Lex Orandi, Lex Credendi ( Закон молитве је закон вере )
Изрека "Lex Orandi, Lex Credendi", потиче из ране хришћанске традиције и означава нераздвојиву везу између богослужења и догматског учења. У првим вековима Цркве, вера није била систематизована у катихизисима већ је изражавана кроз литургијски живот. Управо зато је св. Проспер Аквитански (V век) први формулисао ову мисао у свом делу "Indiculus", истичући да ономе чему се молимо одређује шта верујемо.
Православно богословље је литургијско по својој суштини. Света Литургија није само обред, већ живо исповедање вере. Ако се текстови богослужења мењају или извитопере, неминовно ће се променити и богословље народа. Зато је Црква кроз векове чувала богослужбене текстове као неприкосновену ризницу.
Запад је у XX веку доживео дубоке литургијске реформе које су довеле до кризе богословља – одвојио се дух литургије од духа теологије. У Православљу, неразумне реформе могу довести до разводњавања вере, јер народ поима богословље не толико кроз академске расправе, колико кроз сам чин богослужења и Литургијско искуство.
Поред тога што обликује заједничку веру, молитва је и лично сведочанство духовног стања. Човек који мења молитву у складу са својим осећањима, а не са , ризикује да промени и своју веру. Савремени проблем индивидуализма у молитви доводи до субјективизације вере – уместо да се човек прилагођава Богу, он Бога „прилагођава“ себи.
Ако желимо да сачувамо чистоту вере, морамо чувати чистоту молитве. Повратак древним, аутентичним светоотачким,богослужбеним текстовима и праксама није носталгија, већ нужност. Црква је жива, али не сме изгубити своје темеље. Као што каже један савремени православни богослов: „Реформа богослужења није само промена речи, већ промена срца – а то може бити опасно ако није руковођено Духом Светим.“
Литургија није само молитва, већ је сам живот Цркве – а Црква није организација, него живи организам. Када кажемо *Lex Orandi, Lex Credendi*, не мислимо само да нас молитва учи како да верујемо, већ да вера није ништа друго до удеоничарство у Телу Христовом, које се открива кроз Евхаристију.
Крштењем постајемо чланови Цркве, али тек кроз Евхаристију учествујемо у пуноћи тог чланства. Улазак у Литургију није само просторни или временски акт, већ улазак у есхатолошку реалност. Отуда Литургија није просто чин или обичај, већ сам идентитет хришћанина. Она је наш „угаони камен“ вере, а све што Црква верује, она прво приноси на благодарење.
Ако је "Lex Orandi" заиста закон вере, онда све што знамо о Христу знамо из Онога Кога примамо у Причешћу. Целокупно православно богословље извире из Евхаристије, јер оно није рационално систематизовање догми, већ дубоко литургијско искуство.
Свети Оци нису догмате писали као академске трактате, већ као израз онога што се живи у Евхаристији. Зато свети Василије Велики, уместо да „доказује“ Христово Божанство, једноставно каже: „Тако се молимо у Литургији.“ У њој је вера већ потврђена.
Ако, дакле, променимо начин на који се молимо, променићемо и саму веру. Ако осиромашимо Литургију, осиромашићемо и наше разумевање Бога. Зато је борба за чистоту Литургије борба за саму веру.
Како као крштени хришћани треба да појмимо улазак у Литургију?
Литургија није „обавеза“, већ реалност у коју улазимо. Када се појављујемо у храму, ми не „долазимо на службу“ – ми ступамо у Царство Божије. Улазак у Литургију је "метаноја", преумљење. Она нас не учи само шта да верујемо, него нас преображава, враћајући нас у изгубљено достојанство обожених бића.
То значи да не можемо бити пасивни посматрачи. Ако је *Lex Orandi* заиста *Lex Credendi*, онда морамо приступити Литургији као најдубљој истини нашег постојања. Она није „једна од молитви“, већ сама срж живота.
Отуда је Литургија сама по себи одговор на питање "Lex Orandi, Lex Credendi". Оно што се молимо, то јесмо. Ако се молимо као Тело Христово, онда смо Тело Христово. Ако принос узимамо са страхом Божијим, вером и љубављу, онда и живимо тако. Ако се молитва мења, мења се и вера, јер вера није мисао, већ стварност која се познаје кроз молитвено искуство.
И зато, ако желимо да останемо православни, морамо пре свега чувати Литургију – не као формалност, већ као живи сусрет са Богом.
*
Када се говори о секуларизацији, многи одмах помисле на потпуно одбацивање вере. Али, у стварности, секуларизација је много суптилнија и опаснија – она не брише Литургију, већ је чини „овоземаљском“, лишавајући је њене есхатолошке дубине.
Савремени човек, навикао на „конзумеристички“ начин живота, често приступа Литургији на исти начин – као нечему што му „треба“ за личну утеху, психолошки мир или осећај заједништва. Али, Литургија није ту да би нас само утешила, већ да нас изведе из овог палог света у стварност Божијег Царства. Ако је схватимо само као „обавезу“ или „традицију“, губимо њену суштину.
Један од знакова секуларизације Литургије је њено сведено схватање – када је доживљавамо као нешто што се „обавља“ или „извршава“ без свести о њеној живој, спасоносној димензији. Отуда имамо две крајности:
Формализам – Када се све своди на „исправно одрађен обред“, а не на учешће у Тајни. У том случају, Литургија постаје пуки ритуал без унутрашњег преображаја. Ово води ка опасном лицемерју – где човек мисли да је „све у реду“ јер је физички присутан на служби, али без истинског покајања и учествовања у Светим Тајнама.
Индивидуализам – Када се Литургија доживљава као „мој лични доживљај Бога“, а не као саборно дело Цркве. Овде се губи схватање да је Литургија „сабрање верних и светих“ и да нема личног спасења без заједнице.
Свети Максим Исповедник је говорио да се човек спасава као личност, али не као „изоловани појединац“, већ као неко ко је у заједници љубави. Ако нам недостаје свест да је Литургија „за све и сва“, онда она постаје само нека врста „приватне побожности“, а не откровење пуноће истине.
Окултурација Литургије – опасност од редуковања Тајне
Савремени свет све више покушава да „прилагоди“ богослужење људским потребама, што често води ка губитку богословске дубине. Ово је нарочито видљиво у појединим хришћанским заједницама које су изгубиле литургијску основу и замениле је „емоционалним доживљајем“ или „рационалним предавањем“.
Опасност лежи у томе да и православни почну да гледају на Литургију као на „нешто што треба да буде приступачније, једноставније, мање мистично“. Али, ако се мистичност и тајновитост изгуби, изгубиће се и сам идентитет Литургије, која сама по себи јесте тајна над тајнама у којој се и одигравају све остале свете тајне. Јер, као што су Свети Оци говорили: „Ако разумеш, није Бог. Ако можеш да објасниш, није Тајна.“
Lex Orandi, Lex Credendi нам управо говори да вера није „објашњива“ ван Литургије. Ако желимо да веру сачувамо, морамо чувати Литургију у њеној пуноћи, без компромиса и секуларизације.
Православље није „религија“ у класичном смислу, већ живот у Христу. А тај живот се најпотпуније живи у Литургији. Ако схватимо да је Литургија срце вере, онда ћемо јасно видети да нема „прилагођавања“ које може да је побољша, јер је она већ пуноћа.
Уместо да мењамо Литургију да би нам била „ближа“, треба да мењамо себе да бисмо у њој учествовали достојно. Јер, ако се молимо како треба, и вероваћемо како треба. А ако изменимо молитву, ускоро ће и вера постати нешто друго.
Зато је најважнији задатак нашег времена – враћање Литургији оног значаја који јој припада. Не као ритуалу, не као обавези, не као традицији – већ као самом животу.
Јер, ако нам је Литургија живот, онда је вера жива. Ако је она само „обавеза“, онда је вера већ умрла.
У свом најдубљем смислу, теологија није рефлексивни систем мисли, него израз живог сведочанства Цркве. Она није резултат интелектуалне потребе да се објасни Бог, већ неизбежна последица живота у Њему. То је, како нас учи Александар Шмеман, логос молитве — реч вере која извире из Литургије као изворишта сваког богословља.
Криза савремене теологије није само академска, већ онтолошка – одвојеност од живе саборности, од Литургије, од Тајне, доводи до ума који теоретише о Богу као о објекту. Уместо да буде хорос у коме све бива – место отворености ка Царству, теологија постаје затворена у категорије, идеологије, системе. Таква теологија више није сведочанство Цркве, него глас једног система који жели да контролише Бога, уместо да Му се клања.
Lex orandi, lex credendi – закон молитве је закон вере. Вера Цркве не настаје у главама појединаца, већ у заједничкој молитви Тела Христовог. Управо зато не може постојати аутентична теологија која није проистекла из Литургије. Где се губи Евхаристијска саборност, тамо се рађају „теологије“ које више не сведоче, него тврде – не позивају на учешће, него деле, класификују, анализирају.
Шмеман је био свестан да Црква не живи у прошлости, него из прошлости живи Царство које долази. Црква је позвана да препозна у сваком тренутку историје присуство Онога који јесте – не да "реинтерпретира" веру у складу са временом, већ да време освећује истином која јој је дата.
Тако ни „ново време“ не захтева нову теологију у смислу иновације, већ сведочанство које израња из исте Тајне, из истог извора – из Литургије. Бог непрестано твори ново, али у тајни своје непроменљивости. Црква не иде у корак са светом, већ корача у вери, гледајући светлост будућег века – не одвајајући се од историје, али не прилагођавајући се њој.
Теологија која није евхаристијска неминовно постаје секуларна, чак и ако задржава литургијску терминологију. Јер, без живог учешћа у Телу Христовом, реч више није реч Живога, већ се осуши као смоква без плода.
Зато није довољно говорити о предању као систему. Црквено Предање није музеј, већ Дух Свети у времену – Дух који нас уводи у истину кроз тело Цркве. Апостолско и светоотачко богословље није само "стара истина", већ животно искуство сабрано у Христу, увек ново, увек сведочеће.
Док не достигнемо крај историје, док се не вратимо у оно првобитно непропадљиво стање, човек – расечен, изгнан, често плитак у размишљању – тражи дубину тамо где је нема. Он склапа светове у глави, уместо да се сједини са Истином у Евхаристији. Ту је кључни парадокс: Бог већ све нуди, а човек жели да изнова измишља.
Црква, као Тело Христово, није „институција вере“ која артикулише „религиозни систем“. Она је живи организам Божији у свету, а у њеном срцу је Литургија – не као обичај, већ као прозор у Царство. И свака теологија која не израста из овог искуства, ма колико била прецизна у терминима, остаје ван Живота.
Шмеман нас опомиње: „Не постоји ‘литургијска теологија’ као нека област. Постоји теологија, или је нема – а теологија која није литургијска, није више теологија Цркве.“ То значи да речи о Богу нису плод интелектуалне потребе да се нешто систематизује, већ делање Светога Духа у заједници која приноси све Христу. Тек ту, у благодарењу, у приносу хлеба и вина, свет добија своју истину.
Заборавља се да истина није приватна инспирација, већ дар заједнице. Све што је Црква исповедала – од апостолског до светотачког времена – проистицало је из живота у Христу и из евхаристијске саборности. Сведочанство, а не теорија.
Савремена теологија, кад одступа од ове осе, почиње да производи „алтернативе“ – теолошке дискурсе који се више не хране Тајном, него анализирају њену сенку. Такав приступ рађа теологије „новог говора“ које, уместо да обнове живот Цркве, прелазе у дискурзивну симулацију – где се Царство Божије све више схвата метафорички, а мање као стварност која је већ почела.
Бог који ствара увек ново, али увек у Духу и Истини
„И ево све творим ново“ (Откр. 21,5) није позив на адаптацију Цркве времену, већ на откривање како време улази у пуноћу кроз Цркву. Бог ствара увек ново, али не изван Сина и не изван Литургије. Новост Духа не значи прекид са Предањем, него преображај историје у светлости Тајне.
Теологија је, дакле, не само реч о Богу, већ – и још више – реч Божија у човеку који се моли. Она настаје на месту где човек благодарењем приноси цео свет Богу. У том смислу, сваки покушај да се богословље формира изван заједнице — или у индивидуализованом мистицизму, или у академском дистанцирању — представља прекид са самим извором живота.
Есхатолошки нерв богословља
Шмеман нас учи да је Литургија пре свега догађај есхатолошки. Ми смо окупљени да „уђемо у радост Господа свога“, у Царство које долази, али које је већ међу нама. Теологија која није усмерена ка Царству, постаје управо оно на шта апостол Павле упозорава: „наука овога века“.
Зато, свака аутентична теологија има литургијско тело, саборно срце и есхатолошки нерв. Она није „трагање за речима“, већ одазив на призив, откровење и сведочење. Тек у том простору, човек – иако „плитак“ у својим рационалним покушајима да схвати све што га окружује – почиње да улази у дубину, јер почиње да учествује.
______________________________________________________________________
Lex Orandi, Lex Credendi (The Law of Prayer is the Law of Belief)
The saying *Lex Orandi, Lex Credendi* originates from early Christian tradition and signifies the inseparable connection between worship and doctrinal teaching. In the first centuries of the Church, faith was not systematized in catechisms but was expressed through liturgical life. This is precisely why St. Prosper of Aquitaine (5th century) first formulated this idea in his work *Indiculus*, emphasizing that *what we pray determines what we believe*.
Orthodox theology is inherently liturgical. The Divine Liturgy is not merely a rite but a living confession of faith. If the texts of worship are altered or distorted, the theology of the people will inevitably change as well. This is why the Church has safeguarded the liturgical texts throughout the centuries as an inviolable treasury.
In the 20th century, the West underwent profound liturgical reforms that led to a theological crisis—the spirit of liturgy became divorced from the spirit of theology. In Orthodoxy, ill-conceived reforms risk diluting the faith, because the people perceive theology not so much through academic discourse as through the very act of worship and liturgical experience.
Beyond shaping communal faith, prayer is also a personal testimony of one’s spiritual state. A person who modifies prayer according to their own feelings rather than the Church’s tradition risks altering their very faith. The modern problem of individualism in prayer leads to the subjectivization of faith—instead of conforming to God, man attempts to "adjust" God to himself.
If we wish to preserve the purity of faith, we must safeguard the purity of prayer. A return to the ancient, authentic patristic liturgical texts and practices is not nostalgia but a necessity. The Church is alive, but it must not lose its foundations. As one contemporary Orthodox theologian says: *"Liturgical reform is not merely a change of words but a change of heart—and that can be dangerous if not guided by the Holy Spirit."*
The Liturgy is not merely prayer; it is the very life of the Church—and the Church is not an organization but a living organism. When we say "Lex Orandi, Lex CredendiE", we do not mean merely that prayer teaches us how to believe, but that faith is nothing other than participation in the Body of Christ, revealed through the Eucharist.
Through Baptism, we become members of the Church, but it is only through the Eucharist that we partake in the fullness of that membership. Entering the Liturgy is not merely a spatial or temporal act but an entry into eschatological reality. Hence, the Liturgy is not simply a rite or custom but the very identity of a Christian. It is the *cornerstone* of our faith, and everything the Church believes, she first offers in thanksgiving.
If *Lex Orandi is truly the law of belief, then all we know of Christ comes from the One we receive in Communion. The entirety of Orthodox theology flows from the Eucharist because it is not a rational systematization of dogma but a profound liturgical experience.
The Holy Fathers did not write dogmas as academic treatises but as an expression of what is lived in the Eucharist. This is why St. Basil the Great, instead of "proving" Christ’s divinity, simply says: *"This is how we pray in the Liturgy."* In it, faith is already confirmed.
Thus, if we change the way we pray, we change the faith itself. If we impoverish the Liturgy, we impoverish our understanding of God. This is why the struggle for the purity of the Liturgy is a struggle for the faith itself.
How Should We, as Baptized Christians, Understand Entering the Liturgy?
The Liturgy is not an "obligation" but a reality we enter. When we appear in the temple, we do not merely "attend a service"—we step into the Kingdom of God. Entering the Liturgy is metanoia, a transformation of the mind. It does not merely teach us what to believe but transfigures us, restoring our lost dignity as deified beings.
This means we cannot be passive observers. If *Lex Orandi* is truly *Lex Credendi*, then we must approach the Liturgy as the deepest truth of our existence. It is not "one prayer among many" but the very core of life.
Thus, the Liturgy itself is the answer to the question of "Lex Orandi, Lex Credendi". "What we pray is what we are." If we pray as the Body of Christ, then we are the Body of Christ. If we approach Communion with fear of God, faith, and love, then we live accordingly. If prayer changes, so does faith—because faith is not a thought but a reality known through prayerful experience.
Therefore, if we wish to remain Orthodox, we must above all preserve the Liturgy—not as a formality but as a living encounter with God.
Secularization and the Liturgy
When speaking of secularization, many immediately think of a complete rejection of faith. But in reality, secularization is far more subtle and dangerous—it does not erase the Liturgy but makes it "earthly," stripping it of its eschatological depth.
Modern man, accustomed to a consumerist way of life, often approaches the Liturgy in the same manner—as something he "needs" for personal comfort, psychological peace, or a sense of community. But the Liturgy is not there merely to console us; it is there to lead us out of this fallen world into the reality of God’s Kingdom. If we perceive it only as an "obligation" or "tradition," we lose its essence.
One sign of the secularization of the Liturgy is its reduction—when it is experienced as something to be "performed" or "executed" without awareness of its living, salvific dimension. Hence, we see two extremes:
Formalism – When everything is reduced to a "correctly performed rite" rather than participation in the Mystery. In this case, the Liturgy becomes a mere ritual without inner transformation. This leads to dangerous hypocrisy—where a person thinks "all is well" because they are physically present at the service but without true repentance or participation in the Holy Mysteries.
Individualism – When the Liturgy is experienced as "my personal encounter with God" rather than the conciliar work of the Church. Here, the understanding is lost that the Liturgy is "the gathering of the faithful and the saints" and that there is no personal salvation outside the community.
St. Maximus the Confessor taught that man is saved as a person, not as an "isolated individual," but as one who exists in a community of love. If we lack the awareness that the Liturgy is "for all and for everything," then it becomes merely a form of "private piety" rather than the revelation of the fullness of truth.
The Enculturation of the Liturgy—The Danger of Reducing the Mystery
The modern world increasingly seeks to "adapt" worship to human needs, often leading to a loss of theological depth. This is especially evident in certain Christian communities that have lost their liturgical foundation, replacing it with "emotional experience" or "rational discourse."
The danger is that even the Orthodox may begin to view the Liturgy as "something that should be more accessible, simpler, less mystical." But if the mystical and the mysterious are lost, the very identity of the Liturgy is lost—for it is itself the *mystery of mysteries* in which all other sacred mysteries take place. As the Holy Fathers said: *"If you understand, it is not God. If you can explain it, it is not a Mystery."*
*Lex Orandi, Lex Credendi* tells us precisely that faith cannot be "explained" outside the Liturgy. If we wish to preserve the faith, we must preserve the Liturgy in its fullness, without compromise or secularization.
Orthodoxy is not a "religion" in the classical sense but life in Christ. And that life is lived most fully in the Liturgy. If we understand that the Liturgy is the heart of faith, then we will clearly see that no "adaptation" can improve it, because it is already the fullness.
Instead of changing the Liturgy to make it "more relatable," we must change ourselves to participate in it worthily. For if we pray as we ought, we will believe as we ought. And if we alter prayer, soon faith too will become something else.
Thus, the most urgent task of our time is restoring to the Liturgy the significance that belongs to it—not as a ritual, not as an obligation, not as a tradition, but as life itself.
For if the Liturgy is our life, then faith is alive. If it is merely an "obligation," then faith is already dead.
Theology as the Logos of Prayer
In its deepest sense, theology is not a reflective system of thought but an expression of the living witness of the Church. It is not the result of an intellectual need to explain God but the inevitable consequence of life in Him. As Alexander Schmemann teaches us, it is the *logos of prayer*—the word of faith that flows from the Liturgy as the source of all theology.
The crisis of modern theology is not merely academic but ontological—separation from living conciliarity, from the Liturgy, from the Mystery, leads to a mind that theorizes about God as an object. Instead of being the *chorus* in which all things find their place—the openness to the Kingdom—theology becomes enclosed in categories, ideologies, and systems. Such theology is no longer the witness of the Church but the voice of a system that seeks to control God rather than worship Him.
Lex orandi, lex credendi—the law of prayer is the law of belief. The faith of the Church does not originate in the minds of individuals but in the communal prayer of the Body of Christ. This is why there can be no authentic theology that does not arise from the Liturgy. Where Eucharistic conciliarity is lost, "theologies" emerge that no longer bear witness but assert—no longer invite participation but divide, classify, and analyze.
Schmemann was acutely aware that the Church does not live in the past but lives *from the past* the Kingdom that is to come. The Church is called to recognize in every moment of history the presence of the One Who Is—not to "reinterpret" faith according to the times but to sanctify time with the truth it has been given.
Thus, the "new age" does not demand a new theology in the sense of innovation but a witness that springs from the same Mystery, the same source—the Liturgy. God eternally creates anew, but within the mystery of His unchanging nature. The Church does not keep pace with the world but walks in faith, gazing at the light of the age to come—not separating from history but not conforming to it either.
Theology that is not Eucharistic inevitably becomes secular, even if it retains liturgical terminology. For without living participation in the Body of Christ, the word ceases to be the Word of the Living God and withers like a fig tree without fruit.
Thus, it is not enough to speak of Tradition as a system. Church Tradition is not a museum but the Holy Spirit in time—the Spirit who leads us into truth through the body of the Church. Apostolic and patristic theology is not merely an "old truth" but a living experience gathered in Christ—always new, always bearing witness.
Until the end of history, until we return to the original imperishable state, man—divided, exiled, often shallow in thought—seeks depth where there is none. He constructs worlds in his mind instead of uniting with Truth in the Eucharist. Herein lies the key paradox: God already offers everything, yet man insists on reinventing.
The Church, as the Body of Christ, is not an "institution of faith" that articulates a "religious system." She is the living organism of God in the world, and at her heart is the Liturgy—not as a custom but as a window into the Kingdom. Any theology that does not grow from this experience, no matter how precise in terminology, remains outside of Life.
Schmemann warns us: "There is no ‘liturgical theology’ as some separate field. There is theology, or there is none—and theology that is not liturgical is no longer the theology of the Church."* This means that words about God are not the product of an intellectual need to systematize but the work of the Holy Spirit in a community that offersall things to Christ. Only there, in thanksgiving, in the offering of bread and wine, does the world receive its truth.
It is forgotten that truth is not private inspiration but a gift to the community. Everything the Church has confessed—from apostolic to patristic times—has flowed from life in Christ and Eucharistic conciliarity. Witness, not theory.
Modern theology, when it departs from this axis, begins to produce "alternatives"—theological discourses that no longer feed on the Mystery but analyze its shadow. Such an approach gives rise to theologies of "new speech" that, instead of renewing the Church’s life, descend into discursive simulation—where the Kingdom of God is increasingly understood metaphorically rather than as a reality that has already begun.
The God Who Always Creates Anew—But Always in Spirit and Truth
"Behold, I make all things new" (Rev. 21:5) is not a call for the Church to adapt to the times but a revelation of how time enters fullness through the Church. God always creates anew—but never apart from the Son or outside the Liturgy. The newness of the Spirit does not mean a break with Tradition but the transfiguration of history in the light of the Mystery.
Theology, therefore, is not merely words about God but—even more so—the Word of God in the praying man. It arises where man, through thanksgiving, offers the whole world to God. In this sense, every attempt to form theology outside the community—whether in individualized mysticism or academic detachment—represents a rupture with the very source of life.
The Eschatological Nerve of Theology
Schmemann teaches us that the Liturgy is first and foremost an eschatological event. We are gathered to "enter into the joy of our Lord", into the Kingdom that is to come but is already among us. Theology that is not oriented toward the Kingdom becomes precisely what the Apostle Paul warns against: "the wisdom of this age."
Thus, every authentic theology has a liturgical body, a conciliar heart, and an eschatological nerve. It is not a "search for words" but a response to the call, a revelation and a testimony. Only in this space does man—though "shallow" in his rational attempts to comprehend all that surrounds him—begin to enter into depth, because he begins to participate.
СПОНТАНО САГОРЕВАЊЕ
Из предговора:
"...У 72 приче, колико се сакупило у три дела ове зирке, дато је можда једно од најтурбулентнијих путовања у човекову подсвест у последње време у домаћој књижевности..." - Јелена Дилбер
NOĆ SLOMLJENIH STRELA
Iz Predgovora:
"...MEGALOPOLIS III
Mister anonimus, stanovnik velegrada, ponovo medju nama – kratke priče”Noć slomljenih strela” Sebastijana Sava Gor-a
Anarhizam se danas modernizovao a urbani buntovnik konformizovao. Svetska revolucija nije uspela, ostalo nam je da sami vodimo svoje bitke a ostao nam je i andergaund (underground). Pred nama je jedan andergraund opredeljen mlađi beogradski pesnik, rok muzičar i pisac, Sebastijan Sava Gor, koji nam u ovoj svojoj seriji kratkih priča pripoveda o urbanizovanim ambijentima Megalopolisa III, megalopolisa nužnosti, za razliku od futurističko-tehnicističkog Megalopolisa I, megalopolisa želje – Metropolisa, Frica Langa (Fritz Lang, 1890-1976), nikad ne ostvarenog, i Megalopolisa II - tepih-urbanizacije iz šezdesetih godina prošlog veka koja je obećavala “posao i stan za svakog”, ali neuspešno, što se kasnije uspostavilo i kao utopija. Andergraund je ovde važan kao jedini nastavak ideja o Svetskoj /modernoj/ revoluciji, nastalih na zdravoj osnovi Spenserovog konzervativnog anarhizma (Herbert Spencer 1820 –1903) sa krilaticom: “The Man versus the State / Čovek protiv države/”, a koji se takođe nikad nije realizovao kao “naivan”. Dok su se u medjuvremenu pojavile ideje o globalizaciji sveta i društvu bez države, ovaj umetnički pravac, mada naizgled globalistički, zapravo je jedini ostao anarho-podrivački i ima za krajnji cilj da podrije sve društvene sisteme, aparature i establišmente, bilo koje vrste, pošto ih smatra za prodate i pokvarene..."
***
Review of the book – Sebastian Sava Gor: “The Night of Broken Arrows”, Belgrade, 2014
This collection of short stories explores the figure of the urban man today. The text analyzes contemporary urban existence and shows that, in these stories, the modern urban man is quite different from the one found in Megalopolis I / Metropolis by Fritz Lang — the megalopolis of desires — as well as from the urban man of Megalopolis II, marked by mass urbanization since the 1960s, an urbanization of disappointment.
The conclusion is that today we live in a Megapolis with a cult of fun and games, and that the writer stands in opposition to it — fighting for more nature and a more natural way of life: within oneself, in everyday life, and in love.
Free PDF - MEGALOPOLIS III Jadranka Ahlgren
Iz Predgovora:
„...da je na Zemlji sve racionalno, ništa se ne bi ni događalo...“
- Fjodor Mihajlovič Dostojevski
Objektivna neracionalizacija je postala opšta pojava i u tom smislu egzistencija je ugrožena.
Tražeći, kao hodajući kroz mrak, autor uspeva da iracionalno, nadrealno, podsvesno, lično i kolektivno nesvesno, osvetli i da kroz sopstvenu prizmu, realizuje specifičnu i novu lingvističku formu, nov, literarni stil, kojim nam. predstavlja zbirku poezije, tako otvoreno slikovitu, bez poređenja, koketiranja, sa bilo kakvim
autoritetima, koja postavlja jako bitna pitanja, prvenstveno pitanja koja se tiču naše zajedničke egzistencje.
Na veoma jedinstven i snažno poetičan način, Sebastian Sava Gor uspeva da pretvari nadrealno u egzizstencijalno.
*
zbirka Kratkih Priča. кратка прича. kratka priča. short story. histoire courte. књижевност. литература
.jpg)
