Sebastian Sava Gor

  Спонтано Сагоревање: Племе "културних" људождера Он је човек, авантуриста, како год хоћете али он је и писац. Написао је девет а пише и десету књигу. Србин, веома пријатан човек са широким осмехом, прича своје приче... Ова моја причица,  је различита само по томе прича је истинита... Ја сам човека слушао док је причао, тако да ћу само препричати мени занимљиве детаље. Дакле, налазимо се у 2024. години, ако се не варам, знате... свашта се данас може ставити под питање. Човек пустолов, српског порекла, је решио да оде у Индонезију. Индонезија је сложићете се, велики простор. На том простору пустолов је дошао до неких, "микро простора" , доста неприступачних и непознатих предела за њега. Сусретао се на том путу са мало људи, да би од једног тренутка остао сасвим сам. Следећи тренутак је контакт са људима из можда најчуднијег племена које данас постоји. Лепо су га примили и угостили. Његово интересовање је било велико и он је за кратко време већ имао о чему да пише. Т

KONFUZIJA Potpuna zbrka i konfuzija ovih dana. Jedan radi jedno, misli drugo, drugi ništa ne radi, treći misli da radi, a ovi što stvarno rade, oni trče na sve strane i ništa dobro ne urade… malo ko daje sve od sebe. Većiha hoda pognute glave, gleda u asfalt i kvari kičmu . Uzmimo za primer Relju. Relja je sasvim izgubio nerve, počeo je da pravi i lapsuse a ranije je „onako“, fino govorio. S ada se u razgovorima ni sa kim više ništa n e slaže i viče, viče jako i neprijatno ga je slušati. Juče se Relja zamislio, toliko se duboko zamislio da se potpuno umirio . Relja je vredan i radan čovek i on je razumeo da mora da misli, kako da krene dalje, kako da promeni neke stvari, puno toga...ali u poslednje vreme se ne dešava ništa ...sve misli i sva maštanja su bila na granici sa realnim ili su prelazila tu granicu. Relja nije od sebe malo očekivao. Malo mašte, želje za igrom i rešenje je tu. Veliki je ovo grad a u gradu je uvek teže nego u prirodi. Tako da je najjednost

  ПИКАДО Рака је купио пикадо. Пре тога је дуго размишљао, не о пикаду али до пикада је на крају дошао. Његов след мисли већ дуже време је био поприлично конфузан: „Схватам да сам угожен...осећам то… како, од кога, на који начин – на све начине али неизвесност траје...сада слушам ове псе како бесомично лају, не престају, то су комшијски пси и ужасни су...заробљени, јадни, тих пар квадратних метара… али ја више не гледам телевизор, не купујем новине, немам другове, више немам информације...искључио сам мобилни и онако ме више одавно нико не зове… и шта?! Ништа, не могу да се жалим...мирно је...ови пси али некако се навикнеш...шта да радим, да живимсам на планину...не, не, добро је овде овако само треба вежбати...треба вежбати стрпљење...ту је кључ ... ствар је у томе да морам и кући вежбати...физички, психички а после и духовно… поента је да морам вежбати и код куће… ни музику више не слушам! Морам брзо нешто да смислим и то неку вежбу за фокусирање, за психички мир…“ - тако некако је р