"Devojke u letnjim gaćicama…"
Igi i ja smo sa Hvara otišli razočarani i
zbunjeni. Prvi put sam doživeo da mi se neko obraća po rasnoj osnovi ili bilo
kako a slično tome. Setio sam se Bruna i njegovih zloslutnih predviđanja o
građanskom ratu. Ja vesti nikada nisam slušao. Živeo sam u zemlji koja se zvala
Jugoslavija, gde je za glavni grad
proglašen Beograd i to je to… Politika me nikada nije zanimala, voleo sam
Zagreb, iako nikada nisam bio u tom gradu i Ljubljanu, koju sam posetio kao
mali sa roditeljima, sam poštovao. Koliko će politika, promeniti, ljude i svet
oko mene, to nisam mogao ni da sanjam. Podrazumevalo se da Slovenac sebe naziva Slovencem
ili Vojvođanin iz Autonomne Pokrajine Vojvodina, da za sebe kaže, Vojvođanin
sam, ili ja sam iz Vojvodine. Ništa više. Bliskost među narodima se ipak
osećala u toj bivšoj zemlji, nacionalizam je u jednom trenutku stvarno bio
bezazlen i svodio se na viceve “po nacionalnoj osnovi”.
Igi je imao povratnu voznu kartu, ja
avionsku. Prvo sam mislio da sednem na avion i da nestanem, ali Igi me je
zamolio da mu pravim društvo i da se vratim sa njim, vozom. U Splitu smo prvo otišli do turističke
agencije, da bih ja povratio deo novca, od avinske karte, za isti sam kupio
voznu kartu, šit i ostale potrepštine za put, uostalom, kako sam bio proteran, nisam
bio bez para, kao i obično u to vreme.
U vozu je bila takva gužva, takva da su ljudi
bez rezervacije, sedeli u punim hodnicima. Bilo je i onih koji su ulazili, za
vreme puta, sa već pripremljenim hoklicama i onih koji bi pokupili, negde neku,
plastičnu gajbicu, pa bi tokom putovanja
sedeli na njoj.
Igi i ja smo
gledali da putovanje prespavamo…
Nije bilo kraja ludorijama…To šta smo tražili
to smo i dobijali. “In” je bilo “ludilo”, ne, na primer, sport, zdrav život, razmišljanje o životu kroz finansije ili ne
daj Bože, o politici. Bili smo svakako ausajderi. Bili smo ekstremno zauzeti
sobom u odnosu sa veoma malobrojinim istomišljenicima. Malo sa kim se, čak i u Beogradu, moglo dublje
razgovarati, o muzici, literaturi,
filozofiji, slikarstvu, filmu ili pozorištu.. Slično kao i sada, ail sada iz
razloga što tako duboko avangardna scena ne postoji.
Da bih što pre prešao na ono što želim da
ispričam, moram Vam predstaviti Lea. Moj srednjoškolski drugar koji je danas
pop, dok je nekada je bio “dobar” alkoholičar je sedeo samnom u klupi dve
godine u “Petoj Beogradskoj Gimnaziji”, koju smo polako završavali. Opširnije o
Leu ću pisati kasnije, za sada je dovoljno da zamislite visokog i dobro
građenog momka, ali momka koji je za sve dve godine zudarao na alkohol, sa velikim
“retro”, naočarima, gde mu je dioptrija bila takva, da su mu oči izgledale
sittnije, ne velike, sa dugačkom ofucanom i masnom, kosom zalepljenoj za lice,
sa isto tako “retro”, (u to vreme ta kovanica još nije bila skovana), čizmicama
sa štiklom, kao na fotografijama iz
knjige. “Deca sa Kolodvora Zoo”, znači katastrofa…Da dodam, imao je i velike
klempave uši i malo baburast nos. Svakako danas bolje izgleda nego tada.
Još jedno veče ispred “Akademije”. Leo i ja smo seli u kafanu “Kolarac”, da bi počnemo
da pijemo ipričamo. Stigli smo oko osam,
iz kafane smo izašli oko deset. Ispred “Rupe”, je već velika gužva. Ljudi su sedeli
oko zgrade, na žardinjerama, u parkiću, neki su šetli okolo, ili su stajali u
manjim grupama. Odlučili smo da stojimo na samoj ulici, tj. platou, na kraju
Knez Mihajlove ulice, gde se zgrada kluba i nalazi.
U jednom trenutku ja ugledah Saru i Katarinu,
devojke sa Hvara, koje su mene i Igija, optužile za krađu novčanika. Leo je bio upoznat sa celom pričom.
-
Idemo
do njih. – rekoh veoma veselo.
-
Nove
devojke… biće zanimljivo. – zaključio je Leo.
Prišao sam grupi od pet devojaka. Pored Sare
i Katarine, tu je bila i njihova beogradska domaćica sa dve drugarice, takođe
iz Beograda. Nikada ih ranije nisam video tu. Mirisale su lepo i bile su
potpuno “picnute”.
-
Vas
dve došle u Beograd i parvo Akademija, ko’
ja kod Vas, kada me pokupiste i odvedoste na onu tvrđavu.
-
To
je bio nesporazum… izvini ali… Sara je mislila da se izvni.
-
Ne,
ne… to je prošlo, sada moramo da vidimo
kako mi Vas da ugostimo, šta pijete… - bio sam dobro raspoložen.
I devojke se oraspoložiše, živnuše što je
sada tu i muško društvo, plus besplatan osećaj sigurmosti i opuštenosti na
“Akademiji”, njima tu svakako nije bilo
mesto.
Znate šta, ma ko’ god ušao na “Akademiju” ,
a da pre toga nije video kako izgleda noćni klub, barem na filmu, je u to vreme, nekako i na svoj način odreagovao
i to vidno. Danas se mladi ljudi, skloni
noćnom životu, alkoholu i drogama, skupe bilo gde, muzika je maltene svugde
ista a jutra se dočekuju u pojedinim slučajevima u urgentnom centru, bez
svesti. “Akademija” je bio klub osnovan sa određenim idejama, budući slikari su,
prvo tu, zarađivali novac za džeparac, radili su grafite na zidovima, uneli
flipere i klub je zapravo prvo bio stecište, ne samo slikara već svih umetnika,
prvenstveno muzičara, koji su tu, u dogovoru sa klubom, napravili
stejdž za koncerte i mini produkcijsku sobu. Tako da je vremenom, polako,
klub takve vrste, postao jedan od najčuvenijih, “art-underground”, klubova u
Evropi.
Vreme koje sada opisujem je privatizovalo i
komercijalizovalo klub i za širu publiku ali je u osnovi ostao ono što jeste,
mada će ga buduće vreme, postepeno potpuno prazniti i u njemu ostaviti one,
samo najizgubljenije slučajeve, da bi na kraju bio i potpuno zatvoren. Mislim
da takav klub danas ne bi naišao na razumevanje…
-
Jeste
vi u nekom hipi fazonu? – Pitao je Leo devojke sa Hvara, pritom se široko smejao, pokazivao svoje već
požutele zube, od duvana i nesebično se “ponuđivao”. Ja sam bio u obrnutom fazonu i devojke sam,
svih pet prepustio njemu. Te devojke su fino izgledale i sve je bilo ok, ali
nisu se uklapale u “moj film” , bio sam odlično raspoložen, ali to veče, do
svitanja, nisam puno vremena proveo pored njih.
Sara je bila dovitljiva,
uostalom nije puno “prezala”, što je na Hvaru i pokazala. Ona pogleda Lea,
namignu mu i lagano zapeva: “ Hare Krišna, Hare Krišna, Hare Rama, Hare Rama, h
a r e – h a r e”. Leo i ja smo se pokidali od smeha.
Bila je subota ili
nedelja, dva dana kada se u klubu “plivalo” od gužve. Prvo se na ulaz čekalo po
dvadeset minuta i više, ljudi su se zbijali, jednih do drugih, da bi što pre
ušli, to je bilo zaista neprijatno. Ulazilo se u talasima, gde bi redari, kada
puste desetak ljudi, zatvarali vrata, silom. Neko bi tada neko bio vraćen, neko
bi dobio batine. Kada redari puste odabrane, prvo stalne, poznate goste,
devojke i one sa članskim kartama, na kraju puštaju da ulaze oni momci koji su
kulturni ili koji zmole da uđu. Oni koji su imali članske karte bi odmah
silazili u klub, to je važilo za sve studente samo “Likovne Akademije” i one sa
plaćenim članskim kartama. Ogromna većina je već tada, u klub dolazila, zbog
njegove popularnosti, oni su čekali u redu, u prvom, dugačkom hodniku, da plate
kartu, da bi se zatim išlo desno u drugi
hodnik, tu jedan od redara onome ko uđe,
udara pečat na dlan, kako bi mogao, nesmetano, da izlazi i ulazi ponovo u klub,
za to veče. Zatim se u klub silazilo, širokim, kružnim stepeništem. Stepenište je iz dva reda, sa
platformom, koja okreće na desno, sa drugim redom stepenika.
Ja sam u klub ušao
sam, rano sam kupio člansku kartu, poznavao sam dosta ljudi, barem po svakovečernjem “pogledavanju”. Na kraju
sam dočekao i neke nove redare, tako da
meni, posle par godina, više niko nije
tražio niti člansku kartu, niti mi je udarao pečat, bio sam “dole”, svako veče
od kada sam i dobio tu člansku kartu, vremenom
moja nebrojane noći u tom klubu, su mi bukvalno zamenile kuću. Najverovatnije
su predpostavljali da sam student, to mi izgleda najlogičnije.
Kada bi
novi gost, napokon, ušao u klub ispred njega
bi se našao izbor, levo, parvo na veliki šank, na garderobu, flipere ili u WC. Drugi izbor je bio samo parvo, kroz jako
dugačak ali uzak hodnikom, koji je vodio do drugog kraja kluba, do malog šanka,
sa pogledom na, stejddž. U hodniku je sa leve strane bio i ulaz koji je
predstavljao, sobu za igru, sa šipkom na sredni. To je bila “skakonica”, tu se toliko skakalo, da je poskakivao i onaj koji bi potpuno mirovao.
Ja sam voleo baš taj osećaj, kada “mirujem”. Ta prostorija je bila polukružno otvorena i
gledala je istovremeno, parvo na kabinu
za D.J.-a, desno na stejdž i levo na veliki šank.
Plivalo se u klubu,
da, “plivalo” se u znoju, u isparenjima tuđeg znoja, “plivalo” se i u toj ludoj
gužvi, gde su se ljudi, doslovce, njihali u talasima i tako pravili krugove,
zbijeni jedni uz druge.
-
Ovde
je ludilo! – vikala je Katarina, pošto je muzika bila toliko glasna, da se nije moglo normalno razgovarati. Na primer, ja sam “dole”, zaradio tinnitus.
Plivalo se i u dimu, duvanskom dimu i dimu od
marihuane. Jednom rečju “rupa” je đavolski smrdela i svako ko je dole ušao i
ostao, najmanje deset minuta, taj bi napolje izašao smrdljiv.
Svanulo je. Leo, pet devojaka i ja smo, seli
smo u park ispod “Akademije”.
-
Hoćemo
do mene? – To je pitala Nataša, devojka čiji je stan bio “prazan”, roditelji su
na Hvaru, dok je ona sa gošćama sa Hvara.
Nataše se sećam, ali njene dve drugarice su
meni bile neupadjive, tako da ih se ni ne sećam. Nataša je odlično izgleda, Leo
se vrzmao oko nje i odmah se složio da parvo sa “Akademije” ide na Petlovo Brdo
a čovek živi na Novom Beogradu. Meni je taj kraj spadao pod moju opštinu, tako
da sam u stvari živeo na par autobuskih stanica od nje. I meni se dopadala
ideja da se žurka nastavi. Kupili smo crno vino. Leo i ja smo u 53-ci, seli u ćošak zadnje platforme, na prljav pod i
u turskom sedu smo ispijali crnu tečnost. U jednom trenutku smo zapevali: “ Hare Krišna, Hare Krišna, Hare Rama, Hare
Rama, h a r e – h a r e”
Lep konforan, dvoiposoban stan. Seli smo u trpezariju,
za kuhinjski sto.
-
Ima
neko još vutre? – Postao sam samome sebi jako dosadan sa ponavljanjem tog
pitanja.
-
Ma
nema više niko i meni se puši. – Sara me je podržala.
-
Okrenuću
ja sada neka dva drugara, da vidim. – uključi se Nataša.
-
Da
vidiš u pola sedam ujutru? – Leo je pogleda upitno.
-
Ma
ne spavaju oni. Odgovori mu Nataša kratko.
U stan smo prvo došli, Nataša, Sara,
Katarina, Leo i ja. Nataša iz meni tada, nepoznatih i nebitnih razloga, nije
pozvala u stan i svoje dve, oniže prijatelice, sa kojim je bila u društvu tokom
noći.
Devojke
su počele nakon uvodnog ćaskanja, jedna po jedna, da se tuširaju. Prvo se istuširala Nataša, kada je izašla iz
kupatila poprilično raskmoćena, u laganm letnjim gaćicama i majcom do ispod
grudi. Leu se to posebno dopalo, čak je ustao od stola, da malo prošeta i odmeri
Natašu, od glave do pete i da pritom “kao” promeni muziku. Kako se Nataša
vratila i sela za sto, tako se i on vratio u svoj “kipasti” položaj i
ispravljene kičme , je nastavio da neumorno ispija crno vino, kao da je u
pitanju bila voda. Sara i Katarina su u kupatilo, na tuširanje, ušle zajedno.
Ja sam sve vreme sedeo na malom udobnom kanabetu, koji je bio na zidu trpezarije,
sa njega sam imao pogled na kuhinju, sto za kojim su svi sedeli i sa druge
strane, na vrata od Natašine spavaće sobe i na
vrata na koja smo ušli, preko
širokog predvorja iz glavnog ulaza u stan. Iza mene se pružao hodnik koji je
vodio ka kupatilu , sa desne strane. Parvo hodnikom se moglo produžiti na terasu
a sa leve strane je bila velika spavaća soba njenih roditelja. Kako su Sara i
Katarina ušle u kupatilo, ja posle jedno
pet minuta razmišljanja o Hvaru i protekloj noći, ustadoh i uđoh u kupatilo kod
njih. Kupatilo nije bilo zaključano a njih dve su već bile u kadi, stajale su,
tuširale se i mazile su jedna drugu i uz nežno kikotanje su gledale u mene.
-
Ajde’
upadaj, hoćeš da te okupamo na brzaka… -
Sara me je gledala pogledom koji se caklio od uzbuđenja.
-
Tako
sam i mislio, polako, polako… moram da pišam… – rekoh i okrenuh se ka šolji.
Kada sam završio otvorio sam vrata kupatila i pri islasku sam rekao samo:
“Vidimo se kada završite…”
Vratio sam
se na svoje mesto i ispio sam čašu vina. Leo je zamolio Natašu da stavi kafu.
Tada je neko pozvonio.
-
To
su oni… - reče Nataša i ode da otvori drugarima, na koje sam ja već zaboravio
da će se pojaviti. Bila su to dva stvarno neupadljiva lica, sa Vidikovca, koje nikada
ranije nisam video. Nisu puno pričali. Pozdravili smo se, upoznali i oni su
seli takođe za kuhinjski sto. Odmah su počeli da motaju. Leo ih ponudi vinom
ali oni mu odgovoriše da ne piju, već da samo puše marihuanu. Brzo su smotali i
svi smo stigli da povučemo pod dva, tri,
okrepljujuća dima. Ja sam se malo razbistrio, Leo se još više ukipio, što je
značilo da se i on malo osnažio, već je počeo da “popušta”, pod težinom alkohola. Nataša je sela pored mene na kanabe. Sara je
nestala, Katarina je sela za sto sa momcima. Svi osim Sare, smo sada bili u trpezariji.
Ne sećam se šta smo pričali, ali se
sećam trenutka kada je domaćica, Nataša, počela da se pored mene meškolji
i migolji. Stavila mi je ruku na nogu. Ja njoj takođe.
Počelo je “ ’vatanje ”. Ona usdade i
nekako se tako naguzi, da joj je dupe gledalo u gledaoce, za stolom, dok je
mene je počela da žvalavi. Reagovao sam brzo da bih je smirio, nikako nisam
imao potrebu da se svlačim i da pred svima ostalima uradim ono što Nataša
jeste. Ona tako nagužena skinu i gaćice, ja upotrebih svoju ruku i naočigled svih je
smirih uz snažan uzdah zadovoljstva.
Kao da se ništa nije dogodilo, svi “cool” i “kao svi nešto tiho pričaju”.
Nisam video Saru. Ustadoh da je potražim. Pogledah prvo u kupatilu, tu je
nije bilo, izađoh na terasu ali je nisam video ni tu. Znači, “ona je uzela dva
dima i nestala…” – pomislih i ne razmišljajći dalje uđoh u spavaću sobu
Natašinih roditelja. Tu sam imao šta da vidim. Sara je ležala preko celog
bračnog kreveta, raširila je noge i kada sam ušao, ona ležerno okrete glavu ka
meni:
-
Gde
si ti do sada? – pitala je sigurna da će dobiti to što je htela. Predivno nago
telo. Savršene obline. Sara nije imala neku “facu” ali je zato bila građena
opasno, barem po mojim standardima. Moja ignorancija i neki jak unutrašnji
otpor joj samo odgovoriše:
-
Vidimo
se napolju. – Ja izađoh napolje ne
pogledavši više nijednom u nju.
Ona se brzo pojavila u trpezariji.
Bele providne čipkaste gaćice i mala, lepa, letnja majčica na bretele. Ona
čučnu i prisloni se leđima na zid, naspram kanabeta tj. mene. Ništa nije
govorila, ćutala je i netremice me je posmatrala. Tada Nataša nekako svečano
reče:
-
Spavanjac,
šta mislite?
-
Može.
– Leo se odmah podigao. – Gde da legnem? – Čovek se poprilično ljuljao, ništa
od stamenosti prilikom sedenja.
-
Sara
i ti možete u spavaću kod mojih. – reče mu Nataša.
-
Ne
mogu. – Sara je nezadovoljno spustila glavu.
-
Ma
jedi govna! – Leo uze svoj pohabani crni, letnji mantil i krenu ka vratima.
-
Čekaj
idemo i mi. - Komšije takođe ustadoše od stola a Nataša ih sve, otprati ka
vratima. Leo mi mahnu rukom i gegajći se, uputi se ka Novom Beogradu.
-
Znači
tako. – zaključih mirno, sa polu pogledom na preostale u stanu.
Probudio sam se između dve nage devojke, ja sam bio obučen. Nataša je
hrkala dok je Katarina, koja je takođe ležala gola pored mene, mirno spavala.
Želeo sam da ustanem tiho i ne probudim devojke. U svojoj glavi sam čuo
dva čekića kako mi razbijaju unutrašnjost lobanje, sve oko mene je prskalo od
mamurnog bola. Pošlo mi je za rukom da ustanem i da ih ne probudim. Na podu sam
ugledao, devojački donji veš. Jedne gaćice su bile malo, ali samo malo
braonkaste..znate, ja veoma cenim žensku higijenu ali nisam nimalo gadljiv.
Pogledah gde su mi patike i nečujno izađoh iz sobe. Nataši sam u kuhinji u
malom, podsetnik blokčiću, napisao svoj broj telefona. Pozvala me je jedanputa
da svratim, rekla je da pravi malu “sedejku”. Tada se podrazumevalo da ćeš na
“sedeljku ili “polu-žurku”, kako hoćete, pozovti sa sobom još nekoga. Ja sam
došao sa Grofom, Igijem, Dukijem i sa još dve devojke. Ali kod Nataše, nije
bilo nikakve “sedljke”, već me je ona na vratima dočekala, ponovo potpuno
raskomoćena u laganom, svilenkastom, bade-mantilu. Kada je videla još petoro
nepoznatih ljudi samnom, ona je odlučila da nas pusti samo u predsoblje.
-
Sebastiane,
izbio je neki problem…
Posle ove
posete više nikada nisam video nijednu od tih devojaka.
.jpg)
