Horhe Luis Borhes, argentinski pisac, pesnik i bibliotekar, u priči Vrt sa stazama koje se račvaju stvara jedno od najuticajnijih književnih dela 20. veka. Ova kratka priča, prvi put objavljena 1941. godine, predstavlja spoj fikcije, filozofije, kvantne fizike i metafizičke spekulacije. Borhes ne piše roman u klasičnom smislu – on konstruiše misaoni lavirint u kojem se čitalac gubi, ali i pronalazi.
Struktura i narativna igra
Priča prati Ju Cuna, kineskog profesora i špijuna, koji beži od progona i pokušava da prenese poruku nemačkom obaveštajnom centru. Njegova potraga za skloništem vodi ga do doktora Stivena Alberta, koji mu otkriva tajnu njegovog pretka – Cun Pena. Cun Peng je napisao roman koji se račva, kao i vrt koji je zamišljao: svaka odluka vodi ka novoj stazi, novoj realnosti.
Borhes koristi ovu strukturu da predstavi ideju multiverzuma – sveta u kojem sve mogućnosti koegzistiraju. Svaka radnja, svaka odluka, svaka misao otvara novu granu stvarnosti. Ovo je književna anticipacija kvantne mehanike, posebno koncepta superpozicije i paralelnih univerzuma.
Filozofska dimenzija
Borhesova priča je duboko filozofska. Ona postavlja pitanja:
Da li je vreme linearno?
Da li postoji jedno značenje?
Da li je izbor stvaran ako sve mogućnosti već postoje?
U tom smislu, Vrt sa stazama koje se račvaju je apofaktička: ne otkriva, već ukazuje. Ne zaključuje, već otvara. Borhes ne nudi odgovore – on nudi puteve. Njegova proza je misaona topografija, a čitalac je pozvan da bude putnik.
Knjiga kao lavirint
Borhes je često govorio da je univerzum nalik biblioteci. U ovoj priči, knjiga je lavirint, a lavirint je knjiga. Tekst se račva, kao i misao. Čitanje postaje čin izbora, ali i čin gubitka. U svakom trenutku, čitalac stoji pred raskrsnicom.
Borhes kao arhitekta mogućnosti
Vrt sa stazama koje se račvaju nije samo priča – to je misaoni model, književna struktura koja prevazilazi žanrove. Borhes nas poziva da razmišljamo o vremenu, prostoru, značenju i identitetu. Njegova proza je tiha, precizna, ali duboko destabilizujuća.
U svetu koji se račva, čitalac je pozvan da bira – ne između tačnih i netačnih interpretacija, već između puteva razumevanja. Borhes ne piše da bi nas uputio, već da bi nas zaveo u vrt mogućnosti.
Preporuka za čitanje:
Za sve koji žele da iskuse književnost kao misaoni izazov, kao filozofsku meditaciju i kao estetski užitak – Vrt sa stazama koje se račvaju je nezaobilazno štivo.
Боград
је данас кишовит и хладан. Напоуљу је
температура, минус један – субјективни
осећај – 4. Аутомобили се крећу полако,
гужва је на нивоу целог града. Саветује
се опрез и возачима и деци и одраслима.
Теодора
је гледала гужву у једној од главних
улица у њеном крају. Иако је живела у
приградској општини, гужва је била
велика.
-
Каква глупост – овај град; што се више
шири и све више изграђује – све је мањи?!
Теодора
тада, са прозора угледа
Давида Остојића. Давид је имао 24.године
и она није знала чиме се тај момак бави,
али јој је изгледао занимљиво и још
важније, био јој је леп – диван такорећи
–те широке усне, те широке очи, те јаке
мушке обрве, тај мрки поглед, те шишке,
ти дугачки прсти – да… како је висок.
Све је приметила Теодора, али није могла
да се „скроз заљуби“ у некога кога
малтене не познаје. Знала је да живи, ту
- у скокаку, испод њене зграде, у „оној“
каменој кући и то је то. Никада са њим
до сада, није реч проговорила. Она је
имала 23. године и одувек је знала шта
хоће а шта неће.
Како
се померила од прозора она заборави на
Давида и оде до своје собе да се пресвуче
па да изађе напоље. Иде у „Ада-мол“, то
је велики тржни центар на Ади. Доста је
велик и нуди свакакве ствари. Ти тржни
центри су данас модерни и јако су посећени
у Београду. Импозантне, велике челичне
конструкције, са комбинацијом мермера
и стакла су заиста изгледале импозантно.
У њима је смештено више од стотину фирми,
које унутар комплекса имају своје
продајне галерије.
На
путу до галерије, у аутобусу, Теодора
се сетила, свог сна: „Сања она како је
добила малог миша на поклон, баш је леп,
бели, мали миш. Али када је пала ноћ, у
њеној соби, у полумраку, она је из кревета,
видела огромну црну пацовчину у коју
се претворио њен бели миш. Та њушка, те
очице, види; цеди се нека бала из његових
чељусти.“ - после ове сцене Теодора је
вриснула у сну и тако је отворила очи
јутрос. Сада јој се сан вратио и она га
са чуђењем и гађењем избаци из регуларног
тока свести.
Младим
људима а и не само младим су данас
занимљиви шопинг-молови, тржни центри
у којима, нема – шта нема.
Теодора
шета већ сат времена и гледа. Свашта је
видела и као да ништа није видела, када
би набрајала, не би се сетила ни тећине
свега.
Гомила
ствари које су сијале у њеним очима.
У
једном тренутку поново је угледала
комшију Давида. Ово ју је јако изненадило.
„Мора да је знак!“ - помисли она сујуверно
и поче се кретати ка кафићу, где је Давид
седео. Он није био сам, седео је са још
једним момком, младићем, који није
изгледао као он. Давид је стварно изгледао
као неки „металац-трешер“, ако се тако
могу жаргонски и по начину облачења
окарактерисати и површно описати неки
људи. Свакако то је изглед и маска. Те
шишке, малтене преко целог лица, масна
коса, раздрљена и види се већ стара црна
„вијетнамка“, црне панталоне из
„арми-шопа“, и на ногама црне ципеле.
Док је његов другар изгледао сасвим
другачије. Он је био пристојно одевен,
од главе, до пете, неупадљиво, инкогнито,
све цакум пакум, све у тону, опет неупадљиве
боје, нежна дубоко плава, крем, браон,
обичан „джинс“ – фризура, кратка и
уредно потшишана, неупадљиви раздељак,
не предугачка коса.
Теодора
је села иза двојице момака. Тада је
видела Давидове ципеле и моментално је
„одлепила“. Обожава такве ципеле.
Ципеле су имале платформу, високу 10цм,
а сам Давид је био висок 189цм. Црна тврда
кожа и шрафови на све стране, ципеле су
биле поред лепка, учвршћене и шрафовима.
Украшене жилетом као шналом и нитнама,
оне су изгледале необично и авангадно
и за овакво место. Виђала је такве ципеле
али не и да их има, код нас да се купе. -
Па то је то, помисли она, ја га морам
питати где је купио ципеле...нема везе
нека ме одјебе… ја ћу да питам…“
Али
баш док је Теодора размишљала, она чу
маладог рома, који је седео, ту, насупрот
Давида и његовог друга.
-
Баш су ти жестоке те ципеле‘ e‘...
Теодора
није веровала својим ушима. Погледала
је и видела како је Давид оштро погледао
момка, али му није ништа одговорио. Одмах
затим у кадар је улетео матори алкохоличар,
који је почео да се мува око Давидовог
стола и да тражи свој новчаник, који ми
је наводно ту испао.
Давид
и његов пријатељ су устали и отишли.
Теодора
их
је испратила погледом, потпуно
разочарана…
"...У 72 приче, колико се сакупило у три дела ове зирке, дато је можда једно од најтурбулентнијих путовања у човекову подсвест у последње време у домаћој књижевности..." - Јелена Дилбер
NOĆ SLOMLJENIH STRELA
Iz Predgovora:
"...MEGALOPOLIS III
Mister anonimus, stanovnik velegrada, ponovo medju nama – kratke priče”Noć slomljenih strela” Sebastijana Sava Gor-a
"..."Noć slomljenih strela", Sebastiana Save Gora je knjiga koja odbija da se ponaša „kao knjiga“. Ona ne traži da bude ispraćena, već da se u nju uđe — i to bez garancije da će čitalac izaći iz nje u istom stanju u kom je ušao. Ono što se na prvi pogled čini kao zbir priča, ubrzo se razotkriva kao sistem pukotina, niz paralelnih unutrašnjih eksplozija koje se ne povezuju klasičnom naracijom, već dubljom, gotovo podzemnom logikom.
Ta logika je pre svega egzistencijalna, ali ne u filozofskom, već u visceralnom smislu. Likovi ne razmišljaju o smislu — oni ga gube, traže, izobličavaju, ili potpuno ignorišu dok tonu. U tom smislu, knjiga funkcioniše kao niz situacija u kojima se čovek susreće sa sopstvenim granicama: psihičkim, moralnim, telesnim. I gotovo uvek — te granice pucaju.
Jedna od ključnih odlika ovog teksta jeste to što autor ne pravi razliku između „spoljašnjeg“ i „unutrašnjeg“ sveta. Halucinacija, bolest, ideja, trauma — sve ima istu ontološku težinu kao i konkretan događaj. Tako večera može da preraste u ritual, noć u pretnju, razgovor u psihološki duel, a umetnost u oblik samouništenja. Nema sigurnog tla. Sve je podložno transformaciji..."
„...da je na Zemlji sve racionalno, ništa se ne bi ni događalo...“
- Fjodor Mihajlovič Dostojevski
Objektivna neracionalizacija je postala opšta pojava i u tom smislu egzistencija je ugrožena.
Tražeći, kao hodajući kroz mrak, autor uspeva da iracionalno, nadrealno, podsvesno, lično i kolektivno nesvesno, osvetli i da kroz sopstvenu prizmu, realizuje specifičnu i novu lingvističku formu, nov, literarni stil, kojim nam. predstavlja zbirku poezije, tako otvoreno slikovitu, bez poređenja, koketiranja, sa bilo kakvim
autoritetima, koja postavlja jako bitna pitanja, prvenstveno pitanja koja se tiču naše zajedničke egzistencje.
Na veoma jedinstven i snažno poetičan način, Sebastian Sava Gor uspeva da pretvari nadrealno u egzizstencijalno.
„Спонтано сагоревање“ је збирка од 72 приче које истражују подсвесно и колективно несвесно, снове и апсурд, надреалистичке визије и противречности, уз дозу црног хумора и апокалиптичке прозе. Све приче усмеравају пажњу на личност и њено различношћавање – свака је искра која открива парадокс постојања.
Ако бисмо тражили поређења, ту су надреалисти попут Андреа Бретона, апсурдисти као Бекет, али и Данил Хармс, чије кратке прозе и бизарне минијатуре одзвањају у овом делу. Хармс је умео да ни из чега, створи апсурдни универзум, а Сава Гор наставља ту линију, додајући јој слој колективног несвесног и апокалиптичке визије. Елементи подсећају и на Кафку, Пекића, па чак и на Киша, али остају оригинални – јер овде није реч о имитацији, већ о сопственом гласу.
„Спонтано сагоревање“ показује зрелост аутора који не жели да објасни, већ да изазове. То је литература која гори изнутра, која читаоца води кроз сан и јаву, кроз противречности и сенке. Књига је сведочанство о човеку који се не боји да уђе у најтамније просторе маште и да их претвори у прозу која остаје.
Spontaneous Combustion – The Book and the Author
Spontaneous Combustion is a collection of 72 stories that explore the subconscious and the collective unconscious, dreams and absurdity, surreal visions and contradictions, with touches of dark humor and apocalyptic prose. Each story focuses on personality and differentiation – sparks that reveal the paradox of existence.
Comparisons can be drawn to surrealists like André Breton, absurdists such as Beckett, but also to Daniil Kharms, whose short, bizarre miniatures resonate here. Kharms could create an absurd universe out of nothing, and Sava Gor continues that line, adding layers of the collective unconscious and apocalyptic vision. Elements recall Kafka, Pekić, even Kiš, yet remain unmistakably original – this is not imitation but a distinct voice.
In my view, Spontaneous Combustion demonstrates the maturity of an author who does not seek to explain but to provoke. It is literature burning from within, guiding the reader through dream and reality, contradictions and shadows. The book is a testimony of a writer unafraid to enter the darkest spaces of imagination and transform them into prose that endures.
.png)
.png)
.jpg)
