Sebastian Sava Gor

  Kada Svet Odbaci Večnost: Sekularizam i Potisnuti Duhovni Potencijal Sekularizam, kao termin koji korene vuče iz latinske reči /saeculum (što znači "ovaj svet" ili "ovaj vek"), označava koncept života i uređenja društva odvojenog od verskih vrednosti i principa. U početku, ideja sekularne države pojavila se kao odgovor na istorijske okolnosti – sukobi među različitim religijskim zajednicama, te zloupotreba moći od strane institucija, doprineli su težnji da se država postavi kao neutralan entitet. Takvo neutralno uređenje obećavalo je slobodu veroispovesti i zaštitu manjinskih grupa, što je u praksi trebalo da uspostavi mir i stabilnost. No, kada se odvajanje od vere pretvori u odvajanje od duhovne istine i samog Boga, sekularizam dobija sasvim drugačiju dimenziju i predstavlja ozbiljnu opasnost za duhovni život i identitet naroda. Sekularizam, pored društvenih posledica, duboko utiče i na karakter i ličnost pojedinca, što ga čini dodatno opasnim. Kada se čovek uda

Grant Greenov album *Idle Moments* iz 1963. godine jedno je od najcenjenijih dela u svetu džeza, poznato po svojoj melodičnoj profinjenosti i atmosferi koja uranja u mirne, gotovo kontemplativne ritmove. Green, rodom iz Sent Luisa, već je u mladosti postao jedan od najtraženijih gitarista svoje generacije, a njegov stil sviranja gitare karakterišu jasnoća tona, spontanost fraziranja i neupadljivo, ali prodorno muzičko izražavanje. Tokom 1960-ih postao je prepoznatljivo ime u Blue Note Records etiketi, gde je sarađivao sa mnogim džez veličinama. *Idle Moments* se izdvaja kao trenutak u njegovoj karijeri kada se njegova muzikalnost potpuno ostvaruje u slojevitom, meditativnom zvuku. Naslovna numera, "Idle Moments," koja traje preko 14 minuta, odiše atmosferom mirnog popodneva, polako razotkrivajući zvučnu harmoniju između Greenove gitare, Duke Pearsonovog klavira i Joe Hendersonovog tenorskog saksofona. Sama kompozicija ostavlja prostora za dugačke improvizacije, a Greenov ton

  Uskoro će Božić Beograd je tu gde je i bio, malo se proširio, naselio se veliki broj novih stanovnika, tako da ćemo Beograd uskoro moći da svrstamo u jedan od manjih Megalopolisa.  Kako se živi u jednom Megalopolisa? Raznoliko se živi a postoje megalopolisi i Megalopolisi. Svakako jako puno ljudi na malom prostoru.  Aleksa živi u Beogradu. Doselio se ovde pre tri godine, došao je iz Trebinja. Zaposlio se i samac je, iznajmljuje stan, nema devojku, nema prijatelja a živi povučeno i tiho. Sasvim neprimetan za komšiluk i radno okruženje, on posmatra posmatra ljude oko sebe i nešto traži, šta traži ne zna jasno ni sam. U Boga ne veruje. Misli da posle smrti, nema ničega, crnica i to je to... On je mlad čovek, ima dvadesetidevet godina, ali usled nekakve učaurenosti, pomalo okrutnog detinjstva, on nije bio sklon da sebe "duhovno" potstiče. Da smo ga tada pitali, nasmejao bi se i rekao da duša ne postoji. On je bio od onih ljudi koji ne razmišljaju puno, već je od onih koji prvo

  Može biti da će dosta njih reći da ovo što je on ispričao nema baš nikakvog smisla, ali ja ću svakako zabeležiti njegovo iskustvo. Tog dana, na sumrak, u ulici Kneza Mihaila, njemu je prišla potpuno razroka žena, obučena u odelo na crno-bele štrafte, onako kako izgledaju robijaške uniforme u starim filmovima i sa patrljcima od zuba u ustima, ona mu se ljutitito unese u lice i zakrišta: - Tu si magarčino jedna! Ne brini, dobićeš ti svoje! Ona udari šamar čoveku i ode. Čovek sa zaprepašćenjem otprati pogledom nepoznatu osobu.    On ne razmišljajući puno, šmugnu u pasaž, a odatle u sporedniju, usamljeniju ulicu.    Nakon nekoliko koraka, ispred sebe, ugleda malu poštansku markicu, kako leži zalepljena za trotoar. Na njoj je bio lik Josipa Broza Tita. Čovek je čučnuo i pokušao da noktima nekako odlepi markicu ali kako je sve više gulio, tako je    i potpuno izgulio    i upropastio.   - Niko nema sreće. Svi je izgule i propadnu! – glas je dopirao iznad čovekove glave. On se trže i zagleda