NISAM BIO TU: "Drugi Metak" (Autobiografski Roman u Nastavcima 31) Autobiografija | Autobiography | Autobiographie - 1990 godina

 

Drugi Metak

  Kao splinovi,  kao utvare su iz mene isijavale slutnje, zle slutnje, koje su mučile moju dušu. Spomenuo sam da sam imao osećaj, da je sve oko mene "prokleto". Taj osećaj me je pratio. Bez obzira na smeh, na društvo, na dobro iskorišćeno vreme, bez obzira na sve to, ujutru, najviše tada, kada sam se vraćao kući, osećao sam "prokletstvo", kao nešto što se mora dogoditi. Vezivao sam to i za samu kuću u kojoj živim i za njene ukućane ali i za zemlju i za nebo pod kojim živim. Mislio sam da sam i sam "proklet" i da se sa tim moram nositi i boriti.

  Družio sam se u ovom periodu najviše sa Veljom, Stefanom, Cakijem i Sanjom. Ovo je društvo bilo vaspitano i iz dobrih porodica. Svi su išli samnom u gimnaziju, ali su bili godinu dana stariji. Vezivale su nas vrednosti koje nismo preispitivali između sebe. Do bližeg poznanstva i druženja je i došlo preko zanimanja i slaganja da su te vrednosti , prave vrednosti.

  Došao je dan, da po drugi put gledam Sisterse, ovog puta ne sa bek-stejdža, već sa uredno kupljenom kartom za 09.11.1990.godine.  Svi znamo kako se život zna poigrati sa nama. Da mi je neko rekao tada da će taj datum biti datum rođenja mog sina ja bih mu najverovatnije rekao da je lud ili bih ga oterao od sebe kao budalu koja se samnom glupira.  Tada je to za mene bio dugo izčekivan dan, kada ću ponovo videti jedan od najzanimljivijih bendova u to vreme. Vraćao mi se kao u "blicevima" koncert iz Londona ali sam nekako ovde, na svom tlu, u svojoj zemlji, više očekivao.   Istini za volju to što sam očekivao to sam i dobio. Taj koncert je bio fenomenalan. Hala Sportova na Novom Beogradu puna. Veliki koncert.  Jedan od onih koncerata kada imate osećaj da ste se našli u moru ljudskog mesa. Talasi ljudskog kretanja čiji ste i vi deo. Neopisiv osećaj. Gromoglasni aplauzi, zvižduci, opšta rock&roll histerija. Caki je pao u nesvest. Jedva sam ga nekako sklonio iz gužve i posadio na plastičnu stolicu, gde je dolazio sebi za vreme koncerta.

  The Sisters of Mercy je britanski bend koji je formiran 1980-te, gde postiže brz uspeh u "underground" krugovima. 

  Sa koncerta sam izašao mokar. Sedeli smo u parku preko puta Pionira, sabirali utiske i "ladili" se. Caki je došao sebi i smejao se kao ludak. Svima je bilo dobro. Seli smo u Veljin automobil i otišli na "Akademiju".

  Kada sam sišao "dole" zaprepastio sam se kao nikada. Ispod D.J. kabine su stajali i pili pivo, svi članovi benda. Stigli su tu pre nas! Stao sam na "svoje mesto", nasuprot njima i dugo ih posmatrao, neupadljivo i sa oprezom da ne smetam ni pogledom. Napokon sam odlučio da priđem Eldriču i pitam ga da li se seća koncerta u  Brixtonu prošlog leta u klubu "Plan B". Opisao sam na početku, kako izgleda ovaj mršav mali čovek, očigledno težak heroinski ovisnik. Prišao sam njemu direktno i rekao:

  - Svaka čast za koncert večeras. - govorio sam pažljivo i što učtivije.

  - Hvala puno. - odgovorio je ne skidajući naočare.

  - Da li se sećaš koncerta u "Planu B." , prošlog leta, kod Vas u Brixtonu?

  - Da bio je to mali ali dobar koncert, kako znaš za njega?

  - Bio sam tamo. - nasmejao sam se.

Eldrič se isto tako iskreno nasmejao.

  - Zaista, pa to je divno.

Pozdravio sam se i rukovao sa njim , klimnuo sam glavom ostalima i vratio se na svoje mesto uzbuđen i zadovoljan.

 *    

 Anči  je bila "mala lafica". Poskakivala je po "Akademiji", tamo-vamo i brzo menjala društvo. Kako bi joj među jednima dosadilo ona, je brzo odlazila drugima. Znala je puno ljudi tako da joj nikada nije bilo dosadno. Srdačna, nasmejana i uvek raspoložena za akciju, ostavaljla je iza sebe vedar duh, koji je najviše doprineo da smo i danas prijatelji. Nikada je nisam doživljavao kao devojku koja je bila tu da nekoga "smuva", mada ona najbolje zna šta je radila, ali samnom je bila uvek najsrdačnije raspoložena, bez da sam osećao da se iza osmeha kriju drugačije namere ili primisli.  Pozvala me je na žurku. Pitao sam za Igija, Grofa i Dukija, da li mogu da dođem sa njima. Znala ih je iz viđenja i bez puno priče mi je dala adresu. Živela je blizu "Akademije". Jedanputa sam pre ove žurke bio kod nje, nešto kratko i ne sećam se više zbog čega. Znam da je imala lepog psa.

  Grofa i Igija sam posebno morao da opomenem, da kod nje nikako ne smeju da prave gluposti. Devojka me je pozvala i hteo sam to da ispoštujem. Video sam odmah da će biti teško obuzdati ih, posebno Grofa koji je nikako nije simpatisao.

  Kada smo stigli bilo je već dosta ljudi i dosta ih je pristizalo. Anči je volela fanki. U njenoj velikoj dnevnoj sob,i se već đuskalo i ljudi su bili zadovoljni. Ona je prilazila svima kao dobra domaćica i svakoga pitala da li je sve u redu i šta mu treba.

  Grof je odmah primetio nešto što mu je smetalo.

  - Ovde su sve one ofucane face. Eno ti ga Zokac a i Džoni je tu ... vidi, vidi, sav smrad na jednom mestu. - Grof nije voleo poznate, muške gradske face. - gledao je u mene, cvoktao i klimao glavom.

  - Vidi ovako, - rekoh smireno - mi ćemo kao i uvek da zauzmemo kuhinju i tu je naše mesto, šta oni rade ne tiče nas se.

Tako smo uradili. U kuhinji još niko nije sedeo i sto je bio naš. Pored stola naši su bili i frižider sa zamrzivačem, pult za pripremanje hrane, šporet, polica sa priborom i začinima, dakle sve što nam je potrebno.

 Anči je naglasila da svako ponese šta će da pije, tako da smo na sto stavili dve flaše vinjaka. Igi je lepo poređao čaše, Grof je svima sipao piće i mi lepo nazdravismo. Atmosfera se zagrejavala.  Iz zamrzivača sam izvadio juneće šnicle i stavio ih u toplu vodu da se odmrznu.

  Iz dnevne sobe se malo osećao dim marihuane. Anči je uletela u kuhinju i najbrižnije nas obavestila:

  - Evo motaju ajde' ako oćete...

  - Neka, neka... uživajte vi samo... - Grof se nasmejao kao Džoker.

  - Ajde Duki... ti motaš najlepše. - Grof mu dobaci punu kesu cvetova. Kada bi danas nekome pokazao šta smo nosili po džepovima svaki dan, niko ne bi uvažio da je to za ličnu upotrebu, ali bilo je. Nikada niko od nas nije prodao gram bilo čega, sve što smo kod sebe imali, koliko god zvučalo besmisleno i ludo je bilo za ličnu, najličniju upotrebu.

  Kada je Duki napravio, četiri velike "sprave", Grof je u inat želeo da se cela kuhinja napini dimom marihuane. Imao je blesave ideje.

  - Zatvori prozore Igi... i ako neko uđe reci mu da samo bude u kuhinji sa nama da udiše vazduh i da će se sigurno naduvati. Inače ovako dimove ne delimo, malo imamo ... tek toliko... za nas.

Svako od nas je zapalio veliki džoint. Možete misliti... Znači četiri u isto vreme. Počeše se pojavljivati na vratima kuhinje "nepozvani gosti". Grof je samo namigivao... Igiju je davao neke znake. Ljudi ih nisu znali ali kako ih je ko’ video nije se usudio ni da traži da puši. Jedan mladić je ipak pitao.

  -  Ajde sedi ti sa nama ovde. - rekao mu je Grof. Znao sam šta sledi. Sada će mladić morati da priča, gde živi, ima li roditelje, brinu li se oni o njemu, da li se drogira teškim drogama, zašto ide na Akademiju, ima li devojku... sve će morati da objasni mladić Grofu.

  - Lepo, lepo... ajde popi jednu sa nama... tako... hoćeš malo trave... evo malo trave za tebe... nego reci mi jel' ti znaš dobro ovu Ankicu... ovo je bila klasična Grofofa "psihoterapija".

 U međuvremenu,  ja sam našao neku kuvarsku kecelju, koju sam okačio oko vrata a Igi mi je zavezao pozadi. Vreme je bilo da se počne. Vinjaka se dosta popilo. Trave se napušilo. Red je bio da se klopa. Šnicle sam počeo da tanjim čekićem za meso. Krompir sam oljuštio i stavio u rernu. Salatu sam napravio pre svega i stavio sam je u frižider da bude hladna. Pripremio sam brašno i umutio jaja da bih šnicle ispohovao. Zbog čekića se na vratima pojaviše tri, četiri glave. Između njih izvirila je i Anči.

  -  Šta to radiš Seb...? - ljudi su gledali i pomalo su se čudili.

  -  Ništa sestro, pravim klopu jesi gladna?

  -  Auu... vi niste normalni, ali to lepo miriše... zovi kada bude bilo gotovo - ona nestade a njih nekolicina ostade da zeva ne prelazeći kuhinjski prag.

Gotovo. Lepo pohovano meso je na stolu. U svari, gomila mesa i brdo pečenog krompira sa salatom u najvećoj činiji koju sam našao među posuđem.

Zvao sam Anči, ona uze tanjir i sve šta je htela stavi na njega.

  - Klopa!!! - razvika se ona.

  Ipak face, nijedna da se pojavi. Sve gladni ljudi a da jedu neće, tako im nalažu kultura i vaspitanje. Fin neki svet.

  Mojim prijateljima posle večere više nije bilo puno zanimljivo. Igi, Grof i Duki su rešili da negde idu. Koliko se sećam meni se predlog nije svideo puno i ja ostadoh još malo, pričajući nešto sa Zokcem.

  Kada su ljudi polako počeli da se razilaze,  ja se pozdravih sa Ankicom i izađoh na ulicu.

  Gluvo doba. Oko pet ujutru. Dorćol priča sa svojom kaldrmom. Ona mu prepričava po ko zna koji put najzanimljivije trenutke svoje istorije. Svaka kocka se bori za reč i ona hoće svoje da kaže.

  Koračao sam polako i došao do "Plavog Jahača", kafića koji se danas drugačije zove. Prošao sam "Plavog Jahača", u kafiću je još uvek tinjalo svetlo, krenuo sam ulicom na gore, pored "Studentskog Trga", ka Uzun Mirkovoj.  Nisam ni stigao do biblioteke, tu negde malo ispod, kada začuh škripu guma i neko urlanje. Video sam crvenog "keca", vozača koji viče, kroz svoj otvoreni prozor i čoveka koji je izašao iz "Jahača", obojica su se drali jedan na drugoga. Sve što je sledilo odigralo se munjevitom brzinom. Čovek iz "keca" je izvadio pištolj i pucao, na čoveka iz "Jahača" , pucao je tri puta. Osetio sam kako mi je metak prošao kroz kosu. Obično sam kosu držao vezanu ali tada je bila puštena. Metak me je "ošišao". Neću zaboraviti do kraja života taj osećaj. Zamrznuo sam se. “Zar je toliko promašio..”, pomislio sam zloćudno. Čovek iz "Jahača" pobeže u svoj lokal a "kec" nestade.

Ponovo tišina. Stajao sam još neko vreme a onda osetih potrebu da sednem u park.

  Ovo je drugi metak, koji me "nije hteo". Prvi stoji kao neizbrisiv trag i rupa u rupi u Klubu "Akademija". Drugi je tog jutra, kao Dorćolski vrisak nestao i predao se, lavežu prvih pasa, koji su se sa vlasnicima pojavili u parku. 

Photo: @sebastianexex - Instagram

NISAM BIO TU: "Filozof do filozofa…" (Autobiografski Roman u Nastavcima 30) Autobiografija | Autobiography | Autobiographie - 1990 godina

Filozof do filozofa…   

 

  Leo je bio harizmatičan, uvek lucidno raspoložen, duhovit i pre svega jako inteligentan i senzitivan mladić. Upoznao sam ga u gimnaziji.  Nezgapne crte lica, izražena vilica, pomalo kriv nos i debele naočari se nisu uklapali u ono što je on posedovao kao čovek u svojoj unutrašnjosti. Ipak ako bi se zagledali u njegove zelene oči mogli bi tu lepotu da vidite. Za garderobu nije mario čak je dolazio u najofucanijim mogućim farmericama, prljavim patikama i izlizanim mantilima u gimnaziju koja je bila na glasu po svojoj pedanteriji.   Imao je odlične ocene ali učio je sat vremena pre škole sedeći u "Šansi", kafani na Tašmajdanu, uvek sa pola litre crnog vina pored sebe. Sve što je pročitao i čuo na času bilo je dovoljno za odličan uspeh. Društva u školi nije imao puno i nisu ga mnogo voleli. Njegov buntovnički duh je bio nemilosrdan kada su ljudi osrednje pameti umeli da ga kritikuju zbog najbanalnijih gluposti. Grof ga izrazito nije voleo i to upravo zbog toga što je Leo bio jedan od onih koji je mogao da mu parira po čvrstini karaktera.  

  Puno je pio. Počeo je da se opija kada je izgubio svaku nadu da će mu ljubav koju je pokazao prema jednoj devojci biti uzvraćena. Ludeo je zbog toga neko vreme ali se posle godinu dana smirio i pustio da stvari idu dalje. Na “Akademiji” je umeo da sablažnjava i one najtvrdokornije ljude koji su videli sve i svašta.

  Skoro dve godine je Leo imao ključ od stana u centru grada, malo iznad Slavije,  dobio je stan od drugara na korišćenje. Mi smo to umeli da koristimo, maltene smo se preselili u njega.   Stan je bio potpuno zapušten, star i oronuo, pun prašine i paučine ali najbitnije pun knjiga koje više nisu trebale nikome. Kada je trebao da vrati ključ, mi smo nedelju dana pre toga, svakog  jutra odlazili odatle sa punim rančevima knjiga. Kako je stan od pedesetak kvadrata bio od poda do plafona napunjen policama sa knjigama , bilo je teško izvesti da sve knjige uzmemo. Prvo što smo se dogovorili je da jednu knjigu, bira on a drugu ja, iz razloga što se maltene nismo posvađali, kada smo “pakovali” Dostojevskog. U stan smo pozivali goste kada nam je bilo do toga, ali veći deo vremena smo tu provodili, sate i sate, on i ja sami, raspravljajući o svemu i svačemu. Tako svaki dan, do jedan, pola dva, noću, kada bi smo izlazili i odlazili u klub.

  Jedne večeri sam doneo jako dobru marihuanu. Nigde nismo izašli. Meni je i sada u sećanju "šareni suncobran" ispod koga sam sedeo i plakao od smeha do jutra. Šarenog suncobrana nije bilo u stanu, niti bilo kakvog suncobrana, opisao sam stan, ali u mojoj svesti je taj suncobran zacrtan.

  Jedno veče smo otvorili temu sa kojom smo dočekali jutro. Tema je bio Fridrih Niče i postojanje Boga.

  -  Misliš li Leo da Bog postoji? - pitao sam Lea u trenutku kada sam naišao i prelistavo knjigu "Fridrih Niče: ” Sa one strane dobra i zla".

  - Mislim da postoji ali tu ima puno toga. - odgovorio mi je Leo i znatiželjno me pogledao. -  Voleo je takve teme.

  - I kako to da u isto vreme volimo Ničea i njegovu filozofiju ili sličnih ljudi sa njihovim tvrdnjama da Bog ne postoji, ili da je mrtav?

  - Mislim da je u pitanju tadašnji i sadašnji moral. I mislim da je on, do danas ostao i bio kao nekakva "savest" svog a i sadašnjeg  vremena, to nam se najverovatnije dopada, njegov udarac na našu savest. 

  - Moguće... ali mi se čini da je on sa Bogom proveo više vremena, razmišljaći o njemu, nego možda neki navodno verujući ljudi. Glupo je što je kraju poludeo...

  - Poludeo je i umro od seksa ...hahaha... šalim se. Imao je progresivnu paralizu, kao posledicu nelečenog sifilisa. Eto... obična polna infekcija koju je zaradio u dvadeset prvoj godini ga je usmrtila u četrdeset petoj. Pišu da se stvarno nenormalno ponašao, bolest mu je uništila nervni sistem. Bio je konstantno euforično raspoložen, pokazivao je veliku egocentričnost, mislio je da mu sve postaje lako da radi i da mu sve uspeva, a kada nije bila euforija, bila je teška depresija. Njegovo ponašanje je postalo skoro furiozno, slao je telegrame na sve strane, izjavljivao je ljubav kojekakvim ženama a nekim važnim ljudima  pretio je streljanjem. Doživeo je slom živaca. Jednog kočijaša, koji je tukao svoga konja, je napao, uzeo mu korbač i pretukao ga.  Smestili su ga u ludnicu zbog agresivnog ponašanja i tamo je umro posle godinu dana. – Leo je uvek temeljno obrađivao no što ga je interesovalo. 

  - Ludo! Toliko se i danas razmatra njegova zaostavština. Čovek koji zaključuje da postoji samo perspektivno gledanje, samo perspektivno "saznavanje" i da što više svojih strasti uvodimo u igru, kada je reč o nekoj stvari, što više očiju, da tako bivamo potpuniji i da naš pojam stvari postaje i naša objektivnost. To su genijalni zaključci, genijalan pristup stvarima, ali izgleda nije mogao da ide protiv svog "velikog sebe". Smatrao je da je najveći, najgenijalniji, pa je tako najverovatnije mislio da mu ne treba nikakav "nadređeni"... možda je on to tako unutar sebe doživljavao.

  -  Imaš danas razne ljude koji će ti reći da Bog ne postoji, nije to ništa čudno.

  -  Da ali njima kada pomeneš smrt kao da si ih strujom udario.

  -  Jeste... to pitanje svi izbegavaju od najgenijalnijih do najglupljih.

  - Ima u " Ece Homo"... znaš taj deo : " Preklinjem vas, braćo, ostanite verni Zemlji i ne verujte onima koji vam govore o nadzemaljskim nadama! Trovači su oni, znali to ili ne. Prezirači života su oni, odumiru sami zatrovani, i Zemlja ih je sita: pa neka se počiste sa sveta! Nekad je ogrešenje o Boga bilo najveće ogrešenje, ali Bog je umro, a s njim su umrli i ovi grešnici. Greštiti se o Zemlju sad je najstrašnije i utrobu nedokučivog,  poštovati više nego smisao Zemlje! " – maltene napamet je deklamovao Leo.

  - Hahaha... pa eto, on ti je preteča savremenih humanista. – Nažalost kod genijalnih ljudi često puta dođe do toga da se prepričavaju njihove ludosti, koje su za života činili.

  - Da, potpuno odlepio, za sebe je mislio da je taj nadčovek. Njegovi zaključci su bili izgleda slike njegove lične "objektivnosti", to kada priča: "Ja sam vas naučio da kažete: nadčovek. Bog je misao koja krivi sve što je pravo i obrće sve što stoji."

  - Sećaš se kada smo svi tapšali Duhaček? – pokušao sam da skrenem temu. Bilo mi dosta Ničea.

 Zorica je bila naša profesorka filozofije. Strožija od svih ostalih. Kada smo se na kraju četvrte godine na poslednjem času pozdravljali sa njom i dali joj zasluženi poklon, za koji smo skupili novac, rekla nam je: " Ja sam se znate i sami, od početka, od Aristotela do filozofa koji je možda svojim pesničkim nadahnućem "zaključao filzofiju" Ničea, borila za svakoga podjednako. Dok sam predavala bila sam na strani svakoga od njih. Želim da zapamtite jedno, što se mene lično tiče i mog mišljenja, svaki od tih ljudi od prvog do poslednjeg su se borili da sruše ono što je njihov predhodnik podigao ... iz ovoga izvedite zaključak sami tokom života... hvala Vam puno. "

  - Da... neke je i rasplakala, dobra je bila Zorica. - zaključio sam.

  - Jeste... čeka nas izgleda još dosta toga u životu... nisam Bog zna koliko, knjiga pročitao ali nisam ih pročitao malo, mada nikako da vidim da je neko smrt na "udici" imao... -  Leo se malo namršti.

  - A on? - u ruci sam držao knjigu "Netočka Neznanova", F.M. Dostojevskog.

  - Vidiš kada bolje razmislim mislim da on jeste! - Leo se zamisli pa me upita. - A jesi ti čitao Bibliju nekada?

  - Ne.

  - Ja sam nešto malo počeo ali mi nekako...

  - Šta?

  - Ne znam... ne mogu još da kažem, nije da mi nije jasno a i tek sam malo nešto... ali kao neka bajka ako me razumeš...

  - Ne razumem... moraću i ja, da se jednog dana odlučim da čitam.

Sunce je ušlo u tada mali stan na Vračaru. Kao da nas je za trenutak zaslepelo. Brže bolje navukosmo prašnjave zavese i legosmo u jedan , ne veliki, bračni krevet.

*

  Leo je imao svoje društvo koje nije bilo vezano za mene. Obično je tako bilo, svi sa svima su se međusobno preplitali. Dešavalo se, da sa nekim ljudima budete iste večeri, na istom mestu, a da ih niti vidite, ni lično upoznate. Puno godina kasnije imao sam priliku da upoznam ljude, gde  prisećajući se, dođemo do iste žurke na kojoj smo bili, čudeći se kako se tada nismo upoznali i videli.

  Kada je izlazio, Leo je izlazio samo samnom. Nije vodio sa sobom nikada, nikoga. Mislim da sam ja tome najviše doprineo. Moram da kažem da sam dosta birao i nalazio kod ljudi svakojake mane, smatrajući za mnoge da nisu interesantni. Uostalom to je bila uobičajena stvar tada. Kako je neko smatrao da je "Akademija" smrdljivo, zagušljivo mesto za narkomane i izlazio npr. u "Zvezdu" i obrnuto kako smo mi koji smo izlazili na "Akademiju", smatrali da ovi što izlaze u "Zvezdu", pripadaju grupi neobrazovanih, "seljaka iseljančura" u trenerkama, glupo nakinđurenih devojaka koje su jedva umele da hodaju u svojim cipelicama sa potpeticama. Tako su i na samoj "Akademiji" postojale grupacije različitih tipova i pod-tipova.

  Leo je vratio ključ drugaru i mi smo pri kraju leta ostali bez "gajbe" u centru grada. Rešio je da napravi žurku kod sebe kući. Živeo je samo sa ocem, a otac je negde otputovao.

  Rekao sam da sam imao stroge kriterijume kada je društvo i odabir društva bio u pitanju. To bi značilo sledeće, nisam voleo direktno naglašavanje panka pri oblaćenju, kao ni gota, uostalom nisam voleo nikakvo naglašavanje kada je garderoba u pitanju a da se pritom etiketira neki muzički pravac. Nisam voleo izveštačeno ponašanje u bilo kom smislu. Nisam voleo ni krajnju neutralnost i izgled koji je podsećao na "sada sam ustao iz kreveta". Nisam trpeo nadobude ljude koji su mi najverovatnije smetali iz razloga što sam i sam bio jedan od njih, mada sam se trudio da sa svima navedenima budem ako ništa barem osnovno kulturan. Sebe bih iz tog vremena opisao kao rok-šminkera. Ovo bi značilo da sam uvek bio uredan, da sam voleo određenu garderobu ali da je sve trebalo u isto vreme da bude "incognito". To "incognito" je bila izgleda glavna ideja.

  Ušao sam kod Lea, napucan kao zmija. U tim trenutcima sam samog sebe kotirao najviše što se može. Kako na žurci nije bilo nikoga ko je u sebi imao tako tešku supstancu kao ja , smatrao sam sebe "najupečatljivijim". Ostali su primećivali da sam "urađen", tako da su me i sami posmatrali sa interesovanjem i svako svojim ubeđenjem. U svakom slučaju sam im privlačio pažnju.

  Pogledao sam sa prezirom devojke koje su na terasi duvale lepak, kao da to nikada nisam radio, već mi je postalo glupo i  bezrazložno, suludo, brzo opijanje. Mnogi su se teturali. Drugi su već spavali, da bi se nakon nekog vremena podizali i kao zombirani šetali po stanu.

  Pio sam koka-kolu i sve sam to posmatrao poprilično nezainteresovano. Na vrata su ušle Nela i Mila. Milu sam znao od ranije, Nela me je upoznala sa njom. Njih dve uđoše u malu Leovu sobicu i pozvaše me da razgovaramao. Tu se odigrala za mene krajnje neprijatna scena. Mila je insistirala da Nela i ja trebamo da se pomirimo. Ja sam se pravdao time da se ni sa kim nisam svađao i dodao da je čitav razgovor besmislen. Nela nije ispuštala flašu crnog vina i  suznih očiju je slušala razgovor. Mila je dodala da će Nela ispraviti sve i da će sve biti kao i ranije, i ona je dosta pila. Dok smo pričali i jedna i druga devojka su počele da se skidaju. Neverovatno ali za tren oka su obe devojke bile potpuno gole - kao od majke rođene. Krenule su da skidaju mene. Uhvatio sam se za bravu, shvatio sam da su vrata zaključana i da su devojke to obavile neprimetno.

  - Dobro ako nećeš... onda gledaj. - reče Mila blago sevnuši očima.

Njih dve se počeše ljubiti i lizati jedna drugu. U Nelinim očima sam video potpuni očaj, koji se utopio u ovoj strastvenoj igri.

  - A... ne, ne... dajte mi ključ da ne bih čoveku razvalio vrata, a vas dve uživajte.

  - Ko te jebe! - izusti već krajnje ostrašćena Mila i dobaci mi ključ iz svojih pantalona.

Izađoh napolje. Ali kako sam ja izašao tako se ispred vrata napravi gomila. Svi zainteresovani su gledali šta izvode Nela i Mila.

Otišao sam u kupatilo izvukao još jednu crtu. Gledao sam sebe dugo u starom, rđavom ogledalu, sve dok neko nije jako zalupao na vrata vičući:

  - Izlazi bre' pola sata si unutra!

Izašao sam i krenuo ka terasi. Video sam reku i široko zvezdano nebo nad njom.

Prišla mi je prijateljica iz gimnazije, Iri. Pitala me je kako sam. Odgovorio sam nešto neodređeno i zbunjeno. Stavila mi je ruku na rame. Pogled joj je bio pun nežnosti i neodređene sete.

Tada sam začuo glasove koji su naglašavali da nešto nije u redu.

  -  Podignite ga! - jedan glas.

  -  Daj vode! - drugi glas.

  -  Ne tako, obrni ga na stranu! - treći glas.

Otišao sam do kuhinje i video Lea kako postrance leži na kuhinjskom uskom kanabetu. Sa njim te većeri nisam stigao ni reči da progovorim, dok je on stigao do stadijuma da ne zna gde se nalazi, polu-svestan, sa usnama modrih od previše alkohola.

Pomogao sam njegovim drugovima da ga okrenemo na stranu da se ne bi ugušio pri povraćanju. Uzeo sam i flašu kisele vode, koja mi se našla pri ruci prolio je po njegovoj glavi.

  - Ljudi ovo je za urgentni. – rekoh, izgleda najsvesniji od svih prisutnih - On ovako može da umre dok kažete keks.

  Leo kao da je čuo reč hitna pomoć i on poče polako dolaziti k'sebi.

  - Čoveče, - nastavih pridržavajući mu glavu - može voda u pluća...

  -  Ma kakva voda... alkohol u pluća, ne voda... - uh, težak je bio Leo, jako težak.

  - Dobro hajde onda pod tuš! Pod tuš tako obučen inače zovem hitnu, odmah! - nisam se šalio.

Na to je pristao. Nekako smo ga podigli i odvukli do kupatila. U kadi smo mu rekli da stoji. Neko je pustio potpuno ledenu vodu. Leo zakuka.

  - Ne skroz ledenu, idio... - zaustavio sam se, skoro nikoga nisam poznavao. - malo topliju… još će nešto da navuče na pluća.. - ispravih se više ni neznajući šta, niti kome govorim.

  Leu je bilo bolje. Sam je skinuo mokru garderobu i zavio se u plavi bade-mantil. Takav je otišao u dnevnu sobu među goste i seo. S' vremena na vreme je malo tresao glavu, kao da želi da dođe k'sebi.

Čim je malo došao k’sebi on krenu da ponovo dohvati flašu.

  - Ne! Dosta je bilo. - izvadio sam dobar šit i srolao opasnu spravu.

  Kada je popušio blagi osmeh mu zaigra na licu i on poče da se smeje i da nešto primećuje mrmljajući, nije se dalo pratiti ga. Bitno je bilo da mu se lice do malopre belo kao smrt, malo zarumenelo, usne isto tako, izgubile su onu mrtvačku ljubičastu boju. Ubrzo zatim Leo je zaspao. Neka devojka mu je izmerila puls. Rekla je, da je dosta povišen, ali ne alarmantno. Ostali smo pored njega.

  Nela i Mila su takođe, sada već obučene i pristojne, gledale šta se dešava.

  Budili smo Lea na svakih sat vremena da vidimo kako je.

  - Dobro... u redu... samo još malo da odspavam. - svaki put je tako odgovarao.

Trajalo je do iznemoglosti.

Leo se probudio oko jedanaest, pre podne. Ustao je i pogledao oko sebe.

  - Kakav svinjac! - rekao je i odgegao se ka kupatilu.

Odande je doviknuo:

  -  Jel' sam ja to sinoć pušio neki dobar šit ili sam to sanjao a' stipse ? 

Nikola Tesla - Bista u školskom dvorištu Škole "Nikola Tesla" / Rakovica. Beograd

Photo: Sebastian Sava Gor

 

NISAM BIO TU: “Špric” (Autobiografski Roman u Nastavcima 29) Autobiografija | Autobiography | Autobiographie - 1990 godina

 

“Špric”

Napisao sam da skoro celo leto nisam bio kod kuće. Odmah posle Danice, sprijateljio sam se Miletom. Viđali smo se tog leta pa posle toga više nikada. Mile je bio sam kod kuće, njegovi su otišli na letovanje. Mile je, isto tako kao i Danica, insistirao da ostanem kod njega i pravim mu društvo. U to vreme smo obojica trošili dobru količinu heroina dnevno.

  Jedno veče nisam mogao da nađem “dop”. Mile je rekao da ima nekog prijatelja. Sa njim smo se našli kod Doma Omladine i nedaleko odatle je prijatelj uzeo naš novac i otišao da sredi šta nam treba. Prošlo je čitavih pola sata, Miletu i meni kao tri, nikada nisam voleo čekić. Napokon se prijatelj pojavio. Zenice mu se nisu videle. Predložio je da uđemo u zgradu i da u liftu razdelimo paketiće. Dao je svakom po paketić. Otvorio sam svoj i belo pogledao Miletovog prijatelja.

  - Šta je ovo?

  - Kako šta je? - lagao je svakim slogom.

  - Ovde nema kvoter a kamoli gram... se' ti šališ?

  - Nisam ja kriv a i ovaj moj ne može a da ne krajcne, video je da nam se žuri.

  - Kako je i koga video?!

  - Pa mene je video.

  - A gde se tebi žurilo, majke ti?

  - Čekaj, nemoj da si toliko nervozan, evo ovo će da reši problem.

On iz sakoa izvadi tri neotpakovana šprica sa iglama. Smrklo mi se.

Udario sam ga ispod brade u grlo. Pao je kao da mu je neko odsekao noge. Uzeo sam njegov deo, otvorio ga i video koliko više ima njegov paketić.

  - Idemo odavde, odmah! - rekoh Miletu.

Otišli smo brzo.

  Moj strah a kasnije prezir prema igli me je možda spasao. Tako da drogue, bilo kakvu nikada nisam intravenozno koristio. Drugo, ne znam zašto ali ja lično sam više voleo rad trodona nego heroina. Na heroinu je puno puta zbog njegovog kvaliteta umela da mi bude muka.  Kada preteram, a dolazio sam i do upotrebe dva. do tri grama dnevno, padala mi je glava a to mi se nikako nije sviđalo. Na trodonu sam leteo. Nikada takvih "nus" pojava. Mada sam znao da kada ga pijem, moram popiti barem deset miligrama nekog sedativa kako bih izbegao indukovani epi napad. Bez obzira neki put sam imao utisak da idem unazad.

  Kod Mileta je bilo zabavno. Pravio je žurke svako veče. Tu se sa jutrom selilo društvo iz kluba kod njega i žurka se nastavljala. Ko nije izdržao zaspao bi negde u nekom ćošku.

  Mile je mislio da sam ja mesar. Iz najprostijeg razloga, voleo sam da pravim hranu i donosio sam meso i sve ostale sastojke za večeru koju sam izabrao da napravim. On mene nikada nije pitao šta radim, niti ja njega. Jednostavno bilo je dobro dok je trajalo.

  Imao je prijateljicu koja je bila njegovo godište. Ona i njena drugarica su tu bile svako veče. Jednu noć je Mile poželeo da budemo "pod svećama". Isključio je osigurače u stanu a svakome je rekao da donese koliko može sveća. Napravio je posebno romantičnu atmosferu. Njegova prijateljica se šetkala oko mene čitavu noć. Prihvatio sam njenu erotičnu igricu. Imala je na sebi neobične pantalone. Providne skroz, kroz njih su se ocrtavale tanke crne gaćice. Govorila je svojim telom i uzgred postavljala po neko pitanje. Moji odgovori su bili takvi da sam se i sam sebi čudio. To je bilo lucidno stanje svesti gde nisam kontrolisao sebe, to je bila moja igrica. Njoj se ta nepokolebljivost dopala više nego bilo šta drugo.

Svanulo je. Otišli su skoro svi. Drugi su zaspali. I Mile je zaspao.

Devojka mi je prišla blizu. Sedeo sam na fotelji. Stajala je iznad mene. Uhvatila je svoje pantalne i zajedno sa gaćicama, slinula ih do malo iznad međunožija, tek toliko da se vide lepo podšišane crne dlačice.

  - Šta misliš? - pitala me je to senzualno , glavu malo nakosivši sa strane.

Bila je zaista lepa. U svakom smislu privlačna devojka. Sijala je u svojoj erotičnosti i bila apsolutno svesna iste. Inteligentna bez pogovora, znala je šta hoće.

  - Ja nisam Mile. - rekao sam joj to načinom gde je sve bilo jasno.

  - Znam da nisi. - odgovorila je tako da je potpuno shvatila šta sam hteo da kažem. To joj je ostavilo prostora da se i dalje, narednih dana igra, da ne bude posramljena već naprotiv, videla je da može da radi šta želi i da sam sa njenim nastupom zadovoljan ali i da je tu tačka.

  Društvo kod Mileta je volelo filosofiju, psihologiju, umetnost i nešto od toga se vrtelo kao tema svake večeri. Umeli su da upadnu i u dosta žučne rasprave. Mene je to zaista zabavljalo.  Nakom dve ili tri nedelje, ne znam tačno, došlo je vreme da i Mile negde odputuje.

 

Filozof do filozofa…  

  Leo je bio harizmatičan, uvek lucidno raspoložen, duhovit i pre svega jako inteligentan i senzitivan mladić. Upoznao sam ga u gimnaziji.  Nezgapne crte lica, izražena vilica, pomalo kriv nos i debele naočari se nisu uklapali u ono što je on posedovao kao čovek u svojoj unutrašnjosti. Ipak ako bi se zagledali u njegove zelene oči mogli bi tu lepotu da vidite. Za garderobu nije mario čak je dolazio u najofucanijim mogućim farmericama, prljavim patikama i izlizanim mantilima u gimnaziju koja je bila na glasu po svojoj pedanteriji.   Imao je odlične ocene ali učio je sat vremena pre škole sedeći u "Šansi", kafani na Tašmajdanu, uvek sa pola litre crnog vina pored sebe. Sve što je pročitao i čuo na času bilo je dovoljno za odličan uspeh. Društva u školi nije imao puno i nisu ga mnogo voleli. Njegov buntovnički duh je bio nemilosrdan kada su ljudi osrednje pameti umeli da ga kritikuju zbog najbanalnijih gluposti. Grof ga izrazito nije voleo i to upravo zbog toga što je Leo bio jedan od onih koji je mogao da mu parira po čvrstini karaktera.  

  Puno je pio. Počeo je da se opija kada je izgubio svaku nadu da će mu ljubav koju je pokazao prema jednoj devojci biti uzvraćena. Ludeo je zbog toga neko vreme ali se posle godinu dana smirio i pustio da stvari idu dalje. Na “Akademiji” je umeo da sablažnjava i one najtvrdokornije ljude koji su videli sve i svašta.

  Skoro dve godine je Leo imao ključ od stana u centru grada, malo iznad Slavije,  dobio je stan od drugara na korišćenje. Mi smo to umeli da koristimo, maltene smo se preselili u njega.   Stan je bio potpuno zapušten, star i oronuo, pun prašine i paučine ali najbitnije pun knjiga koje više nisu trebale nikome. Kada je trebao da vrati ključ, mi smo nedelju dana pre toga, svakog  jutra odlazili odatle sa punim rančevima knjiga. Kako je stan od pedesetak kvadrata bio od poda do plafona napunjen policama sa knjigama , bilo je teško izvesti da sve knjige uzmemo. Prvo što smo se dogovorili je da jednu knjigu, bira on a drugu ja, iz razloga što se maltene nismo posvađali, kada smo “pakovali” Dostojevskog. U stan smo pozivali goste kada nam je bilo do toga, ali veći deo vremena smo tu provodili, sate i sate, on i ja sami, raspravljajući o svemu i svačemu. Tako svaki dan, do jedan, pola dva, noću, kada bi smo izlazili i odlazili u klub.

  Jedne večeri sam doneo jako dobru marihuanu. Nigde nismo izašli. Meni je i sada u sećanju "šareni suncobran" ispod koga sam sedeo i plakao od smeha do jutra. Šarenog suncobrana nije bilo u stanu, niti bilo kakvog suncobrana, opisao sam stan, ali u mojoj svesti je taj suncobran zacrtan.

  Jedno veče smo otvorili temu sa kojom smo dočekali jutro. Tema je bio Fridrih Niče i postojanje Boga.

  -  Misliš li Leo da Bog postoji? - pitao sam Lea u trenutku kada sam naišao i prelistavo knjigu "Fridrih Niče: ” Sa one strane dobra i zla".

  - Mislim da postoji ali tu ima puno toga. - odgovorio mi je Leo i znatiželjno me pogledao. -  Voleo je takve teme.

  - I kako to da u isto vreme volimo Ničea i njegovu filozofiju ili sličnih ljudi sa njihovim tvrdnjama da Bog ne postoji, ili da je mrtav?

  - Mislim da je u pitanju tadašnji i sadašnji moral. I mislim da je on, do danas ostao i bio kao nekakva "savest" svog a i sadašnjeg  vremena, to nam se najverovatnije dopada, njegov udarac na našu savest. 

  - Moguće... ali mi se čini da je on sa Bogom proveo više vremena, razmišljaći o njemu, nego možda neki navodno verujući ljudi. Glupo je što je kraju poludeo...

  - Poludeo je i umro od seksa ...hahaha... šalim se. Imao je progresivnu paralizu, kao posledicu nelečenog sifilisa. Eto... obična polna infekcija koju je zaradio u dvadeset prvoj godini ga je usmrtila u četrdeset petoj. Pišu da se stvarno nenormalno ponašao, bolest mu je uništila nervni sistem. Bio je konstantno euforično raspoložen, pokazivao je veliku egocentričnost, mislio je da mu sve postaje lako da radi i da mu sve uspeva, a kada nije bila euforija, bila je teška depresija. Njegovo ponašanje je postalo skoro furiozno, slao je telegrame na sve strane, izjavljivao je ljubav kojekakvim ženama a nekim važnim ljudima  pretio je streljanjem. Doživeo je slom živaca. Jednog kočijaša, koji je tukao svoga konja, je napao, uzeo mu korbač i pretukao ga.  Smestili su ga u ludnicu zbog agresivnog ponašanja i tamo je umro posle godinu dana. – Leo je uvek temeljno obrađivao no što ga je interesovalo. 

  - Ludo! Toliko se i danas razmatra njegova zaostavština. Čovek koji zaključuje da postoji samo perspektivno gledanje, samo perspektivno "saznavanje" i da što više svojih strasti uvodimo u igru, kada je reč o nekoj stvari, što više očiju, da tako bivamo potpuniji i da naš pojam stvari postaje i naša objektivnost. To su genijalni zaključci, genijalan pristup stvarima, ali izgleda nije mogao da ide protiv svog "velikog sebe". Smatrao je da je najveći, najgenijalniji, pa je tako najverovatnije mislio da mu ne treba nikakav "nadređeni"... možda je on to tako unutar sebe doživljavao.

  -  Imaš danas razne ljude koji će ti reći da Bog ne postoji, nije to ništa čudno.

  -  Da ali njima kada pomeneš smrt kao da si ih strujom udario.

  -  Jeste... to pitanje svi izbegavaju od najgenijalnijih do najglupljih.

  - Ima u " Ece Homo"... znaš taj deo : " Preklinjem vas, braćo, ostanite verni Zemlji i ne verujte onima koji vam govore o nadzemaljskim nadama! Trovači su oni, znali to ili ne. Prezirači života su oni, odumiru sami zatrovani, i Zemlja ih je sita: pa neka se počiste sa sveta! Nekad je ogrešenje o Boga bilo najveće ogrešenje, ali Bog je umro, a s njim su umrli i ovi grešnici. Greštiti se o Zemlju sad je najstrašnije i utrobu nedokučivog,  poštovati više nego smisao Zemlje! " – maltene napamet je deklamovao Leo.

  - Hahaha... pa eto, on ti je preteča savremenih humanista. – Nažalost kod genijalnih ljudi često puta dođe do toga da se prepričavaju njihove ludosti, koje su za života činili.

  - Da, potpuno odlepio, za sebe je mislio da je taj nadčovek. Njegovi zaključci su bili izgleda slike njegove lične "objektivnosti", to kada priča: "Ja sam vas naučio da kažete: nadčovek. Bog je misao koja krivi sve što je pravo i obrće sve što stoji."

  - Sećaš se kada smo svi tapšali Duhaček? – pokušao sam da skrenem temu. Bilo mi dosta Ničea.

 Zorica je bila naša profesorka filozofije. Strožija od svih ostalih. Kada smo se na kraju četvrte godine na poslednjem času pozdravljali sa njom i dali joj zasluženi poklon, za koji smo skupili novac, rekla nam je: " Ja sam se znate i sami, od početka, od Aristotela do filozofa koji je možda svojim pesničkim nadahnućem "zaključao filzofiju" Ničea, borila za svakoga podjednako. Dok sam predavala bila sam na strani svakoga od njih. Želim da zapamtite jedno, što se mene lično tiče i mog mišljenja, svaki od tih ljudi od prvog do poslednjeg su se borili da sruše ono što je njihov predhodnik podigao ... iz ovoga izvedite zaključak sami tokom života... hvala Vam puno. "

  - Da... neke je i rasplakala, dobra je bila Zorica. - zaključio sam.

  - Jeste... čeka nas izgleda još dosta toga u životu... nisam Bog zna koliko, knjiga pročitao ali nisam ih pročitao malo, mada nikako da vidim da je neko smrt na "udici" imao... -  Leo se malo namršti.

  - A on? - u ruci sam držao knjigu "Netočka Neznanova", F.M. Dostojevskog.

  - Vidiš kada bolje razmislim mislim da on jeste! - Leo se zamisli pa me upita. - A jesi ti čitao Bibliju nekada?

  - Ne.

  - Ja sam nešto malo počeo ali mi nekako...

  - Šta?

  - Ne znam... ne mogu još da kažem, nije da mi nije jasno a i tek sam malo nešto... ali kao neka bajka ako me razumeš...

  - Ne razumem... moraću i ja, da se jednog dana odlučim da čitam.

Sunce je ušlo u tada mali stan na Vračaru. Kao da nas je za trenutak zaslepelo. Brže bolje navukosmo prašnjave zavese i legosmo u jedan , ne veliki, bračni krevet.

*

  Leo je imao svoje društvo koje nije bilo vezano za mene. Obično je tako bilo, svi sa svima su se međusobno preplitali. Dešavalo se, da sa nekim ljudima budete iste večeri, na istom mestu, a da ih niti vidite, ni lično upoznate. Puno godina kasnije imao sam priliku da upoznam ljude, gde  prisećajući se, dođemo do iste žurke na kojoj smo bili, čudeći se kako se tada nismo upoznali i videli.

  Kada je izlazio, Leo je izlazio samo samnom. Nije vodio sa sobom nikada, nikoga. Mislim da sam ja tome najviše doprineo. Moram da kažem da sam dosta birao i nalazio kod ljudi svakojake mane, smatrajući za mnoge da nisu interesantni. Uostalom to je bila uobičajena stvar tada. Kako je neko smatrao da je "Akademija" smrdljivo, zagušljivo mesto za narkomane i izlazio npr. u "Zvezdu" i obrnuto kako smo mi koji smo izlazili na "Akademiju", smatrali da ovi što izlaze u "Zvezdu", pripadaju grupi neobrazovanih, "seljaka iseljančura" u trenerkama, glupo nakinđurenih devojaka koje su jedva umele da hodaju u svojim cipelicama sa potpeticama. Tako su i na samoj "Akademiji" postojale grupacije različitih tipova i pod-tipova.

  Leo je vratio ključ drugaru i mi smo pri kraju leta ostali bez "gajbe" u centru grada. Rešio je da napravi žurku kod sebe kući. Živeo je samo sa ocem, a otac je negde otputovao.

  Rekao sam da sam imao stroge kriterijume kada je društvo i odabir društva bio u pitanju. To bi značilo sledeće, nisam voleo direktno naglašavanje panka pri oblaćenju, kao ni gota, uostalom nisam voleo nikakvo naglašavanje kada je garderoba u pitanju a da se pritom etiketira neki muzički pravac. Nisam voleo izveštačeno ponašanje u bilo kom smislu. Nisam voleo ni krajnju neutralnost i izgled koji je podsećao na "sada sam ustao iz kreveta". Nisam trpeo nadobude ljude koji su mi najverovatnije smetali iz razloga što sam i sam bio jedan od njih, mada sam se trudio da sa svima navedenima budem ako ništa barem osnovno kulturan. Sebe bih iz tog vremena opisao kao rok-šminkera. Ovo bi značilo da sam uvek bio uredan, da sam voleo određenu garderobu ali da je sve trebalo u isto vreme da bude "incognito". To "incognito" je bila izgleda glavna ideja.

  Ušao sam kod Lea, napucan kao zmija. U tim trenutcima sam samog sebe kotirao najviše što se može. Kako na žurci nije bilo nikoga ko je u sebi imao tako tešku supstancu kao ja , smatrao sam sebe "najupečatljivijim". Ostali su primećivali da sam "urađen", tako da su me i sami posmatrali sa interesovanjem i svako svojim ubeđenjem. U svakom slučaju sam im privlačio pažnju.

  Pogledao sam sa prezirom devojke koje su na terasi duvale lepak, kao da to nikada nisam radio, već mi je postalo glupo i  bezrazložno, suludo, brzo opijanje. Mnogi su se teturali. Drugi su već spavali, da bi se nakon nekog vremena podizali i kao zombirani šetali po stanu.

  Pio sam koka-kolu i sve sam to posmatrao poprilično nezainteresovano. Na vrata su ušle Nela i Mila. Milu sam znao od ranije, Nela me je upoznala sa njom. Njih dve uđoše u malu Leovu sobicu i pozvaše me da razgovaramao. Tu se odigrala za mene krajnje neprijatna scena. Mila je insistirala da Nela i ja trebamo da se pomirimo. Ja sam se pravdao time da se ni sa kim nisam svađao i dodao da je čitav razgovor besmislen. Nela nije ispuštala flašu crnog vina i  suznih očiju je slušala razgovor. Mila je dodala da će Nela ispraviti sve i da će sve biti kao i ranije, i ona je dosta pila. Dok smo pričali i jedna i druga devojka su počele da se skidaju. Neverovatno ali za tren oka su obe devojke bile potpuno gole - kao od majke rođene. Krenule su da skidaju mene. Uhvatio sam se za bravu, shvatio sam da su vrata zaključana i da su devojke to obavile neprimetno.

  - Dobro ako nećeš... onda gledaj. - reče Mila blago sevnuši očima.

Njih dve se počeše ljubiti i lizati jedna drugu. U Nelinim očima sam video potpuni očaj, koji se utopio u ovoj strastvenoj igri.

  - A... ne, ne... dajte mi ključ da ne bih čoveku razvalio vrata, a vas dve uživajte.

  - Ko te jebe! - izusti već krajnje ostrašćena Mila i dobaci mi ključ iz svojih pantalona.

Izađoh napolje. Ali kako sam ja izašao tako se ispred vrata napravi gomila. Svi zainteresovani su gledali šta izvode Nela i Mila.

Otišao sam u kupatilo izvukao još jednu crtu. Gledao sam sebe dugo u starom, rđavom ogledalu, sve dok neko nije jako zalupao na vrata vičući:

  - Izlazi bre' pola sata si unutra!

Izašao sam i krenuo ka terasi. Video sam reku i široko zvezdano nebo nad njom.

Prišla mi je prijateljica iz gimnazije, Iri. Pitala me je kako sam. Odgovorio sam nešto neodređeno i zbunjeno. Stavila mi je ruku na rame. Pogled joj je bio pun nežnosti i neodređene sete.

Tada sam začuo glasove koji su naglašavali da nešto nije u redu.

  -  Podignite ga! - jedan glas.

  -  Daj vode! - drugi glas.

  -  Ne tako, obrni ga na stranu! - treći glas.

Otišao sam do kuhinje i video Lea kako postrance leži na kuhinjskom uskom kanabetu. Sa njim te većeri nisam stigao ni reči da progovorim, dok je on stigao do stadijuma da ne zna gde se nalazi, polu-svestan, sa usnama modrih od previše alkohola.

Pomogao sam njegovim drugovima da ga okrenemo na stranu da se ne bi ugušio pri povraćanju. Uzeo sam i flašu kisele vode, koja mi se našla pri ruci prolio je po njegovoj glavi.

  - Ljudi ovo je za urgentni. – rekoh, izgleda najsvesniji od svih prisutnih - On ovako može da umre dok kažete keks.

  Leo kao da je čuo reč hitna pomoć i on poče polako dolaziti k'sebi.

  - Čoveče, - nastavih pridržavajući mu glavu - može voda u pluća...

  -  Ma kakva voda... alkohol u pluća, ne voda... - uh, težak je bio Leo, jako težak.

  - Dobro hajde onda pod tuš! Pod tuš tako obučen inače zovem hitnu, odmah! - nisam se šalio.

Na to je pristao. Nekako smo ga podigli i odvukli do kupatila. U kadi smo mu rekli da stoji. Neko je pustio potpuno ledenu vodu. Leo zakuka.

  - Ne skroz ledenu, idio... - zaustavio sam se, skoro nikoga nisam poznavao. - malo topliju… još će nešto da navuče na pluća.. - ispravih se više ni neznajući šta, niti kome govorim.

  Leu je bilo bolje. Sam je skinuo mokru garderobu i zavio se u plavi bade-mantil. Takav je otišao u dnevnu sobu među goste i seo. S' vremena na vreme je malo tresao glavu, kao da želi da dođe k'sebi.

Čim je malo došao k’sebi on krenu da ponovo dohvati flašu.

  - Ne! Dosta je bilo. - izvadio sam dobar šit i srolao opasnu spravu.

  Kada je popušio blagi osmeh mu zaigra na licu i on poče da se smeje i da nešto primećuje mrmljajući, nije se dalo pratiti ga. Bitno je bilo da mu se lice do malopre belo kao smrt, malo zarumenelo, usne isto tako, izgubile su onu mrtvačku ljubičastu boju. Ubrzo zatim Leo je zaspao. Neka devojka mu je izmerila puls. Rekla je, da je dosta povišen, ali ne alarmantno. Ostali smo pored njega.

  Nela i Mila su takođe, sada već obučene i pristojne, gledale šta se dešava.

  Budili smo Lea na svakih sat vremena da vidimo kako je.

  - Dobro... u redu... samo još malo da odspavam. - svaki put je tako odgovarao.

Trajalo je do iznemoglosti.

Leo se probudio oko jedanaest, pre podne. Ustao je i pogledao oko sebe.

  - Kakav svinjac! - rekao je i odgegao se ka kupatilu.

Odande je doviknuo:

  -  Jel' sam ja to sinoć pušio neki dobar šit ili sam to sanjao a' stipse ?

Sebastian Sava Gor Photography - Instagram

                       

                                   

NISAM BIO TU: "“Kao na Filmu...” (Autobiografski Roman u Nastavcima 28) Autobiografija | Autobiography | Autobiographie - 1990 godina

 

Kao na filmu…

 

  Dok sve ovo pišem, moram priznati da se na izvestan način osećam u najmanju ruku čudno. Prebirem svaki dan po svojoj prošlosti sa određenim naporom da se prisetim što više zanimljivih podataka. Meni se život još od malih nogu odigravao kao na filmskoj traci. Možda je i strastvena ljubav prema filmu tome doprinela. Otac me je vodio u lokalni bioskop koji više ne radi već predstavlja nekakav kulturni centar. Svake nedelje sam gledao na velikom platnu kao dečak od nepunih sedam godina, sve Diznijeve dugometražne crtane filmove, Brus Lija, Konana, raznorazne vestern filmove i ko zna šta još. Ni kasnije kada sam malo odrastao nismo prestali da odlazimo u bioskop. Sećam se na primer projekcije "Balkanskog Špijuna" u bioskopu "Šumadija" na Voždovcu. Tada više nisam bio mali, ali tamo gde se publika gromko smejala, ja sam teško disao. Kada je u kuhinji "Čvorovića", zasijalo podmuklo crveno svetlo, bio je vrhunac, već mi nije bilo dobro. Mene je taj film iz prvog gledanja duboko potresao, mada tada nisam znao da objasnim zašto.

  Počeo sam ovaj deo sa time da se osećam čudno. Da, taj osvrt na sopstvenu prošlost, odnos prema njoj iz sadašnje perspektive i to lično "iskopavanje"  i uobličavanja, davno zaboravljenih detalja i osvetljavanje istih, doprinosi tome da mi se čini kao da počinjem na jedan drugačiji način da posmatram sebe i sopstvenu stvarnost danas. Ovo što pišem nisu memoari, niti mi se čini da pišem autobiografiju. Igram čini me se čak "glavnu sporednu ulogu" . Doživljavam pre svega ljude koje opisujem kao stvarne ako tako mogu reći “junake”, ovih zabeleški. Na čitaocu je kako će on to doživeti. Zadatak mi je da opišem, koliko-toliko, sa autentičnošću pečat jednog vremena, koji je utisnut u mene.

  Isto tako, kako analiziram, svesnije svoju prošlost, mislim i osećam da nekako utičem i na oblikovanje sopstvene budućnosti. Razumem da moram prvenstveno i najbitnije da budem iskren i prema sebi i prema čitaocu kako bi to bilo uspešno. Prošlost bi dobila svoju istinsku punoću u sadašnjosti i sa tim bi samu sebe "očistila" , sadašnjost bi bila pripremljenija za ono što sledi, za budućnost. Nisam se nadao, niti sam mislio da će se to tako odvijati. Glavna ideja je bila da prenesem duh koji smo nosili i podrazumeva se zbog toga što nam je svaki dan bio prenatrpan svakojakim "nemogućim" detaljima i događajima.

  * 

  Skoro čitavo leto nisam spavao kod kuće. Krenulo je prvo od upoznavanja Danice. Ovu devojku sam poznavao sa FDU. Jednom kada smo izašli iz kluba FLU, ona mi je predložila da prespavam kod nje. Rado sam prihvatio. Ušao sam u lep stan sa visokim plafonima, pun knjiga, filmova, raznoraznih skulpturica, nekih starih fotoaparata, do jedne jako dobre savremene kamere. Dozvolila mi je da pipkam sve te meni zanimljive stvarčice. Prespavao sam kod nje. Napomenuo sam da sam u to vreme bio potpuno aseksualno raspoložen tako da smo lepo spavali kao drug i drugarica. Njoj to prvo nije bilo najjasnije ali je prihvatila situaciju takvom kakva je bila.

  Kada smo ustali ja sam počeo da se spremam da krenem i zahvalio sam se što nisam morao ujutru da trošim pare na taksi. Njen odgovor je bio neočekivan. Rekla je da bi joj bilo jako drago da ostanem kod nje još koji dan. Nisam imao ništa protiv. Primetio sam samo da joj je frižider prazan i rekao sam da moram da idem da uzmem novac i kupim šta mi treba. Vratio sam se brzo. Doneo sam kilo svinjskog buta, krompir, njoj cigarete, sebi sam stavio u džep ćetiri table trodona , dva grama dopa, što nije bilo za nju, niti sam to pominjao i desetak grama dobre ganje, to je već bilo za nas oboje.

  Napravio sam dobar ručak. Nakon toga Danica je predložila da prošetamo i odemo negde na kafu , ja sam rekao da za isti novac možemo da odgledamo neku projekciju od šest u Kinoteci. Složila se. Bio je Bergmanov opus svaki dan u šest. Gledali smo "Čas Vuka".

Remek delo velikog švedskog reditelja. Film koji sam razumeo kao pomalo jezivu priču. Čas Vuka je predstavljao vreme između ponoći i zore, kada najviše ljudi umire. Vreme kada je san najdublji i vladaju noćne more. Vreme kada se sukobljavamo sa najdubljim sopstvenim strahovima, kada se bude i vladaju duhovi i demoni. Sa druge strane to vreme je i vreme kada se rodi najviše dece. Ovo je i snažna priča o odnosu muškarca i žene gde na par mesta ima jako dobrih osvrta na jedan dugotrajan odnos.

  Danica je bila zadovoljna, ja sam bio nem prvih sat vremena. Tako na mene utiče jak film i danas .

  Odsedeli smo malo na Tašmajdanu, gledali kako se igraju deca i vratili se nazad u njen stan, koji se nalazio pored Ateljea 212.

  Ja sam između ostalog doneo i neke filmove, tako da smo planirali nešto da gledamo. Sve bi bilo u redu ali negde oko deset je neko zazvonio.

  - To je moj dečko, ali mislim da neće biti još dugo, sve je ok. - reče Danica. - pokušavajući pogledom da mi da do znanja da ni malo ne trebam da se brinem.

  - Kako ti kažeš. - ja sam bio u takvom stanju da čak i da sam hteo da se brinem to mi ne bi pošlo za rukom.

  Na vratima se pojavi malo niži i malo stariji momak od mene. Genetika mu je bila takva da je kosa već rano počela da mu opada. Stajao je na sred dnevne sobe i gledao u mene. Ja sam ljubazno uzvratio pogled i gledao sam u njega.

  - Ovo je Dule. - predstavi ga Danica - A ovo je Sebastian, moj drug.

Dule pobelevši od besa, procedi nekako:

  - Možemo li do spavaće sobe Danice?

  - Možemo. - reče ona mirno.

Iako sam pustio muziku malo glasnije čuo sam kako ovo dvoje urlaju jedno na drugo i kako neko nešto razbija. Nakon sat vremena izašli su iz sobe i seli samnom u dnevnu prostoriju.  Kao da se ništa nije ni dogodilo. Duleta je nečim i nekako Danica uspela da smiri.

  -  Ajmo’ da pušimo. - doseti se Danica veselo.

  -  Ima nešto a? - reče i Dule malo raspoloženiji.

  -  Seb ima nešto što ćeš i ti morati polako.

  -  Znaš ti sa kime pričaš ? - Dule se našao uvređenim. - Ja sam...

  - Dobro, dobro ... znam ko si i šta si, ajde nemoj ponovo molim te.

  - Mene zanima... - rekoh ja ni negledajući u njega već u rizlu ispred sebe.

  - Ja sam muzičar. Jesi si čuo za... - reče neki bend, zaboravio sam.

  - Nisam čuo. - liznuo sam papir, završavajući lepu spravu.

  - Sviram bubnjeve ali sada moram da radim u pošti zbog kinte, bend se raspao, nisu znali šta oće'...neozbiljni ljudi. A šta ti radiš?

  - Ja ne radim ništa. - zapalio sam džoint.

Tišina, dok se puši. Kada smo popušili Dule i Danica se jako razveseliše. Dule je čak postao veoma srdačan prema meni.

  - Pa kako ništa... bezveze to malo. - poče on dobronamerno.

  - On drži video klub i upisaće režiju i puno piše. - reče Danica umesto mene.

  - Pišeš... a šta pišeš?

  - Svašta, šta mi padne na pamet uglavnom... - moram priznati da sam bio jako uobražen momak.

  -  Aha ... pa ok a jel' to baš tvoj video-klub?

  -  Da.

  -  U brate pa ti imaš kliente a?

  -  Ne smem da se žalim.

  - Da... i tako ti kažem, eto taj bubnjar zapalio za Nemačku a ovaj mali isto negde hoće da ide ... ne znam a bili smo dobri. Jebeš ga nikad ne znaš oko svega toga.

  - Moraš da se uzdaš u sebe. - najednom će Danica - Vidiš kako Seb, ladan ko led i radi šta on oće' ništa ne kuka.

Dule je pogleda mračno.

  - Ma nemoj da se ljutiš ali moraš da izgoriš za svoju ideju i to će da traje godinama... ne može tek tako.

  - Ljudi hajde da malo uživamo... - primetio sam da je Duleta lepo puklo, kao i Danicu tako da sam im predložio da odemo do kluba.

Pristali su.

  U klubu su se ponovo posvađali. Kada smo se vratili kod Danice, na njeno veliko insistiranje, gde nam je Dule posramljeno i uvređeno okrenuo leđa, čekajući da vidi šta će iz svega ispasti, ona mi je predložila da kod nje prespavam.

 Meni su emocije otkazale poslušnost. Bilo me baš briga šta njih dvoje između sebe imaju i isto tako mi je bila dobra promena prostora, plus sa  društvom. Ponovo sam prihvatio Danicin poziv i nas troje krenusmo do nje.

  Danica je kada smo stigli rasporedila gde će ko da spava. Rekla je Duletu da ide i da spava sam u spavaćoj sobi a da će ona spavati samnom u dnevnoj. Jao šta je radila tom čoveku!

Kada smo legli nešto je pokušala ali ništa nije dobila. Pomirila se sa tim i zaspala. Ostao sam budan još neko vreme, sve dok nisam osetio da su mi teške i noge i ruke.

Ujutru sam imao jaku potrebu da se suočim sa Duletom. Danica je još spavala. Moja potreba za opijatima mi nije davala puno sna, pet do šest sati. Kucnuo sam mu na vrata. Izašao je i zagledao se bunovan u mene. Ipak, dovoljno svestan.

  - Jesi li je? - preduhitrio me je.

  - Ne, niti ću... za to ne moraš da brineš nikako. Ako možeš nađi sa njom zajednički jezik, ovako idete nizbrdo.

U oku tog čoveka zasija suza.

  - Osećam da me ne lažeš... hvala ti.

Tog jutra Dule je otišao i više, dok sam ja bio kod Danice nije dolazio. Meni je bilo zadovoljstvo da se malo preselim, tako da sam ostao još dve nedelje. Danica je na kraju, otputovala za Pariz, otišla je kod očuha koji je pripremao scenografiju za francuski film koji će po završetku ući u antologiju francuskog filma.

 

Partibrejkers "Poslednji Dani Slobode" 1991

 

  Puno, već zaista puno ljudi je napustilo Beograd i Srbiju zauvek. Osećala se težina siromaštva na svakom koraku. Sve je postaloa velika crna hronika. Morao sam pobeći od takve stvarnosti, daleko, daleko u sebe. Nikoga više, ništa nije interesovalo. Senzacionalizam koji traje koliko I dobar orgazam, posle toga se spava. 

“Poslednji Dani Slobode”, ovako je nazvan concert Partibrejkersa 1991. U SKC-u. Partibrejkers su osnovali Cane i Anton i bend nazvali po doživljaju sebe samih. Koncert u bašti SKC-a 1991 mi je pored još nekoliko njihovih koncerata ostao u sećanju po neverovatnoj energiji i benda i publike. Mislim da je to bilo presudno. Cane nije provocirao publiku, više ga niko nije gađao flašama. Vreme u kojem smo se nalazili i svi osećali isto činilo je i da reagujemo kao jedno. Bašta je bila puna. Odjek snažan. Park ispod SKC-a je takođe bio pun. Na red za pivo ili nešto drugo se na šanku čekalo po petnestak minuta.  Svidelo mi se što nema tuče i nekog bezrazložnog ludovanja. Napominjem ponovo, svi smo osećali da je nekako vreme više za zajedništvo nego za pokazivanje individualnih sklonosti. Ljudi su pesme znali napamet, to je stvaralo zaista fantastičnu atmosferu. Čovek bi mogao da kaže: "Nisam sam, ovo su moji ljudi, mislimo isto, osećamo isto..." Tako je i bilo.

  Ljudi se na žalost više razumeju u nevolji nego kada je dobro i stabilno stanje. Mislim da se to neće promeniti do kraja sveta.   

  Jedna smešna scena ostaće mi u pamćenju. Devojka nedaleko od mene je skakala, dizala ruke u vis i pevala. Imala je dugačku letnju haljinu koja je od silnog skakanja nekako bila još duža i njom je dodirivala beton. Mladić iza nje je stajao i pomerao se levo, desno kako bi imao dobar pogled ali nekako mu se devojka budući viša od njega stalno nalazila pred nosem. Sada ne znam da li je učinio namerno ono što je sledilo ili slučajno. Dogodilo se to da je mladić stao na njenu haljinu u trenutku pauze između pesama. Kako je krenula pesma "Ona sve Zna", devojka je skočila ali se haljina na kojoj je mladić stajao, čitava pokidala. Devojka nije nosila brushalter i imala je tanke roze gaćice. Njena lagana, roze haljina, sa tankim bretelama iz jednog dela, je bila upropašćena i neupotrebljiva. Ona se okrenu i udari jak šamar momku iza nje koji nije skidao pogled sa njenih čvrstih grudi. Dobio je još jedan šamar i onda bez reči on nestade u gomili. Devojka drsko pogledavaše oko sebe. Bila je besna ali je bilo i stid. Ona čučnu i poče vezivati pantljike na haljini. Nekako joj to pođe za rukom i ona navuče ponovo sada već prljavu i nakrivljenu haljinu i nastavi da skače i peva.

Photo: Sebastian Sava Gor

Best Albums Ever: Automatic For The People (25th Anniversary Edition) - alternative rock - college rock- folk - rockjangle - poppost-punk (early)

"Automatic for the People is the eighth studio album by American alternative rock band R.E.M., released on October 5, 1992, by Warner Bros. Records. R.E.M. began production on the album while their previous album, Out of Time (1991), was still ascending top albums charts and achieving global success. Aided by string arrangements from John Paul Jones, Automatic for the People features ruminations on mortality, loss, mourning and nostalgia. 

Upon release, it received widespread acclaim from critics, reached number two on the US Billboard 200, and yielded six singles. Rolling Stone reviewer Paul Evans concluded of the album, "This is the members of R.E.M. delving deeper than ever; grown sadder and wiser, the Athens subversives reveal a darker vision that shimmers with new, complex beauty. Automatic for the People has sold more than 18 million copies worldwide....

R.E.M. "Automatic for the People From Wikipedia, the free encyclopedia

R.E.M. was an American rock band from Athens, Georgia, formed in 1980 by drummer Bill Berry, guitarist Peter Buck, bassist Mike Mills, and lead vocalist Michael Stipe, who were students at the University of Georgia. Liner notes from some of the band's albums list attorney Bertis Downs and manager Jefferson Holt as non-musical members. One of the first alternative rock bands, R.E.M. was noted for Buck's ringing, arpeggiated guitar style; Stipe's distinctive vocal quality, unique stage presence, and obscure lyrics; Mills's melodic bass lines and backing vocals; and Berry's tight, economical drumming style. In the early 1990s, other alternative rock acts such as Nirvana and Pavement viewed R.E.M. as a pioneer of the genre. After Berry left the band in 1997, the band continued its career in the 2000s with mixed critical and commercial success. The band broke up amicably in 2011 with members devoting time to solo projects after having sold more than 85 million albums worldwide and becoming one of the world's best-selling music acts.

R.E.M.HQ

Amazon - R.E.M. "Automatic For The People"