Sebastian Sava Gor

Razgovaraju Balabanović i Srećković: Balabanović: Razume sve naša Mati. Uzima i uznosi. Nije briga čoveku i ženi koji znaju biti zahvalni…. Srećković: Otputujmo negde zajedno! Planine, mora, reke, jezera, mali gradovi i sela, p osetimo usamljenog rođaka, brata.... n ekoga ko nas se još seća…. Balabanović: Hrana nije nevidljiva. Vode što dalje idemo to bistrije ima. Mogu biti nepoželjni insekti i zmije . Sa njima se nikada ne zna a m utacija je na visokom nivou... Srećković: Ne prihvatam poraz po cen u pobede! Balabanović: Ja sam pesnik ... Tako da ajte' ljudi... ne treba sve što rekoh, “zdravo za gotovo” pobrati. Ima puno toga što nisam ni hteo ni znati…. S rećković ućuta, jedno oko široko otvori, dok na drugo začkilji... Balabanović and Srećković are talking: Balabanović: Our Mother understands everything. She takes it and she lifts up. There’s no concern for a man and a woman who know how to b

  "...Ustao sam prekasno - zakasnio sam! Opet nisam čuo sat! Zašto sam uopšte i ustajao?! Kakav je to način... kasniti... stalno kasniti! Gde sam uopšte ja? Šta radim to ja? Da li mene moj posao uopšte zanima?! Ja više nemam prijatelja... nema nigde nikoga... ovo je strašno, potpuni horor... Ja sebe maltretiram! Bolje bi bilo da idem i da se napijem.... možda i ne bi bilo bolje ali dođe mi da iskočim iz svoje kože! Zamrzo sam se! Evo... ne mogu ni da mrdnem! Kada bih mogao da nekako zaustavim ovo besnilo u sebi! Ne znam kako to da učinim! Sutra će se svi ponovo smejati kada ona budala bude vikala na mene... danas ću se javiti i reći da sam bolestan... ma gotova priča i baš me briga... potpuno sam bolestan i ne izlazim danas ni na terasu..." * Nemam puno komentara, naš sugrađanin se jasno i glasno izrazio, sve je rekao, danas ne ide na posao, pošto je zakasnio, sasvim u redu... ali naš sugrađanin kasni pa kasni, on je zakasnio i juče a zakasnio je i prekjuče, nećemo ga grditi

Иза Огледала Иза огледала, човека је дочекала нагазна мина. Нагазна мина се није активирала. Поред ње лежи стара, нагорела фотографија. На фотографији човек је видео себе, тебе и мене.  Насмејао се ко зна чему, скренуо је мисли и почео је да пева неку стару песму, која је испливала из ходника подсвести, са тежнјом да се душа ослободи, да се он сам развесели. Сада човек гледа на ливаду, на пољско цвеће и цветове дивљег мака.  Близу је шума. Шума је пуна, више нема места ни за кога па ни за човека. Шума је постала строго забранјена зона. Уосталом човек у шуми не би више ни опстао, тамо негде, у дубини шуме, остале би оглодане и разбацане, његове  кости.   Човек је све ово знао, али више ни о чему није размишљао. Кренуо је преко ливаде до нигде. После три сата хода човеку завртело у глави. Пао је али су му очи биле отворене.  Гледао је мраве и чуо је њихове радничке уздахе. Добро је знао тај човек колико је талената имао и добро је знао како је све прокоцкао. Све је знао и о мени и о теби

  О Духу Времена Дух времена, тај тихи и невидљиви ток који обликује свест и идентитет читавих генерација, јесте феномен који је од давнина интригирао мислиоце и филозофе. У својој суштини, он представља колективни израз историјског тренутка и утицаја који нама, као појединцима, остаје готово неприметан док га свакодневно проживљавамо. Немачки филозоф Георг Вилхелм Фридрих Хегел сматрао је да је дух времена, или "Zeitgeist",  интеграција апсолутног знања и историјске нужности, док је Имануел Кант указивао на то да је човекова слобода тесно повезана са његовим моралним дужностима у оквиру друштвене заједнице. Из православне перспективе, дух времена није само интелектуална или социолошка конструкција, већ дубоко духовно искуство које прожима целокупно биће човека и његову потрагу за смислом. Православни хришћански учитељи често истичу да је за разумевање духа времена потребно ослободити се ограничености рационалног сагледавања стварности и отворити се за Божанску истину, која с

  David Lynch, jedan od najintrigantnijih i najenigmatičnijih režisera modernog doba, stvorio je trilogiju koja duboko istražuje teme identiteta, ličnosti i dualnosti - svetlosti i tame. Filmove "Izgubljeni Autoput" (Lost Highway, 1997), "Vožnja Mulhollandom" (Mulholland Drive, 2001) i "Carstvo Inlanda" (Inland Empire, 2006) sa prepoznatljivom i autentičnom "linč" naracijom, izraženom simbolikom i posebno sa intenzivnom atmosferom, on se izdiže iznad konvencionalnih filmskih formi. "Izgubljeni Autoput" otvara trilogiju istražujući teme fragmentacije identiteta i realnosti. Fred Madison, protagonista filma, suočava se sa sopstvenim demonskim silama koje se manifestuju kroz promenu identiteta u Petea Daytona. Kroz narativni okvir, Lynch koristi koncepte dualnosti i dualnog identiteta kako bi istražio pitanje ko smo zaista i šta znači biti zarobljen u sopstvenom umu. Fredova transformacija može se tumačiti kao npr. putovanje duše kroz &quo