вере, знај да си постао мудар у очима Бога.“¹¹

Историја је убрзала свој корак, али крај света није календарски догађај. Крај света почиње у срцу човека који престане да љуби.

А спасење почиње онда када један једини човек опрости.

Док год једна свећа гори у тами Судана, док год једна монахиња у Сирији чита Псалтир, док год једна мајка у Украјини крсти дете - свет није изгубљен.

> „Да, доћи ћу ускоро. Амин. Дођи, Господе Исусе!“

> *(Откр. 22, 20)*

_______________________________________________________________________

1. Свети Григорије Богослов, *Друга беседа (Апологија бекства у Понт)* 

2. Свети Игњатије Богоносац (Антиохијски) Посланица Римљанима, глава 4

3. Свети Исак Сирин, *Слова подвижничка*, слово 36.