NISAM BIO TU: "Grof" (Autobiografski Roman u Nastavcima 14) Autobiografija | Autobiography | Autobiographie - 1989 godina

 

"Grof"                   

  Grof je poticao iz patrijahalne porodice, gde je očeva reč bila besprekorno uvažavana sa bitnim uticajem na vaspitanje dece.

Običaji kao što su nedeljni ručak sa porodicom su bili značajni i obavezni trenutci potvrđivanja porodične harmonije. Ovo je podrazumeva se bilo najvažnije za doba kada je Grof bio još mali dečak. Takvo vaspitanje će u njemu zauvek održavati dostojanstven i odvažan stav.

  Grofa već u drugom, trećem razredu srednje škole počinju da zanimaju gluma i muzika. Zajedno odlučujemo da napravimo bend. Bio je to kratak ali lep period. Bend smo nazvali Ex Ponto, po mom predlogu a uticaju istoimene knjige Ive Andrića, koja je duboko uticala na mene. Otac mi je kupio divnu, crvenu električnu gitaru. Maks je imao bubnjeve. Bope bas gitaru. Tekstovi koje je Grof pevao su bili njegovi i moji. Vežbali smo u staroj Bopetovoj kućici. Ipak nismo to shvatili ozbiljno. Grof je otkrio svoju drugu ljubav, glumu. Pridružio se jednom od prvih poznatijih amaterskih pozorišta u Beogradu i tu je brzo postigao zapažen uspeh. Maks i Bope su se još neko vreme bavili muzikom i osnovali drugi bend. Ja sam već u to vreme počeo intenzivnije da pišem ali bez nekog određenog plana šta ću sa time što sam napisao.

  Vreme provedeno u amaterskom pozorištu je bogato i ispunjeno najrazličitijim mogućim doživljajima. Na neke od tih trenutaka ću se vratiti. Grofova angažovanost i uporan, vredan rad su obećavali uspeh. Svi smo se radovali tome i potpuno ga podržavali. Dolazili smo na predstave i na probe gotovo redovno sa njim. Grof i ja smo postajali sve bliskiji prijatelji. U isto vreme Grof je postao jako dobar prijatelj sa Igijem. Njih dvojica su nekako pronašli sebe, jedan u drugome i bili su u stanju da mesecima provode vreme neprekidno zajedno. Ono što je ovu dvojicu mladića blisko povezalo je par bitnih osobina gde su se prepoznavali i nadopunjivali. Sakriven ali nekada i otvoren cinizam, visok nivo pravovredne duhovitosti, anarhičnost u svakom smislu. Sličan pogled na život i odnos prema njemu, netolerancija po pitanju mnogih stvari i beskompromisan način utvrđivanja odnosa. Kod njih se sve to stopilo u jednu zajedničku celinu gde su oni povezali sebe jedan sa drugim, činilo se zauvek.

Ipak u budućnosti će se pokazati da su sve od navedenih premisa nedovoljne da odnos između ova dva čoveka bude neraskidiv.

Bitna i velika razlika bila je u onome što sam pomenuo na početku karakterne analize Grofa a pre toga i Igija. Igi je živeo svoju anarhičnost i nezavisnost sa velikom potrebom, eksentričnom svakako, da bude dovoljan sam sebi. Odlika ljudi koje nazivamo eksentricima između ostalog i jeste ta da jesu deo zajednice dok sa druge strane oni kategorički ne spadaju u nijednu društvenu grupaciju.  To je bilo potpuno iskreno i jasno dato na znanje. Igiju nisu bile potrebne maske za prilagođavanje, on jednostavno nije želeo da se prilagodi svetu već da svet prilagodi sebi. U tome je na neki način uspeo.

Grof je morao da se prilagođava. On je jednostavno morao da ima masku u svakom džepu i za svaku priliku. To je potpuno razumljivo u njegovom slučaju. Postoje izuzetne ličnosti kada su glumci u pitanju a da masku nose samo na bini. To su ljudi koji su glumu shvatili kao najnormalnije ponašanje! Kako je i rekao veliki Pavle Vujisić: "Ako umeš da se ponašaš, umeš i da glumiš". U tome je bila veličina pojedinaca kroz istoriju glumišta, u najprostijoj jednostavnosti i iskrenosti pred publikom. Grof nije bio potpuno iskren ni pred publikom, ni pred ljudima a pred prijateljima kako je kad želeo. Gledajući ga na bini oduvek sam imao osećaj da se on najviše igra sa samim sobom, više nego sa nama - publikom. Ovo će mu u budućnosti doneti prosečan glumački opus, gde će se on, videvši to, u strastvenoj i snažnoj želji za stvaranjem vratiti i muzici. Pokušaće da sinhronizuje ove dve vrste umetnosti. Stvoriće "muzički kabare", zanimljiv ali svakako već viđen pristup. Ali šta nije već viđeno, ne znamo kako još nismo videli ni čuli.

Najbitnije u svemu je velika usmerenost, pažnja i energija koju je Grof ispoljio iz sebe.

  Delim danas umetnost na dve vrste. Na umetnost koja služi zlu i inspiriše se zlom i na umetnost koja služi lepoti, gde je lepota zaglavlje i podsticaj a ljubav aktivni podstrekač i krajnji cilj.

  Duboko verujem da Grof u nekim trenutcima makar i kratkotrjnim,  vidi dobro sebe i zna da je oduvek bio tragač za lepotom i čovek žedan ljubavi. 

Malo ko je umeo da slavi život kao on. Uvek je znao to da ceni. Kada je nesreća pala i udarila neke od njegovih najbližih prijatelja on je znao da treba biti tamo, pored njih, njegova svest o smrti je možda njemu samom nedovoljno jasna ali je on prepoznaje i stoji na groblju... ne beži. Ipak to prisustvo je iluzija, to je podmetnuta obmana za još dublje sabijanje straha od sopstvene smrti.

Kompleksna ličnost kao što je Grof priča svoju priču. Bogati životni ciklusi do sada. Očekujem u vremenu koje sledi ostavljanje još dubljeg traga od njega za sve nas. 

"Voz" Photo: Sebastian Sava Gor

 

"HODOČAŠĆE" / "PILGRIMAGE" / Slikarstvo / Fine Art

 Moj teča, Aca-Aleksandar, je premiminuo 2021. godine  u Beogradu. Bio je ulični hodač, inženjer, slikar, ikonopisac. Njegov "hobi" je bila šetnja Beogradom. Živeo je u Cara Uroš-a i po četiri sata dnevno je hodao Beogradskim ulicama i parkovima. Vremenom, hod se usporio i sveo na dobar krug od par kilometara i bio je striktno vezan za obilazak porodice. Svoje dve unuke, koje su vremenom dobile svoju, žensku decu, posećivao je svaki dan. Najviše stariju pošto je živela na Vračaru, pred kraj života i odlazak sa Dorćola do Vračara za čoveka u kasnim sedamdesetim, nije bio lak put. Sa sinom sa kojim je živeo nikada nije mogao da uspostavi dobre odnose. Pred sam kraj života, dve godine pre smrti, sin ga je smestio u starački dom, gde je bez previše poseta i završio svoj život. Ova slika je rađena na njegovom platnu, koje mi je dao i posvećana je njemu.

 

Filmski Meni: Another Round - Druk (original title) - Још једна тура (2020)

"Another Round (Danish: Druk, "binge drinking") is a 2020 comedy-drama film directed by Thomas Vinterberg, from a screenplay by Vinterberg and Tobias Lindholm. An international co-production between Denmark, the Netherlands, and Sweden, the film stars Mads Mikkelsen, Thomas Bo Larsen, Magnus Millang, and Lars Ranthe. The film had its world premiere at the Toronto International Film Festival on 12 September 2020, and was released in Denmark on 24 September 2020 by Nordisk Film. At the 93rd Academy Awards, the film won for Best International Feature Film and was also nominated for Best Director. It also won BAFTA Award for Best Film Not in the English Language and European Film Award for Best Film, and was nominated for the Golden Globe Award for Best Foreign Language Film.

Another Round (film) From Wikipedia, the free encyclopedia

"Druk je novi film danskog autora Tomasa Vinterberga koji je napoznatiji po radovima Festen i Jagten. Pre nekoliko dana ovaj film je bio apsolutni pobednik na dodeli Evropskih filmskih nagrada kada je odneo pobede u kategorijama najbolji film, režija, scenario i glavni glumac. Vinterberg je na filmu radio sa svojom ćerkom Anikom, koja je nažalost stradala u saobraćajnoj nesreći četvrtog dana snimanja, a pojedine scene su snimljene u njenoj školi sa drugarima iz razreda.

Radnja filma prati četvoricu sredovečnih srednjoškolskih profesora Martina (Mads Mikkelsen), Tomija (Thomas Bo Larsen), Petera (Lars Ranthe) i Nikolaja (Magnus Millang) koji se bore sa nemotivisanim đacima i osećajem da su im životi postali dosadni. Na proslavi Nikolajevog 40. rođendana počinju razgovor o psihijatru Finu Skarderudu koji ima teoriju da je čovek rođen sa 0,5 promila alkohola u krvi manje nego što je potrebno jer nas upravo ta količina čini kreativnijim i opuštenijim. Odlučuju se da testiraju njegovu teoriju sa dva osnovna pravila – da ne prelaze 0,5 promila i da ne piju posle 20 sati…

Druk / Another Round (2020) 21/12/2020 by Siniša Stajić

Storyline:

There is a theory that man is born with half a per mille too little. That alcohol in the blood opens the mind to the outside world, problems seem smaller and creativity increases. We know it well; after the first glass of wine, the conversation lifts, the possibilities open up. Martin is a high school teacher. He feels old and tired. His students and their parents want him terminated to increase their average. Encouraged by the per mille theory, Martin and his three colleagues throw themselves into an experiment to maintain a constant alcohol impact in everyday life. If Churchill won World War II in a dense fog of spirits, what could the strong drops do for them and their students? The result is positive in the beginning. Martin's class is in a different way now, and the project is being promoted to a real academic study with the collection of results. Slowly, but surely, the alcohol makes the four friends and their surroundings loosen up. The results are rising, and they really begin... Written by Kenneth Kjær

Још једна тура (2020) Druk (original title) 1h 57min | Comedy, Drama | 24 September 2020 (Denmark)

Another Round

 (1,916)

1 h 56 min

2020

X-Ray

18+

Four friends, all teachers at various stages of middle age, are stuck in a rut. Unable to share their passions either at school or at home, they embark on an audacious experiment from an obscure philosopher: to see if a constant level of alcohol in their blood will help them find greater freedom and happiness.

Directors: Thomas Vinterberg

Starring: Mads Mikkelsen, Thomas Bo Larsen, Magnus Millang

Genres: Comedy, Arthouse, Drama

Subtitles English [CC]

Audio languages: Dansk

Watch Another Round | Prime Video - AMAZON

Top Tracks: Billy Mahonie - Topic / Post-Rock

Billy Mahonie

"Formed in 1997, the original line-up consisted of Gavin Baker (guitar), Howard Monk (drums), Hywell Dinsdale (bass and guitar) and Kevin Penney (bass). Their first release was on the Fierce Panda record label, a split-single with Rothko, followed by a release on the Fierce Panda offshoot Livid Meerkat and an EP on Gold Hole Recordings. By 1999 they had signed with Too Pure, who released their debut album 'The Big Dig'. That year they also recorded their first of two Peel Sessions, and toured Europe. Despite good reviews for The Big Dig, they were dropped by Too Pure, only for Southern Records to pick them up, and release the album What Becomes Before in 2001. The band took a break after a second European tour in autumn 2001. In 2003, a third album Dust was released on Tritone Records, with a new line-up of Baker and Monk joined by Duncan Brown (bass) and Anthony Barratt (guitar). A collection of singles and other rarities, Found, was released in 2005 on Oof Records. The band played a few shows in 2004, 2005 and 2006 with mixture of line-ups and then took a break from live work. A compilation of demos, out takes and singles entitled Exhale on Mare Street came out on Unlabel in 2007 and was re-released in 2010 having been remastered with a couple of extra tracks included. A fourth album BM came out in autumn 2009. The album was recorded by just Baker and Monk and was released on Static Caravan as a limited lathe-cut record and download. The original line-up of Baker, Dinsdale, Monk and Penney played selected shows in 2009, 2010 (Audioscope Festival) and 2014 (The End Festival)...

Billy Mahonie From Wikipedia, the free encyclopedia

Billy Mahonie @Billymahonietheband - Facebook

Billy Mahonie - Profile: English instrumental rock group. Genre: Post-Rock

Original line-up : Gavin Baker (guitar), Hywell Dinsdale (bass, guitar), Kevin Penney (bass), Howard Monk (drums) from 1997 and 2001. Between 2002 and 2004 Dinsdale and Penney were replaced. 

Vinyl and CD...

Billy Mahonie - Discogs

SPOTIFLY - BILLY MAHONIE

NISAM BIO TU: "Iz krajnosti u krajnost…" (Autobiografski Roman u Nastavcima 13) Autobiografija | Autobiography | Autobiographie - 1989 godina

 

Photo: Sebastian Sava Gor

"Iz krajnosti u krajnost…"

 

   Naša raspojasanost u svojoj bahatosti, je do izvesne mere, znala za granicu ali to je uvek bilo zaustavljanje tik do “bodljikave žice”.  Nekada je prevazilazila sve mere ali to je bio jedinstven način ponašanja, ne krimogenog, već više šminkersko-pankerskog”, sa velikim akcentom na ljut sarkazam. U svom krajnje ekscentričnom ponašanju prednjačili su Igi i Grof. Oni su nekada, kada nije bilo akcije, po čitav bogovetni dan smišljali kako da zabave sami sebe. Grof je dva tri puta nedeljno išao u neko amatersko pozorište i nešto glumatao. Igi je takođe imao veliki dar za glumu ali mu nikada nije padalo na pamet da bilo šta u vezi toga uradi. Imao je svoje planove,  jasno zacrtane, koje je kasnije ostvario. Njih dvojica su najviše vremena provodili kod Igija u stanu. Voleli su da sede goli iz čistog egzibicionizma što bi podrazumevalo da sablažnjavaju svakog gosta koga bi primili. Navikao sam na to. Imao sam kod Igija svoju staru kucaću mašinu i dok su oni snimali spotove sa televizije ja bih za to vreme kuckao, obučen. Ja se nisam skidao, nisam imao takvu vrstu potrebe.  Voleli smo da puštamo strašno glasnu muziku. Ta muzika se čula ć na pedesetak metara od Igijevog stana. Komšiluk je ludeo, ali niko se nije usudio  da pozove policiju. Jedanputa se jedan od komšija usprotivio i jedan dan je pesnicama udarao Igiju na vrata. U stanu smo pored Igija bili Duki, Grof i ja. Jao kakav je šamar dobio komšija od Dukija. Odmah se smirio i otišao kući. Nije pozvao policiju. Drugi put, mira nije imao, bračni par, u zgradi naspram Igijeve. Njihov prozor je gledao na Igijevu spavaću sobu. Grof je nešto čačkao po sobi kada odjednom, ko' grom, puče prozorsko staklo i prava pravcata, strela za lov, ulete i zari se u zid iznad Grofa. Zapravo da se Grof u jednom trenutku nije sagnuoo da dohvati neki časopis, strela bi ga pogodila i prepolovila. Koliko je Grof tada imao sreće, izbegao je sigurnu smrt. Toliko smo bili ljuti da smo mi pozvali policiju a dok policija nije došla sasipali smo kamenjem metalne šalone iza kojih  se u svom stanu, sakrio bračni par. Policiji smo dali izjavu. I komšije su dale izjavu. Ispostavilo se da je profesionalni luk nategla  supruga. Igija su pitali hoće li da podnese krivičnu prijavu, to se smatralo oružanim napadom. Odgovorio je: "Ja gospodo trpim udarce i okrećem drugi obraz." Grof je pao u travu i valjao se po njoj. Ja sam bio u pidžami.

  - A jeli momci jel' sa vama... ovako... sve u redu. - upita stariji pandur, mlađi je samo posmatrao.

-  Malo vinjaka gospodine valja se ... jel' da ? - odgovorio je Idi glasom aristokrate.

-  Pa ovako... momci ... u redu malo, ali vidite mogao je neko... ovako... da strada.

-  Gledaćemo da vodimo računa o našim komšijama. - zaključio je Igi mirno.

Gledali smo policijska kola koja su izlazila iz ulice, Grof im je mahnuo. U tom trenutku pade jedan od šalona koji smo unakazili i gromko zveknu o beton. Grof uze veliku kamenčinu i razvali komšijama  prozor. Iz njihovog stana ništa,  grobna tišina i mrak.

  Šta da Vam kažem. Grof je voleo i veliku nuždu da vrši širom otvorenih vrata.

- Da osetite .. da...da, eto to smo mi! - tako je govorio sa šolje svaki put.

  Pokušao sam da do sada približim čitaocu neke ljude sa kojima sam proveo jedan, ne mali, deo svog života, pisao sam o Saletu, Leu i Igiju. Nadam se da sam u ovome koliko-toliko uspeo. Četvrti je čovek, koga u ovoj mojoj maloj istoriji već poznajemo kao - Grofa.

  Za predhodnu trojicu sam napomenuo da su u pitanju ličnosti specifičnog, tačnije rečeno ekscentričnog karaktera. Za Grofa to ne mogu da kažem. Grof je oduvek umeo da dobro menja svoje duboko slojevite karakterne maske, sa racionalnom, proračunatom i njemu jasnom potrebom. Jedna od onih koju je izuzetno voleo je upravo maska ekscentrika. Ipak kod njega je to bila samo maska, što mislim da je dobro. Njegovo ponašanje i izraz su često bili u suprotnosti sa njegovim duhovnim stanjem. Svojim ponašanjem je kod ljudi koji ga nisu dobro poznavali uspeo da sebe predstavi kao najneuobičajenijeg, apsolutno čudnog čoveka. Sa veoma origanlnim i duhovitim odnosima u raznoraznim situacijama uspevao je da snažnom voljom nametne mišljenje o sebi kakvo je želeo. Od prilike do prilike. Od društva do društva. Tamo gde je trebalo biti poverljiv ili ponizan, on je uspevao da bude takav. Kada je trebalo biti odlučan i vredan on nije bežao, stajao je pred izazovom. Kako je uopšte bilo popularno bilo biti "ekscentričan", on je to opet na najoriginalniji način rešio. Prezirao je  "kolektivnu ekcentričnost", ali je svakako želeo da bude "luckast" i originalan na svoj način. Oružje mu nije bila frizura ili garderoba, nasoprot, oblačio se sasvim obično i "neobavezno", ali je svojim mišljenjem, ispadima i postupcima, snažno skretao pažnju na sebe, do te mere da ga i danas najbliži prijatelji iz osnovne škole zovu "Ludi Grof". Kako je vreme prolazilo i kako je njegova svest doživljavala promene tako se i on u skladu sa time menjao.  On I ja smo se upoznali na glup način.   Važio sam za najopasnijeg i najnezgodnijeg dečaka u čitavoj osnovnoj školi. Kod veoma strogog direktora, koji je stvari umeo da rešava i teškim šamarima, sam bio u svesci zapisan na prvom mestu kao pretnja školi. Pored mog imena u zagradi je stajalo - borilačke veštine. Zbornica je bila nemoćna, moje znanje (do osmog razreda sam pročitao više od stotinu romana) je bilo takvo da jedinice nisam dobijao.  Svakako to je svaku peticu svodilo na četvorku i trojku. Ipak morao sam da pazim  da stvari ne odu nikada predaleko. Agresivno ponašanje u sedmom i osmom razredu, je kako se iznenada pojavilo, tako iznenadno i nestalo, već u prvom srednje.

   Grofa lično nisam poznavao, znao sam samo da je njegovo odeljenje iz suprotne smene, bilo superiorno, kada je košarka bila u pitanju. Njegov mlađi brat je išao samnom u smenu. Imao sam običaj da kada sam suviše gladan uzmem užinu onome ko se nađe pored mene, nije bilo bitno koje je godište. Decu mlađu od jedanaest godina nisam dirao. Dogodilo se tako da je Grofov brat upravo hteo da zagrize svoju kiflu sa viršlom, kada mu je nestala iz ruke. Uzeo sam dečaku užinu i pojeo. Odmah sutradan posle škole videh kako mi prilaze četvorica visokih momaka, petog momka, Grofa, video sam sakrivenog u pozadini iza njih.

 Spreman sam bio da se borim sa svima. Nije došlo do toga, zamolili su me da ne otimam više užinu tj. da ne diram Grofovog brata. U razgovoru se ispostavilo da je "diran", još nečiji mlađi brat. Ja obećah da ta dva dečaka neću dirati. Posle sam se raspitao ko su ta deca pošto nisam znao kako izgledaju. Obećanje sam održao.

  Nije čudno da u tom periodu života dva "neprijatelja", postanu iznenada prijatelji. Preko Maksa koga sam ranije upoznao, pomirio sam se sa Grofom. Naše prijateljstvo nije odmah i naprasno buknulo. Trebao je da prođe period upoznavanja i preispitivanja da bi nas dvojica počeli jako blisko da se razumemo. Tu je trebalo vremena i strpljenja.

  Odmah posle osnovne škole i Grof i ja upisujemo 4-tu Beogradsku Gimnaziju. Ja je ubrzo nakon par nedelja napuštam shvativši da to nije mesto za mene. Par stvari je uticalo da se ispišem iz 4-te. Moj izgled tada, nije bio u skladu sa decom sa Dedinja. Svi su bili šminkeri, ja sam bio mračna strana šminkeraja. Ne znam kako to lako da opišem ali probaću. Dok su oni nosili 501 leviske, starke ili adidas patike, original La Costa, Robe Di Kappa maice, ja sam dolazio u školu sa belim, dva broja većim pantalonama, koje su visile sa mene, uvek sa košuljama dugačkih rukava i sakoima opet broj veći od moje veličine. Kosa mi je bila kratka i nakostrešena. Sve to je sa mene visilo i najverovatnije je izgledalo veoma čudno, pošto su me na "zub" odmah uzeli i profesori i učenici.

  Na velikom odmoru mi je prišao Grof.

  - Vidi...ovi oće da te biju, svi zajedno, mnogo ih nerviraš a i Tanju spominju nešto... najbolje da dva, tri dana, ne dolaziš u školu.

  - Ne mogu tako... ne mogu da dozvolim da misle da sam pička. Nema šanse... sutra ću sigurno doći...jel' možeš ti nešto tu da uradiš, postao si dobar sa Fredijem?

  - Ništa... nema šanse, potpuno su odlepili, ne znam koji im je kurac.

  - Dobro... nešto ću smisliti već.

Posle škole prišao mi je jedan od organizatora neprilike.

  - Budi sutra u ovo vreme na terenu...imamo nešto da raspravimo.

Pade mi na pamet da odmah tu na licu mesta od njega napravim kašu ali se suzdržah.  

Te večeri sam otišao da tražim neke momke iz kraja. Našao sam ih ali odgovor koji sam dobio je bio suviše jednostavan, sumnjao sam da ću dobiti pomoć.

Sutradan pred izlazak na teren, bio sam već poprilično uzrujan. Ne zbog batina već zbog toga da moja gordost i samoljubivost ne bude poljuljana. Grof je zauzeo poziciju neutralnog posmatrača. Svi muškarci iz smene su izašli na teren i čekali su mene. Sunce je zalazilo, sumrak koji se spuštao je ušao i meni u srce. Osvrćući se oko sebe tražio sam društvo iz kraja. Nije bilo nigde nikoga. Rešio sam da se popnem do terena pa šta bude bilo biće. Prilazio sam polako, čekala me je već sumrakom pokrivena čitava gomila. Stao sam na teren.

  - Jesi ti hteo da muvaš Tanju ?

  - Ne ja sam završio sa Tanjom odavno.

  - Ma nemoj ona kaže da joj dosađuješ.

  - Ona kao i vi nema druga posla.

Skinuše mi i uzeše ranac. Gomila me je okružila. Čekao sam ko će prvi da krene, odlučio sam da udaram direktno u grlo, u jabučice. Nogama sam hteo da se okrećem i petama da "skinem" koga god, potezi su mi već bili u krvi, uz puno znoja sam ih savladao još od petog osnovne.

U daljini pod lampom ugledah i Tanju, bivšu devojku koju sam napustio na kraju osnovne škole. Stajala je sa zlobnim smeškom na ustima. Drugi pogled dohvati Grofa koji se izdvojio iz kruga, posmatrajući scenu, praznog izraza lica. Čuo sam došaptavanje u gomili, opšti žamor i neke povike. Tada videh Maksa. Držao je cigaretu u ruci, uzimao dim po dim i izduvavao ga je momcima iz 4-te u lice. Odmah zatim videh Bracu i Vesu. Kakav teret mi je pao sa srca. Sledeći prizor je takođe bitan. Video sam u daljini Petra, najopasnijeg od svih ljudi koje sam tada znao. Visok metar i devedesetpet, čovek koji se kasnije pretvorio u mašinu za ubijanje, je stajao izvan gužve sa prekrštenim rukama. Njega sam veče pre toga tražio i našao u luna parku, zamolio sam ga da mi pomogne. Došao je na teren sa još sedmoricom, to je bilo sasvim dovoljno i previše za četrdeset učenika 4-te gimnazije. Puno njih je u 4-toj već čulo za njega. Ustuknuli su i vratili mi ranac momentalno. Još jedan pogled na Petra, stajao je onako kako mu ime znači, kao stena. Pored njega videh Grofa kako mu nešto priča. Petar je gledao ravno, posmatrajući situaciju. Ubrzo se šminkeraj rasčisti. Vraćali smo se kući Užičkom ulicom. Ogromna radost mi je zgrčila srce, usporih malo hod kako bi se odvojio od "sedmorke".

Velike, vrele suze mi počeše kao kiša kapati iz očiju.

Nitter by PussTheCat / Sebastian Sava Gor @sebastianexex

TOM WAITS: "Swordfishtrombones" (1983)

"Tom Waits, in full Thomas Alan Waits, (born December 7, 1949, Pomona, California, U.S.), American singer-songwriter and actor whose gritty, sometimes romantic depictions of the lives of the urban underclass won him a loyal if limited following and the admiration of critics and prominent musicians who performed and recorded his songs. Born into a middle-class California family but enamoured of the bohemian lifestyle depicted in Beat literature, Waits lived in his car and in seedy Los Angeles hotels as he embarked on his career. His raspy vocals, delivered in his signature growl, evoked the late-night atmosphere of the smoky clubs in which he first performed in the late 1960s. Drawing on jazz, blues, pop, and avant-garde rock music, he combined offbeat orchestrations with his own piano and guitar playing and stream-of-consciousness lyrics that reflected the influence of writers Jack Kerouac and Charles Bukowski....Tom Waits American singer-songwriter

Tom Waits:- Swordfishtrombones [Vinyl] Special Edition LP, Reissued

"Between the release of Heartattack and Vine in 1980 and Swordfishtrombones in 1983, Tom Waits got rid of his manager, his producer, and his record company. And he drastically altered a musical approach that had become as dependable as it was unexciting. Swordfishtrombones has none of the strings and much less of the piano work that Waits' previous albums had employed; instead, the dominant sounds on the record were low-pitched horns, bass instruments, and percussion, set in spare, close-miked arrangements (most of them by Waits) that sometimes were better described as "soundscapes." Lyrically, Waits' tales of the drunken and the lovelorn have been replaced by surreal accounts of people who burned down their homes and of Australian towns bypassed by the railroad -- a world (not just a neighborhood) of misfits now have his attention. The music can be primitive, moving to odd time signatures, while Waits alternately howls and wheezes in his gravelly bass voice. He seems to have moved on from Hoagy Carmichael and Louis Armstrong to Kurt Weill and Howlin' Wolf (as impersonated by Captain Beefheart). Waits seems to have had trouble interesting a record label in the album, which was cut 13 months before it was released, but when it appeared, rock critics predictably raved: after all, it sounded weird and it didn't have a chance of selling. Actually, it did make the bottom of the best-seller charts, like most of Waits' albums, and now that he was with a label based in Europe, even charted there. Artistically, Swordfishtrombones marked an evolution of which Waits had not seemed capable (though there were hints of this sound on his last two Asylum albums), and in career terms it reinvented him...Tom Waits: Swordfishtrombones

"Tom Waits’ new album is so weird that Asylum Records decided not to release it, but it’s so good that Island was smart enough to pick it up. Half of the fifteen cuts — the dirty blues, poetry recitals and odd instrumentals — would not sound out of place on a Captain Beefheart album. The rest of the record consists of gorgeous Waitsian melodies, which haven’t been collected in such quantity since his ten-year-old debut album....Rolling Stone / Swordfishtrombones

NISAM BIO TU: SKC - Stdentski Kulturni Centar” (Autobiografski Roman u Nastavcima 12) Autobiografija | Autobiography | Autobiographie - 1989 godina

 

SKC - Stdentski Kulturni Centar

  Studentski Kulturni Centar, poznat kao "SKC" je takođe bio jedan od prostora gde se odigravao gradski život. “SKC” je tada imao veliku prostoriju unutar same zgrade namenjenu za koncerte, manju prostoriju za manje popularne bendove, veliku baštu gde se leti montirala bina, tako da su se i tu održavali koncerti. Pored toga ta zgrada je imala i prostore za slikarske izložbe i književne večeri. Bašta je inače bila puna svakodnevno, sve do posle ponoći. Posle škole smo silazili do SKC-a, tamo ostajali do nekog vremena i posle toga odlazili na Akademiju. Neki put kada bih išao, po-podne u školu, pre škole bih odlazio u baštu i tamo učio. Puno bogatih dešavanja je pružao SKC. Sećam se jednog od poslednjih upečatljivih susreta tamo.

  Igi i ja smo sedeli na spratu gde je bila sala za koncerte. Sala je preko puta nas je bila zatvorena ali šank je radio. Plato, ispred koncertne dvorane, je veliki i bilo je dosta gostiju.

  - Jeli jel’ ono Vd bre' - upita me Igi. Ja sam bio okrent na drugu stranu i nisam ga video , kada mi je Igi skrenuo pažnju ja pogledah i zaista ugledah Ivicu. Bio je to, tada već teško bolestan, Ivica Vdović, poznatiji kao Vd,  bubnjar beogradskih bendova "Suncokret" , "Katarina Druga" i "Šarlo Akrobata”. Kada smo ga  videli on je već postao legendarno ime vezano za tada jugoslovenski, srpski i uže, beogradski rock ali nažalost i za tada sablasnu i tešku, novu bolest – “sidu”. Vd je prestao da svira 1985.godine, te godine je testiran i bio je prva osoba u tadašnjoj Jugoslaviji koja je registrovana kao pozitivna na HIV. Umro je od AIDS-a, 1992.

  - Da čoveče, to je on. - nekako sam se obradovao, nisam ga poznavao ali ono što je uradio, bilo je više puta slušano, sa moje strane.  

  - Ej’ vidi, čovek sedi sam i sve prazno pored njega. - primetio je Igi. - Ajde idemo da ga pitamo da sednemo sa njim.

Stvarno, par stolova oko Vd-a je bilo prazno, tada primetih da ceo plato bulji u njega. Kao da kugu ima, tako su ga gledali. Znali smo od čega je bolestan i znali smo kako se bolest prenosi. Taj čovek je spuštene glave, sedeo sam , pogled mu je bio odsutan, tužan. Na sebi je imao dve trenerke, bilo je leto, ne znam da li je hteo da izgleda deblji ili mu je bilo hladno. Prišli smo i pitali ga da li možemo da sednemo sa njim. On se mutnim pogledom zagleda u nas.

  - Naravno da može. - na licu mu zaigra tihi osmeh.

Sedeli smo sa njim dva sata. Pričao je neprekidno. Sećao se vremena kada je svirao ali nije puno o tome pričao. Potpuno svestan toga da će umreti konstatovao je samo da čoveku mnoge stvari počinju da dobijaju pun smisao tek kada shvati da više neće učestvovati u njima. Nije se plašio smrti. Konfuzno se prebacivao sa teme na temu. Pričao je o stvarima koje su bile njegova najlepša sećanja. O nekom putu van grada, nekoj šumi, veličanstvenoj lepoti te šume, o tome kako se tu izgubio, uplašio i kako su ga jedva našli. Uopšte, najmanje je govorio o muzici, gradskom životu i onome što je radio. Njegova sećanja koja nam je tada ispričao najviše su bila vezana za ljude koje je voleo. Ispričao je kada je prvi put razbio glavu, kada ga je napustila neka devojka koju je voleo. Prebacivao se zamišljen, na svoju ranu prošlost da bi se odmah posle toga vraćao u sadašnjost. Pričao je o onima koji su ga napustili kao i onim retkim ljudima koji su ostali pored njega. Dosta je spominjao samoću i to da mu ona možda najteže pada. Na kraju je rekao da je vreme da krene u bolnicu. Pozdravili smo se i rukovali. Rekao je:

  - Momci hvala na vremenu.

Taj čovek, koji je kao senka ustao i otišao a opet kao da je i dalje sedeo sa nama za stolom nas je ostavio bez reči. Navikli smo da se brutalno ponašamo prema stvarnosti, ne razmišljajući o posledicama. Vd je i sam tako živeo ali njegova tadašnja samosvest i ljubav prema životu nas je porazila. On je čitavom svojom naizgled konfuznom pričom u stvari slavio život a približavao se smrti. Nije bio besan, nije bio očajan već prijateljski raspoložen i potpuno srdačan. Sve to se dalo videti u tom pogledu koji mogu i danas osetiti na sebi.

Ivica se upokojio nepunih godinu dana posle našeg susreta, 1992. godine.

Dobra Knjiga: "Poljubac Žene Zmaja" Sebastian Sava Gor / Zbirka Poezije