Sebastian Sava Gor

  Aleksa Београд је ту где је и био, проширио се и изградио се али дух је више-мање остао исти, то добро. Београђани су увек умели да се међу првим становницима планете ухвате у коштац са "духом времена". Некима никада није био јасан "дух времена", али они који би га препознали су сматрам већина, само која не зна тачно шта да ради са "духом времена" који осећа. Kako se živi u jednom Megalopolisa? Raznoliko se živi a postoje megalopolisi i Megalopolisi. Svakako jako puno ljudi na malom prostoru.  Aleksa živi u Beogradu. Beograd postaje Megalopolis.  Doselio se ovde pre tri godine, došao je iz Trebinja. Zaposlio se i samac je, iznajmljuje stan, nema devojku, nema prijatelja a živi povučeno i tiho. Sasvim neprimetan za komšiluk i radno okruženje, on posmatra posmatra ljude oko sebe i nešto traži, šta traži ne zna jasno ni sam. U Boga ne veruje. Misli da posle smrti, nema ničega, crnica i to je to... On je mlad čovek, ima dvadesetidevet godina, ali usled nekak...

  Može biti da će dosta njih reći da ovo što je on ispričao nema baš nikakvog smisla, ali ja ću svakako zabeležiti njegovo iskustvo. Tog dana, na sumrak, u ulici Kneza Mihaila, njemu je prišla potpuno razroka žena, obučena u odelo na crno-bele štrafte, onako kako izgledaju robijaške uniforme u starim filmovima i sa patrljcima od zuba u ustima, ona mu se ljutitito unese u lice i zakrišta: - Tu si magarčino jedna! Ne brini, dobićeš ti svoje! Ona udari šamar čoveku i ode. Čovek sa zaprepašćenjem otprati pogledom nepoznatu osobu.    On ne razmišljajući puno, šmugnu u pasaž, a odatle u sporedniju, usamljeniju ulicu.    Nakon nekoliko koraka, ispred sebe, ugleda malu poštansku markicu, kako leži zalepljena za trotoar. Na njoj je bio lik Josipa Broza Tita. Čovek je čučnuo i pokušao da noktima nekako odlepi markicu ali kako je sve više gulio, tako je    i potpuno izgulio    i upropastio.   - Niko nema sreće. Svi je izgule i propadnu! – glas je d...

  Кич и стварност: Православни поглед на лажну лепоту и истину У савременом свету, једна од највидљивијих замки човековог естетског суда је кич. Док га многи дефинишу као плитку, претерану и сентименталну уметност, кич је, у својој суштини, нешто много опасније – он је отелотворење лажи о стварности. У православној теологији, истина је не само апстрактни концепт већ жива и реалност, која се у пуноћи открива кроз Бога. Стога, свака лаж, па макар она била и на нивоу естетике, представља деформацију стварности и одступање од божанске истине. Православни Свети Оци су вековима наглашавали да је човек позван на стварање у светлости Божијег образа и подобија. Свети Василије Велики каже да свака креација треба да буде одраз наше заједнице са Богом, у коме је Истина и Лепота једно.  Кич, са друге стране, нуди површан одраз стварности, истичући спољашњу, често извитоперену слику лепоте, лишену суштинске дубине. У том смислу, кич није само лоша уметност; он је лажна лепота која заводи чо...