Sebastian Sava Gor

  Uskoro će Božić Beograd je tu gde je i bio, malo se proširio, naselio se veliki broj novih stanovnika, tako da ćemo Beograd uskoro moći da svrstamo u jedan od manjih Megalopolisa.  Kako se živi u jednom Megalopolisa? Raznoliko se živi a postoje megalopolisi i Megalopolisi. Svakako jako puno ljudi na malom prostoru.  Aleksa živi u Beogradu. Doselio se ovde pre tri godine, došao je iz Trebinja. Zaposlio se i samac je, iznajmljuje stan, nema devojku, nema prijatelja a živi povučeno i tiho. Sasvim neprimetan za komšiluk i radno okruženje, on posmatra posmatra ljude oko sebe i nešto traži, šta traži ne zna jasno ni sam. U Boga ne veruje. Misli da posle smrti, nema ničega, crnica i to je to... On je mlad čovek, ima dvadesetidevet godina, ali usled nekakve učaurenosti, pomalo okrutnog detinjstva, on nije bio sklon da sebe "duhovno" potstiče. Da smo ga tada pitali, nasmejao bi se i rekao da duša ne postoji. On je bio od onih ljudi koji ne razmišljaju puno, već je od onih koji prvo

  Može biti da će dosta njih reći da ovo što je on ispričao nema baš nikakvog smisla, ali ja ću svakako zabeležiti njegovo iskustvo. Tog dana, na sumrak, u ulici Kneza Mihaila, njemu je prišla potpuno razroka žena, obučena u odelo na crno-bele štrafte, onako kako izgledaju robijaške uniforme u starim filmovima i sa patrljcima od zuba u ustima, ona mu se ljutitito unese u lice i zakrišta: - Tu si magarčino jedna! Ne brini, dobićeš ti svoje! Ona udari šamar čoveku i ode. Čovek sa zaprepašćenjem otprati pogledom nepoznatu osobu.    On ne razmišljajući puno, šmugnu u pasaž, a odatle u sporedniju, usamljeniju ulicu.    Nakon nekoliko koraka, ispred sebe, ugleda malu poštansku markicu, kako leži zalepljena za trotoar. Na njoj je bio lik Josipa Broza Tita. Čovek je čučnuo i pokušao da noktima nekako odlepi markicu ali kako je sve više gulio, tako je    i potpuno izgulio    i upropastio.   - Niko nema sreće. Svi je izgule i propadnu! – glas je dopirao iznad čovekove glave. On se trže i zagleda

  Кич и стварност: Православни поглед на лажну лепоту и истину У савременом свету, једна од највидљивијих замки човековог естетског суда је кич. Док га многи дефинишу као плитку, претерану и сентименталну уметност, кич је, у својој суштини, нешто много опасније – он је отелотворење лажи о стварности. У православној теологији, истина је не само апстрактни концепт већ жива и реалност, која се у пуноћи открива кроз Бога. Стога, свака лаж, па макар она била и на нивоу естетике, представља деформацију стварности и одступање од божанске истине. Православни Свети Оци су вековима наглашавали да је човек позван на стварање у светлости Божијег образа и подобија. Свети Василије Велики каже да свака креација треба да буде одраз наше заједнице са Богом, у коме је Истина и Лепота једно.  Кич, са друге стране, нуди површан одраз стварности, истичући спољашњу, често извитоперену слику лепоте, лишену суштинске дубине. У том смислу, кич није само лоша уметност; он је лажна лепота која заводи човека, одв