Sebastian Sava Gor

  Vladeta Jerotić (1924-2018), je jedan od najznačajnijih srpskih psihijatara, teologa i filozofa, koji između ostalog ostavio i dubok trag u proučavanju ljudske duše.  Njegova dela su most između duhovnog i psihološkog, duboko istraživanje, složenih unutrašnjih svetova pojedinca. Jerotić je majstorski prikazivao unutrašnje borbe i konflikte svojih pacijenata i likova, često koristeći primere iz književnosti i religije. Njegova analiza ličnosti i identiteta otkriva duboke slojeve ljudske psihe, pisao je i govoro je davajuži uvid u univerzalne teme poput straha, ljubavi, krivice i spasenja. Zato je jedna od centralnih tema Jerotićevog rada je odnos između religioznosti i psihološkog zdravlja. On istražuje kako vera može biti izvor snage i utehe, ali i kako može postati izvor unutrašnjih konflikata ako nije pravilno integrisana u ličnost pojedinca.  Posebnu pažnju posvećivao je snovima kao izrazu nesvesnog. Kroz tumačenje snova, on je pokušavao da razotkrije skrivene želje i strahove, po

  Ćutimo... sedimo i ćutimo... dobro to je i bio uslov... to je bio dogovor.  Sedeti i ćutati... gledati ispred sebe i opet ponavljam ćutati...ha, neki put dođe i do toga...do žrtve zarad druženja i zabave, ipak, domaćin je odlučio da bi ovog puta bilo najbolje sedeti, ćutati i gledati ispred sebe, da se ne ponavljam.  Inače domaćin je znao praviti i zabave sa veoma glasnom muzikom uz roštilj na engleskoj travici, to je činio svake godine na svoj rođendan. Sve i svašta je radio domaćin... ovog puta je rešio da se ne odrekne društva ali da to bude tako kako je on zamiislio, pod njegovim krovom, pod njegovim uslovima i potrebama.  Ja sam mogao da prekršim dogovor i svašta da mu kažem. Ipak suzdržao sam se... ćutao sam i gledao sam "naokolo" po sobi. Video sam paučinu i video sam dva mrava. Primetio sam i da nije dobro ugradio vrata i da imam utisak kao da će se čitav "štok", zajedno sa vratima, kao pijan srušiti. Video sam i to da mu je plafon popucao. Ranije ništa od

  Hemijska Reakcija Hemijska reakcija na nežnom dlanu Suviše snažna kiselina Identitet postaje grozničavo pitanje. * Sanjala si putovanje u molekulu Videla si svoje lice beskonačno umnoženo Grom je tada opravdao svoje postojanje. * Posle metalnog zvuka u ušima Budnost se javlja iznenada i potpuno te obuzima Zašto se pitaš kakve su to puste želje otrovale krv. * Oči su ti širom otvorene Mramorne ploče te pitaju da li si živa Podsećaju te na praiskonsku kletvu i plač u tami. * Kada bude došao čas A već jeste Za besmrtni dan Ti pojuri, trči... Iako će kosti tada da ti se lome Tada će se nežni dlan vratiti U prvobitno, potpuno nevino stanje. Chemical Reaction Chemical reaction on the gentle hand,  Too strong acid,  Identity could not survive.  * You dreamed of a trip into the molecule,  You saw your face endlessly multiplied. Thunderball had justified his own existence.  * After the metal sound in the ears,  Vigilance occurs suddenly, and comes upon y

  Филм "Соларис" Андреја Тарковског није само научнофантастична прича... он је дубоко промишљање о људској природи, личности, сећању, љубави и, што је најважније, о вечности... Тарковски користи свемирски брод и мистериозну планету Соларис као позорницу за истраживање најбитнијих питања која се тичу нашег постојања, питања о животу и смрти и ономе што долази после. Тарковски у "Соларису" не нуди експлицитне одговоре, већ користи визуелну поезију и симболику да нас води ка размишљању о вечности и духовној стварности. Један од кључних мотива у филму је сећање, које се манифестује кроз појављивање особа из прошлости главних ликова на свемирској станици. Ове "утваре" су материјализација њихових најдубљих кајања, жеља и траума. За Тарковског, сећање није само ментална слика већ мост између прошлости и вечности. Сећање на грехе и потрага за искупљењем играју централну улогу. Соларис нам показује како суочавање са властитим сећањима може бити пут ка духовном очиш

  Livada Servira Jazz Sav zvuk je u vrelom kamenčiću Slušaj kako tiho pucka - hoće da prsne Trik je u zaletu obada Kakva senka, nje ni nema Talas vreline tutnji, ulazi u svaku rupu Voda, Vazduh,  Jedno slepo kuče Vatra Propuštajte trupe mrava crnih Zemlja Dajte vremena da ostane u sećanju orlov krik Hajde planino reci: Zar nije raspevana tvoja domaćica? Hajde pogodi šta danas servira? Meadow Serves Jazz All the sound is in the hot stone Listen to the soft crackling inside - it wants to explode The trick is in the rush of wasps What a shadow, it's not even there The heat wave roars, entering every hole Water, Air,  One blind dog Fire Pass the troops of black ants Earth Give time for the eagle's cry to remain in your memory Come on mountain, say: Isn't your housekeeper sung? Guess what he's serving today?   Dobra Knjiga Predstavlja: NOĆ SLOMLJENIH STRELA Iz Predgovora: "... MEGALOPOLIS III Mister anonimus, stanovnik velegrada, ponovo medju nama – kr

Joe Strummer & The Mescaleros’ ‘Streetcore’ Joe Strummer & The Mescaleros Јoe Strummer (pravo ime John Graham Mellor 21. avgust 1952 - 22. decembar 2002) je bio britanski muzičar, pevač, gitarista, tekstopisac, glumac i frontmen bendova 101ers, The Clash i The Mescaleros, kao i privremeni član benda The Pogues. Muzičkim radom i društvenim aktivizmom izvršio je ogroman uticaj na pank i, uopšte, rok muziku. Umro je 2002. od srčanog udara. Meskaleri su bili britanski prateći bend za britanskog pevača, muzičara i tekstopisca Džoa Stramera, osnovan 1999. godine, koji je izdao tri albuma pre Strumerove smrti 2002. godine. Mnogi članovi benda bili su multiinstrumentalisti. Originalni sastav se sastojao od Strumera na vokalu i gitari; Antoni Genn na gitari; Skot Šilds na basu, gitari i bubnjevima; Martin Slatteri na klavijaturama, gitari, povremeno flauti i saksofonu; Pablo Kuk na udaraljkama; Steve "Smilei" Barnard na bubnjevima; i Ričarda Fleka na raznim instrumentima. Sred

  Дистопијски урбанизам, примитивизам и нарцизам посматрам као три различита али међусобно повезана "феномена", који обликују наш идентитет и друштвену стварност. Урбанизам са својим стремљењем ка "напретку", кичастој и убрзаној "модернизацији", примитивизам у смислу површности, малограђанштине и ограничених вредности, а нарцизам као врхунски израз самозаљубљености и дезоријентације. Сматрам да заједно чине сложени мозаик људског постојања у 21. веку. Владета Јеротић је дубоко промишљао о томе како урбанизација утиче на духовни и психички живот човека. Урбанизам са својим небодерима и бетонским авенијама често изолује појединца од природе и његове сопствене суштине. У својим радовима, Јеротић каже: "Урбани пејзаж нас одвраћа од дубљих размишљања и интимности са самим собом. Он нас гура у површност и материјализам, где губимо контакт са нашим правим ја." Примитивизам, пре свега схваћен као сушти материјализам, је заправо ништа друго него "мал