Tako nevino
skupljena i zagrljena stopala, čeznu za
toplotom...
Ne,
Zver njušku svoju hoće da sakrije
Tebe čoveče
čamotinja crna prekriva preko glave
O, ubogi
Ne želiš da
shvatiš slike odraza sopstvene stvarnosti
Dok se nespokojan u letargiji valjaš
Visiće nad
tobom groznica kao uže
A zver tvoja
biće ti dželat
Čoveče nema zlatno, srebrnkaste vile ovih dana
Da ti bose,
hladne noge pokrije
Podigni se,
bez straha, bez tog ružnog oblaka
I sam noge
svoje ušuškaj i uvij
Usta otvori
Duboko udahni
Zver ta, nalik vuku
Ništa je i
neće je biti
Ništavilo
jedno
Večno će se ka
ne postojanju kretati
I brzo će te nestati.
EX EX : Put
********
U Prodaji :
Noć Slomljenih Strela / Zbirka Kratkih Priča
:::
Cena sa popustum od 50%:
300 dinara
Jezik: Srpski
Izdavač: Sebastijan Sava Gor – Autorsko Izdanje
e-pošta: savagor@gmail.com
Urednik: Sebastian Sava Gor, Beograd
Recenzija: Jadranka Ahlgren, Beograd
Lektura: Sebastian Sava Gor, Beograd
Korice: Irena Bijelić Gorenjak, Beograd
Štampa: Mrak Štampa
"...Radnja ovih priča, dakle, odvija se u Megalopolisu III, gradu koji nam je postao sudbina, u dobu u kom je proces urbanizacije već završen i sve je postalo grad, pa i sela, sa kojim smo sad primorani da kooegzistiramo, u nekoj vrsti primordijalne tuposti i inertnosti koju svaka prisila nosi sa sobom. Naravno da nam je tu “tesno”, izgubili smo čitavu Prirodu, a u gradu se rodila i ideja da je narodu, da bi bio zadovoljan, potrebno dati “hleba i igara”, od kada se ideja zabave povezuje sa samom idejom grada i od kada se u njemu javljaju kocka, alkohol, nerad, lenjost… Grad se zatim pokazao kao teritorija u kojoj se uspešno šire i druge igre: sportske, kabaretske, medijske, kompjuterske, ali i opasnije, idolatrijske i idolopokloničke, jer u gradu se čovek lakše gubi, ostaje bez identiteta i predaje zabavi kao begu od samog sebe… Grad zato sve više postaje nemaštovito, prozaično mesto u kom se sve vrti oko zabave, ali zabave koja ne ispunjava dušu, koja je mehanička, prazna. O problemu večne gladi za igrama i zabavom, govori više priča u ovoj zbirci koje se pri tom bave i potragom pojedinca za svojim identitetom, manje ili više uspešnom. Ali, rekli bi smo da je ono što je pisac hteo da naglasi, ne samo potreba da se taj identitet pronađe, nego uopšte i potreba da se krene u potragu za njim, kako bi se kroz introspekciju bolje upoznali i time osposobili i za bolji suživot sa drugima...."
Екатарина Велика (скраћено ЕКВ, lat: EKV - Ekatarina Velika ) је била рок група из Београда и једна од најуспешнијих и најутицајнијих група на простору бивше Југославије.
Срж бенда чинили су гитариста и певач Милан Младеновић, клавијатуристкиња Маргита Стефановић и басиста Бојан Печар.
22:10 И рече ми: Не запечаћавај речи пророштва књиге ове; јер је време близу.
22:11 Ко чини неправду, нека чини још неправду; и ко је поган, нека се још погани; и ко је праведан, нека још чини правду; и ко је свет нека се још свети.
22:12 И ево ћу доћи скоро, и плата моја са мном, да дам свакоме по делима његовим.
22:13 Ја сам Алфа и Омега, Почетак и Свршетак, Први и Последњи.
22:14 Благо ономе који твори заповести Његове, да им буде власт на дрво живота, и да уђу на врата у град.
22:15 А напољу су пси и врачари и курвари и крвници и идолопоклоници и сваки који љуби и чини лаж.
22:16 Ја Исус послах анђела свог да вам ово посведочи у црквама. Ја сам корен и род Давидов, и сјајна звезда Даница.
22:17 И Дух и невеста говоре: Дођи. И који чује нека говори: Дођи. И ко је жедан нека дође, и ко хоће нека узме воду живота за бадава.
22:18 Јер сведочим свакоме који чује речи пророштва књиге ове; ако ко дометне овоме, Бог ће наметнути на њега зла написана у књизи овој;
22:19 И ако ко одузме од речи књиге пророштва овог, Бог ће одузети његов део од књиге живота, и од града светог, и од оног што је написано у књизи овој.
22:20 Говори Онај који сведочи ово: Да, доћи ћу скоро! Амин. Да, дођи, Господе Исусе.
22:21 Благодат Господа нашег Исуса Христа са свима вама. Амин.
Plot Keywords: Epicentar, Oganj, Zbirka Poezije, Poetry Collection, Recueil de poésie, poezija poetry, poésie, White Cat, Chat Blanc, New Book, Book of Poetry, Poetry, Poezija, Literature Posts, Književnost, Literatura, poetry lovers, poetry is not dead, poetry community, Песничка збирка, поезија, Бела мачка, Нова књига, Књига поезије, Поезија, Поезија, Књижевни постови, Литература, љубитељи поезије, поезија није мртва, песничка заједница, Књижевност,
Collection de poésie, poésie, Chat blanc, Nouveau livre, Livre de poésie, Poésie, Poezija, Publications littéraires, Littérature, amateurs de poésie, la poésie n'est pas morte, communauté de la poésie,
Snio sam strašan san. Ne ĉudim se samom snu, već se čudim kako sam imao kuraži i da sanjam strašne stvari, kad sam i ja miran i valjan građanin, dobro dete ove namučene, mile nam majke Srbije, kao i sva druga deca njena. 'Ajde, da reĉem da ja pravim izuzetak od ostalih, ali ne, brate, već sve na dlaku radim što i drugi, a ponašanja sam tako pažljiva da mi nema ravna. Jedared sam video na ulici otkinuto sjajno dugme od policijske uniforme, zagledah se u njegov čarobni sjaj i taman htedoh proći, pun nekih slatkih misli, dok mi odjednom zadrhta sama ruka pa pravo kapi; glava se sama prikloni zemlji a usta mi se razvukoše na prijatan osmeh, kojim obično svi mi starijeg pozdravljamo. "Baš mi krv u ţilama plemenita, i ništa drugo!" pomislih u tom trenutku i s prezrenjem pogledah na jednog prostaka što baš u taj mah proĊe i u nepaţnji nagazi ono dugme. - Prostak! - izgovorim jetko i pljunem pa mirno produţim dalje šetati, utešen mišlju da su takvi prostaci u vrlo malom broju, a neobiĉno mi beše prijatno što je meni bog dao fino srce i plemenitu, vitešku krv naših starih.
Eto, sad vidite kako sam krasan ĉovek, koji se baš ništa ne razlikuje od ostalih valjanih građana, pa ćete se i sami ĉuditi otkud baš meni u snu da dođu strašne i glupe stvari na um. Toga dana mi se nije ništa neobiĉno desilo. Veĉerao sam dobro i po veĉeri čačkao zube, pijuckao vino, a zatim, pošto sam tako kuraţno i savesno upotrebio sva svoja graĊanska prava, legao u postelju i uzeo knjigu da bih pre zadremao. Ubrzo mi je knjiga ispala iz ruke, pošto je, naravno, ispunila moju ţelju, i ja sam zaspao kao jagnje s mirnom savešću, jer sam potpuno izvršio sve svoje duţnosti. Odjednom se obretoh kao na nekom uskom, brdovitom i kaljavom putu. Hladna, mraĉna noć. Vetar jauĉe kroz ogolelo granje i ĉisto seĉe gde dohvati po goloj koţi. Nebo mraĉno, strašno i nemo, a sitan sneg zavejava u oĉi i bije u lice. Nigde ţive duše. Ţurim napred i klizam se po kaljavu putu, to levo, to desno. Posrtao sam, padao, i najzad zalutao. Lutao sam tako bogzna kuda, a noć nije bila kratka, obiĉna noć, već kao nekakva dugaĉka noć, kao ĉitav vek, a ja neprestano idem, a ne znam kuda. Išao sam tako vrlo mnogo godina i otišao nekud tako daleko, Daleko od svog zaviĉaja u neki nepoznati kraj, u neku ĉudnu zemlju za koju valjda niko ţi i ne zna, i koja se sigurno samo u snu moţe sanjati. Vrljajući po toj zemlji stignem u neki veliki, mnogoljudni grad. Na prostranoj pijaci toga grada iskupio se silan narod i podigla se strašna graja da uši ĉoveku zagluhnu. Odsednem u jednu gostionicu baš prema pijaci i upitam mehandţiju što se skupio toliki svet. - Mi smo mirni i valjani ljudi - otpoĉe mi on priĉati - verni smo i poslušni svome kmetu. - Zar je kod vas kmet najstariji? - prekidoh ga pitanjem. - Kod nas upravlja kmet, i on je najstariji; posle njega dolaze panduri. Ja se nasmejah. - Što se smeješ?... Zar ti nisi znao?... A odakle si ti? Ja mu ispriĉam kako sam zalutao i da sam iz daleke zemlje, Srbije. - Slušao sam ja o toj ĉuvenoj zemlji! - prošaputa onaj za sebe i pogleda me s rešpektom, zatim mi se obrati glasno: - Eto, tako je kod nas! - produţi on. - Kmet upravlja sa svojim pandurima. - Kakvi su to panduri kod vas? - E, pandura, znaš, ima raznih i razlikuju se po rangu. Ima viših i niţih... Dakle, mi smo ti ovde mirni i valjani ljudi, ali iz okoline dolaze ovamo svakojaki probisveti te nas kvare i uĉe zlu. Da bi se raspoznavao svaki naš graĊanin od ostalih, kmet je juĉe izdao naredbu da svi ovdašnji graĊani idu pred opštinski sud, gde će svakom udariti ţig na ĉelo. Eto zato se narod iskupio, da se dogovorimo šta ćemo raditi.
Ja se stresoh i pomislih da što pre beţim iz te strašne zemlje, jer se ja, iako sam plemeniti
Srbin, nisam navikao baš na toliko viteštvo, i bi mi zazorno! Mehandţija se dobrodušno nasmeja i tapnu me po ramenu pa će oholo reći: - He, stranĉe, ti se već uplašio?!... MeĊer nema naše kuraţi daleko!... - Pa šta mislite da radite? - upitam stidljivo. - Kako: šta mislimo! Videćeš ti samo naše junaštvo! Nema naše kuraţi nadaleko, kaţem ti. Prošao si mnogi svet, ali sam siguran da većih junaka nisi video. Hajdemo tamo zajedno! Ja moram poţuriti. Taman mi da poĊemo, kad se pred vratima ĉu pucanj biĉa. Provirim napolje, kad al' imam šta videti: jedan ĉovek sa nekom trorogljastom, sjajnom kapom, a u šarenom odelu, jaše jednog drugog ĉoveka u vrlo bogatu odelu obiĉnog, graĊanskog kroja, i zaustavi se pred mehanom te se skide. Mehandţija iziĊe i pokloni se do zemlje, a onaj ĉovek u šarenom odelu uĊe u mehanu i sede za naroĉito ukrašen sto. Onaj u graĊanskom odelu ostade pred mehanom ĉekajući. Mehandţija se i pred njim duboko pokloni. - Šta ovo znaĉi? - upitam mehandţiju zbunjeno. - Pa ovaj što uĊe u mehanu, to je viši pandur, a ovo je jedan od najuglednijih graĊana, naš veliki bogataš i patriota - prošaputa mehandţija. - Pa što dopušta da ga jaše? Mehandţija mahnu na mene glavom, te odosmo malo ustranu. Nasmeja se nekako prezrivo i reĉe: - Pa to se kod nas smatra za poĉast koje se retko ko udostoji!... On mi priĉaše još vazda stvari, no ja ga od uzbuđenja nisam razabrao. Ali sam poslednje reĉi dobro ĉuo: - To je usluga otadžbini koju ne more i ne ume svaki narod da ceni! Stigosmo na zbor gde je već otpoĉet izbor ĉasništva zborskog. Jedna grupa istakla kao kandidata za predsednika nekog Kolba, ako se dobro sećam imena; druga grupa nekog Talba, treća, opet, svoga kandidata. Napravi se grdan meteţ; svaka grupa ţeli da proturi svoga ĉoveka. - Ja mislim da od Kolba nemamo boljeg ĉoveka za predsednika tako vaţnog zbora - govori jedan iz prve grupe - jer njegove su građanske vrline i kuraž svima nama dobro poznate. Ja mislim da nema nijednog među nama koga su velikaši češće jahali no njega. - Šta ti govoriš - ciĉi jedan iz druge grupe - kad tebe nije ni praktikant nikad uzjahao!
- Znamo mi vaše vrline! - viĉe neko iz treće grupe. - Vi niste ni jedan udarac biĉa otrpeli a da ne zakukate. - Da se sporazumemo, braćo! - poĉe Kolb. - Mene su, istina, jahali ĉesto naši velikodostojnici još pre deset godina i udarali biĉem, pa nisam jaukao, ali opet more biti da ima još zasluţnijih ljudi. Ima možda mlađih i boljih. - Nema, nema! - dreknuše njegovi biraĉi. - Nećemo da ĉujemo za te stare zasluge! Kolba su jahali još pre deset godina! - viĉu iz treće grupe. Najedanput se utiša graja; narod se rasklopi te učini prolaz, na kome ugledah mlada ĉoveka oko svojih tridesetak godina. Kako on naiđe, sve se glave duboko prikloniše. - Ko je ovo? - šapnuh mehandţiji. - To je prvak u građanstvu. Mlad ĉovek, ali mnogo obećava. U svoje mlado doba doĉekao je da ga je i sam kmet već tri puta dosad jahao. Stekao je više popularnosti nego iko dosada. - Možda će njega izabrati?... - upitam. - Više nego sigurno, jer ovo dosad što je kandidata, sve su stariji, i posle toga i vreme ih već pregazilo, a ovoga je juĉe kmet projahao. - Kako se zove? - Kleard. Uĉiniše mu poĉasno mesto. - Ja mislim - prekide Kolb tišinu - da nam boljeg ĉoveka za ovo mesto ne treba traţiti od Klearda. Mlad je, ali mi stariji ni izbliza nismo mu ravni. - Tako je, tako je!... Živeo Kleard!... - zaori se iz svih grla. Kolb i Talb ga odvedoše da zauzme predsedniĉko mesto. Svi se opet prikloniše duboko, zatim nastade tajac. - Hvala vam, braćo, na ovako visokoj patnji i poĉasti koju mi danas jednodušno ukazaste! Vaše nade koje su poloţene na mene i suviše su laskave. Teško je rukovoditi narodnim ţeljama u ovako vaţne dane, ali ja ću uložiti sve svoje sile da poverenje vaše opravdam, da vas svuda iskreno zastupam i da svoj ugled i dalje visoko održim. Hvala vam, braćo, na izboru! - Živeo, Živeo, živeo! - osu se sa sviju strana.
- A sada, braćo, dozvolite da sa ovoga mesta progovorim nekoliko reĉi o ovom važnom događaju. Nije lako pretrpeti muke i bolove koji nas očekuju; nije lako izdržati da se vrelim gvožđem stavi žig na naše ĉelo. Jest, to su muke koje ne može svaki podneti. Neka kukavice drhte i blede od straha, ali mi ni za trenutak ne smemo zaboraviti da smo potomci vrlih predaka, da kroz naše žile teĉe plemenita, junaĉka krv naših đedova, onih div-vitezova što ni zubom ne škripnuše umirući za slobodu i dobro nas, njihovih potomaka. Ništavne su ove muke prema onim mukama, pa zar da se mi pokažemo trulim i kukaviĉkim kolenom sada, u svakom dobru i izobilju? Svaki pravi rodoljub, svaki koji želi da se pleme ne obruka pred svetom, podneće bol junaĉki i muški. - Tako je! Živeo, živeo! Još se javi nekoliko vatrenih govornika koji su hrabrili zastrašeni narod i govorili otprilike to isto što i Kleard. Javi se za reĉ jedan bled, iznemogao starac, smežurana lica, bele kose i brade kao sneg. Noge mu klecaju od starosti, leđa povijena, a ruke drhte. Glas mu je trepereo a u oĉima se svetle suze. - Deco! - otpoče on, a suze se skotrljaše niz blede smežurane obraze i padoše na belu bradu. - Meni je teško i skoro ću umreti, ali mi se ĉini da je bolje ne dopustiti takvu sramotu. Meni je stotinu godina i živeo sam bez toga... Pa zar sada da mi se na ovu sedu iznemoglu glavu udara žig ropski?... - Dole s tom matorom čičom! - dreknu predsednik. - Dole s njim! - viĉu jedni. - Matora kukavica! - viĉu drugi. - Mesto da mlađe kuraži, a on još plaši narod! - viĉu treći. - Sram ga bilo one sede kose! Naživeo se, pa ga još strah neĉega, a mi mlađi junačniji! - viču četvrti. - Dole s kukavicom! - Da se izbaci napolje! - Dole s kukavicom! Razjrarena masa mladih, junačnih građana jurnu na iznemoglog starca te ga u jarosti poĉeše udarati i vući. Jedva ga pustiše zbog starosti, inaĉe bi ga kamenjem zasuli. Svi se zakleše i zaveriše da će sutra osvetlati obraz svoga narodnog imena i da će se junaĉki držati. Zbor se rasturi u najboljem redu. Pri izlaţenju se ĉuli glasovi:
- Sutra ćemo videti ko smo! - Videćemo sutra mnoge hvališe! - Došlo je vreme da se pokaţemo ko vredi, a ko ne, a ne da se svaka rđa razmeće junaštvom!
*
Vratio sam se natrag u hotel. - Jesi li video ko smo mi? - upita ponosno mehandžija. - Video sam - odgovorim mehanično, a osećam kako me snaga izdala i glava buči od čudnih utisaka. Još tog istog dana sam čitao u novinama njihovim uvodni ĉlanak ove sadržine: "Građani, vreme je da jednom prestanu dani prazne hvale i razmetanja ovoga ili onoga od nas! Vreme je da se jednom prestanu ceniti prazne reĉi kojima mi izobilujemo istiĉući svoje neke uobražene vrline i zasluge; vreme je, građani, da se jednom i na delu oprobamo i da se stvarno pokažemo ko vredi, a ko ne! Ali držimo da među nama neće biti sramnih kukavica, koje će vlast sama morati silom doterivati na određeno mesto gde će se žig udarati. Svako, koji u sebi oseća i trunku viteške krvi naših starih, grabiće se da što pre mirno i s ponosom podnese muke i bol, jer je to bol sveti, to je žrtva koju otaddžbina i opšte dobro sviju nas zahteva. Napred, građani, sutra je dan viteške probe!..." Moj mehandžija je toga dana legao da spava odmah posle zbora da bi sutradan što pre stigao na određeno mesto. Mnogi su, opet, otišli odmah pred sudnicu da uhvate što bolje mesto. Sutradan otidem i ja pred sudnicu. Sleglo se sve iz grada, i malo i veliko, i muško i žensko. Neke majke ponele i malu decu u naruĉju da i njih žigošu ropskim, odnosno počasnim žigom kako bi docnije imali veĉa prava na bolja mesta u državnoj službi. Tu je guranje, psovanje - u tom pomalo liče na nas Srbe, pa mi bi milo - otimanje ko će pre doći do vrata. Neki se čakk i guraju. Žigove udara naroĉiti činovnik u belom, svečanom odelu i blago ukoreva narod: - Polako, zaboga, doći će svaki na red, niste valjda stoka da se tako otimate! Poĉelo žigosanje. Neko jaukne, neko samo zastenje, ali niko ne izdrža bez ikakva glasa dok sam ja bio. Nisam mogao gledati dugo to muĉenje, već odem u mehanu; kad tamo, neki već zaseli te mezete i piju. - Prebrinusmo i to! - govori jedan.
- More, mi i ne kukasmo mnogo, ali Talb se dere kao magarac... - reĉe drugi. - A, eto ti tvoga Talba, a juĉe ga hoćete da predsedava na zboru! - E, pa ko ga znao! Razgovaraju, a stenju od bola i uvijaju se, ali kriju jedan od drugoga jer svakog sramota da se pokaže kukavicom. Kleard se obruka, jer je zastenjao, a istakao se junaštvom neki Lear koji je traţio da mu se dva žiga udare i nije glasa pustio. Ceo grad je samo o njemu govorio s najvećim poštovanjem. Neki su utekli, ali su bili prezreni od sviju. Posle nekoliko dana šetao je onaj sa dva žiga na ĉelu ispravljene glave, dostojanstveno i oholo, pun slave i ponosa, i kud god prođe, sve se živo klanja i skida kape pred junakom svojih dana. Trĉe ulicama za njim i žene i deca i ljudi da vide velikana narodnog. Kud god pređe, prostire se šapat pun strahopoštovanja: - Lear, Lear!... To je on! Ono je taj junak što nije jauknuo ni glasa od sebe dao dok su mu dva ţiga udarili! Novine su pisale o njemu i obasipahu ga najvećom hvalom i slavom. I zaslužio je ljubav narodnu.
*
Slušam te hvale na sve strane, pa se tek i u meni probudi junaĉka krv srpska. I naši su stari junaci, i oni su umirali na polju za slobodu. I mi imamo junaĉku prošlost i Kosovo. Svega me obuze narodni ponos i sujeta da osvetlam obraz svoga roda, i jurnem pred sudnicu pa poviknem: - Šta hvalite vašeg Leara?... Vi još niste ni videli junake! Da vidite šta je srpska, viteška krv! Udarajte deset žigova, a ne samo dva! Ĉinovnik u belom odelu prinese mom ĉelu žig, ja se trgoh... Probudim se iza sna. Protarem ĉelo u strahu i prekrstim se ĉudeći se šta sve ĉoveku ne dođe u snu. "Umalo ja ne potamneh slavu njihovog Leara!" pomislim i okrenem se zadovoljno na drugu stranu, a bi mi pomalo krivo što se ceo san nije završio.
**************
Knjiga. Satira. Pripovetka. Kratka Priča. Book. Literature. Short Story
Музика Бразила обухвата различите регионалне музичке стилове под утицајем афричких, америчких, европских форми. Бразилска музика је развила неке јединствене и оригиналне стилове као што су форо, репенте, коко де рода, аке, сертанејо, самба, боса нова, МПБ, музика нативиста, пагоде, тропикалија, чоро, марасату, емболада (коко де репенте), фрево, брега, бразилски фанк, модиња и бразилске верзије страних музичких стилова, као што су рок, соул, хип-хоп, диско музика, кантри музика, амбијентална, индустријска и психоделична музика, реп, класична музика, фадо и госпел.
Самба је постала најпознатији облик бразилске музике широм света, посебно због карневала у земљи, иако је боса нова, која је имала Антонија Карлоса Жобима као једног од најпризнатијих композитора и извођача, добила велику пажњу у иностранству од 1950-их, када је песма „Десафинадо“, у интерпретацији Жоаа Жилберта, први пут је објављен.
Прва четири добитника бразилске музичке награде Шел су оставили заоставштину бразилске музике и међу представницима бразилске популарне музике: Пикингвиња (чоро), Антонио Карлос Жобим (боса нова), Доривал Кајми (самба и самба-канкао).
Инструментална музика се такође углавном практикује у Бразилу, са стиловима у распону од класичних до популарних и облика под утицајем џеза. Међу каснијима, Нана Васконселос, Пикингвиња, Хермето Паскал и Егберто Гисмонти су значајне личности. Значајни класични композитори су Хејтор Вила-Лобос, Карлос Гомес и Клаудио Санторо. Земља такође има растућу заједницу модерне/експерименталне композиције, укључујући електроакустичну музику.
У скорије време, Бразил има неколико уметника који су постали популарни у читавој Латинској Америци и шире, попут: Анита, Пабло Витар, Луиза Сонза, Него до Борел, Кевињо, Лекса и многи други...
Мало се зна о музици Бразила пре првог сусрета ове области са португалским истраживачима 22. априла 1500. Током колонијалног периода, документи детаљно описују музичке активности главних римокатоличких катедрала и салона виших класа, али подаци о музичком животу изван ових домена су ретке. Неке информације су доступне у списима које су оставили такви путници као што је Жан де Лери, који је живео у Бразилу од 1557. до 1558. године и направио прве познате транскрипције индијанске музике: две песме Тупинамба, близу Рио де Жaнеира.
Даље регистровање музичке делатности у Бразилу дошло је од делатности двојице језуитских свештеника 1549. Десет година касније они су већ основали насеља за староседеоце (Редусоес), са музичко-образовном структуром.
Један век касније, Редусоес из јужног Бразила, које су основали шпански језуити, имали су снажан културни развој, где су основане неке музичке школе. Неки од извештаја тог времена показују фасцинацију аутохтоног народа европском музиком. У музици су учествовали и староседеоци, како израдом музичких инструмената, тако и вежбањем вокалног и инструменталног извођења.
Школа из 18. века
Оро Прето, у Минас Жераису, један од најважнијих музичких центара у Бразилу током 18. века.
У 18. веку интензивно се одвија музичка активност у свим развијенијим регионима Бразила, са њиховим умерено стабилним институционалним и образовним структурама. Раније неколико приватних оркестара постало је све чешће, а цркве су представљале велику разноврсност музике.
У првој половини овог века, најистакнутија дела компоновали су Луис Алварес Пинто, Каетано де Мело де Хесус и Антонио Хозе да Силва („Јевреј“), који су постигли успех у лисабонском писању либрета за комедије, који су такође извођени. у Бразилу уз музику Антонија Тешеире.
У другој половини 18. века дошло је до великог процвата у Минас Жераису, углавном у регионима Вила Рика (данас Оро Прето), Маријана и Аражал до Тежуко (данас Дијамантина), где се ископавало злато и дијаманти за Португалску метрополу је привукла знатну популацију. У то време су откривени први изузетни бразилски композитори, већином мулати. Музичка дела су углавном била сакрална музика. Неки од истакнутих композитора овог периода били су Лобо де Мескита, Маноел Дијас де Оливеира, Франсиско Гомес да Роча, Маркос Коељо Нето и Маркос Коељо Нето Фиљо.
Сви су били веома активни, али је у многим случајевима мало који комад опстао до данас. Неки од најпознатијих дела овог периода су Магнификат Манојла Дијаса де Оливеире и Госпин антифон Лобо де Меските. У граду Аражал до Техуко, данас Дијамантина, радило је десет диригента. У Оро Прету је било активно око 250 музичара, а на целој територији Минас Жераиса било је активно скоро хиљаду музичара.
Осиромашењем рудника крајем века, тежиште музичке делатности се променило на друге центре, посебно на Рио де Жанеиро и Сао Пауло, где је Андре да Силва Гомеш, композитор португалског порекла, објавио велики број дела. и динамизирао музички живот града.
Осиромашењем рудника крајем века, тежиште музичке делатности се променило на друге центре, посебно на Рио де Жанеиро и Сао Пауло, где је Андре да Силва Гомеш, композитор португалског порекла, објавио велики број дела. и динамизирао музички живот града.
Такође, најстарији оркестар свих Америка налази се у Сао Жоао дел-Реј, Минас Жераис, под називом Лира Сањоаненсе, којим данас диригује Модесто Флавио Фонсека.
Бразилски цар Педро I компонује химну независности Бразила.
Пресудан фактор за промене у музичком животу био је долазак португалске краљевске породице у Рио де Жанеиро 1808. године. До тада је Рио де Жанеиро био музички сличан другим културним центрима Бразила, али је био чак и мање важан од Минас Жераиса. Присуство португалске краљевске породице, у егзилу, радикално је променило ову ситуацију, пошто је основана Капела Реал из Рио де Жанеира.
Португалски краљ Жоао VI донео је са собом у Бразил велику музичку библиотеку из Куће Брагансе, једне од најбољих у Европи тог времена, и наредио долазак музичара из Лисабона и кастрата из Италије, пренаручујући Краљевску капела. Касније је Жоао VI наредио изградњу раскошног позоришта, названог Краљевско позориште Сао Жоао. У световној музици присуствовали су Маркос Португал, који је одређен као званични композитор домаћинства, и Сигисмунд фон Нојком, који је својим делом допринео и донео дела аустријских композитора Волфганга Амадеуса Моцарта и Јозефа Хајдна. Дела ових композитора снажно су утицала на бразилску музику овог времена.
У то време се појавио Хосе Маурисио Нуњес Гарсија, први од великих бразилских композитора. Са великом културом свог порекла – био је сиромашан и мулат – био је један од оснивача Ирмандаде де Санта Сесилија, у Рио де Жанеиру, учитељ и местре де капела Краљевске капеле током присуства Жоао VI у Бразилу. Нунес Гарсија је био најплоднији бразилски композитор тог времена. Такође је компоновао прву оперу написану у Бразилу, Le Due Gemelle (Два близанца), са текстом на италијанском, али је музика сада изгубљена.
Други значајни композитори овог периода су Габријел Фернандес да Триндаде, који је компоновао једину бразилску камерну музику из 19. века која је преживела до данашњих времена,[4] и Жоао де Деус де Кастро Лобо, који је живео у градовима Маријана и Оро Прето, који су у то време били декадентни.
Овај период је, међутим, био кратак. Године 1821, Жоао VI се вратио у Лисабон, поневши са собом домаћинство, а културни живот у Рио де Жанеиру постао је празан. И, упркос љубави Педра I из Бразила према музици – био је и аутор неких музичких дела попут химне бразилске независности – тешка финансијска ситуација није дозвољавала много луксуза. Пожар Краљевског позоришта 1824. био је још један симбол декаденције, који је достигао најкритичнију тачку када се Петар I одрекао престола, враћајући се у Португал.
Почетком 20. века јавља се покрет за стварање аутентичне бразилске музике, са мање утицаја европске културе. У том смислу, фолклор је био главни извор инспирације за композиторе. Неки композитори попут Бразилија Итибере да Куње, Лучана Галета и Александра Левија, упркос европској формацији, укључили су неке типично бразилске елементе у своја дела. Овај тренд је достигао највишу тачку код Алберта Непомућена, који је углавном користио ритмове и мелодије из бразилског фолклора.
Важан догађај, касније, била је Недеља модерне уметности 1922. године, која је имала велики утицај на концепте националне уметности. У овом догађају је откривен композитор Хејтор Виља-Лобос, који се сматра најистакнутијим именом бразилског национализма.
Виља-Лобос је истраживао музички фолклор Бразила и мешао елементе класичне и популарне музике. Истраживао је многе музичке жанрове као што су концерти, симфоније, модине, фадоси и друга симфонијска, вокална и камерна музика. Нека од његових ремек дела су балет Ујрапуру и две серије Чорос и Башијанас Бразилерас.
Други композитори бразилске националне музике овог доба су Оскар Лоренцо Фернандез, Радамес Гнатали, Камарго Гварњери, Освалдо Ласерда, Франсиско Мињоне и Ернесто Назарет.
Авангардни покрет
Као реакција против националистичке школе, која је идентификована као "сервилна" према централизираној политици Жетулија Варгаса, 1939. године појавио се Мовименто Мусика Вива (Покрет живе музике), који су предводили Ханс Јоаким Келројтер и Ежидио де Кастро е Силва, који је бранио усвајање интернационалног стила, изведеног из додекафонизма Арнолда Шенберга. Ову групу интегрисали су композитори као што су Клаудио Санторо, Сезар Гера Пејсе, Еунис Катунда и Едино Кригер. Келројтер је усвојио револуционарне методе, уважавајући индивидуалност сваког ученика и дајући студентима слободу креативности пре познавања традиционалних правила композиције. Покрет је уређивао часопис и представио серију радио програма у којима су приказани њихови темељи и дела савремене музике. Касније су Гвера-Пејк и Санторо следили независан пут, усредсређен на регионалну музику. Други композитори, који су слободно користили претходне стилове, били су Марлос Нобре, Алмеида Прадо и Армандо Албукерки, који су креирали сопствене стилове.
После 1960. године, бразилски авангардни покрет је добио нови талас, фокусирајући се на серијску музику, микротоналну музику, конкретну музику и електронску музику, користећи потпуно нови језик. Овај покрет се звао Мусика Нова (Нова музика), а предводили су га Жилберто Мендес и Вили Кореа де Оливеира. Важна чињеница је било увођење електронске музике у Бразил, са пионирским делима кариока Хорхеа Антунеса 1961. године.
Савремени покрет
Данас бразилска музика следи смернице експериментализма и традиционалне музике. Неки од савремених бразилских композитора су Амарал Вијејра, Силвио Фераж, Фло Менезес, Маркос Балтер, Александар Лунски, Родолфо Цезар, Фелипе Лара, Едсон Зампроња, Маркус Сикеира, Родриго Лима, Хорхе Антунес, Роберто Викторио и Жоао Мекдовел. Од нове генерације бразилских композитора, Кајо Фасо је постигао међународно признање за свој рад.
Последњих година бразилски уметници су постали више заинтересовани за Африку, Карибе и сопствену аутохтону и народну музику. Иако постоје неки уметници који настављају да изводе рок и западни поп, сада има исто толико савременика који свирају фузију афричких и европских утицаја са онима из целе Америке. Неки уметници су чак постали под утицајем азијске музике, примећујући неке паралеле између музике са североистока Бразила и музике из Индије.
Бразилска поп музика
Популарна бразилска певачица Анита.
Национална поп музика је споро стекла популарност у Бразилу. Тек од 2013. године са песмом „Show das Poderosas“ певачица Анита постаје прво име жанра у Бразилу. Певачица Људмила је такође била релевантно име у бразилској поп музици, певачица је изашла из фанк кариоке и прешла мешавину жанрова.
Анитин успех је подстакао друге фанк кариока певаче да усвоје поп музику у свом репертоару. Тако је настала нова генерација певача, међу којима су Валеска Попозуда, Луиза Сонза, Лекса, Пабло Витар, Кондзила и MC Биел.
Експанзија поп жанра у Бразилу подстакла је певаче других стилова да се придруже покрету, као што су Луан Сантана, Банда Вингадора, Џама, Габи Амарантос, Тијаго Јорк, између осталих.
Неколико музичких група је постало познато у Латинској Америци, попут Tropkillaz.
.jpg)
