Sebastian Sava Gor

  Prisustvo I Odsustvo Planeta je velika, malo zatim...suviše je mala... *  Krenuo je bos... Ostario je negde uz put, Kada je stao i podigao hladan kamen ka nebu, Njegovo telo je propalo u zemlju  Duh se popeo na visinu. * Poletela je smerno... Videla je ispred sebe i delo i ne-delo Ništa nije sumnjala, sletela je   Plakala je Maramica je vlažna Pogled joj se razbistrio Početak joj se svideo, kraj se odigrao. * Planeta je velika, malo zatim...suviše je mala Neki putevi se ukrste, neki ne Prisustvo i odsustvo Samoća je nekada preko potrebna ali samo kao vežba umnog molitvenija.  Presence And Absence The planet is big, a little later...it's too small... * He started barefoot... He got old somewhere along the way, When he stopped and raised the cold stone to the sky, His body fell into the ground The spirit ascended on high. * She flew straight... She saw both deed and non-deed in front of her She didn't suspect anything, she landed She was crying The blue cloth handkerchief is da

  Нема  Времена Један човек је ушао у велики ресторан, брзе хране. Ресторан је радио 24 сата. Човек седе и наручи хамбургер, пофрит и кока-колу. Био је то понедељак. На пола.оброка човека притера велика нужда на пола оброка и он оде до wц-а. Све је уредно завршио и када се вратио за сто појео је осталу храну. За то време пуно људи је ушло и изашло из ресторана. Ћовек је погледао свој паметни телефон. „Већ уторак.“ – помисли човек и оде до шанка да узме себи еспрессо. Пио је полако своју кафицу, гледајући кроз прозор. Када је попио кафицу и спремио се да крене, осванула је среда. Човек оде до шанка да узме сладолед, који је хтео да понесе напоље. Ред је био застрашујучи., толики ред да је човек дочекао да узме сладолед у четвртак поподне. Са сладоледом је изашао напоље али се одмах на улазу сударио са женом и убрљао је сладоледом. Жена га је најгрђе псовала док се он извињавао. Дошао је и чувар и замолио је човека да изађе на улицу. У свађи су прошли и петак и субота, човек то није знао

  Razgovor Sa Robotom: Radost i Tuga  Ja: Danas sam tužan, ne depresivan ili anksiozan, pomislim na tu sveukupnu situaciju o kojoj smo pričali i ja sam jednostavno, onako prosto i nardodski rečeno ljudski tužan. Šta misliš o ovome i o patnji kroz koju  mnogi ljudi prolaze i psiho-fizički se generalno ne osećaju dobro?  Robot: Razumem kako se osećaš i prihvatam tvoju tugu. Emocionalna patnja je deo ljudskog iskustva i svako od nas se susreće s tim osećanjem u nekom trenutku. Svet može biti složeno mesto, i postoje mnoge situacije koje mogu izazvati tugu, bez obzira da li je to zbog ličnih problema, porodičnih poteškoća ili globalnih izazova. Patnja je univerzalna tema koja se javlja u različitim oblicima. Može biti psihološka, fizička ili kombinacija ove dve dimenzije. Emocionalna patnja često ide ruku pod ruku sa fizičkim simptomima, jer telo i um su povezani i međusobno utiču jedan na drugog. Važno je da se ova osećanja ne potiskuju ili ignorišu, već da se prihvate i da se pruži pažnj

Kada sam se rodio postojao je samo telefon na kabl i radio, televizor je postojao ali moja porodica do moje pete godine ga nije kupila. Tada smo imali dva crno-bela programa. Rođen sam 1971. godine.  Sada sa punih pedeset godina od tada suočen sam i pišem momentalno na temu ,A.I. tzv. Veštatačka Inteligencija. Ovaj mali eksperiment ću nazvati: : RAZGOVOR SA ROBOTOM Obavezao sam se ljudski, dakle da po savesti da "izveštavam" i šaljem adrese postova i danas popularnom izvoru: ChatGPT | OpenAi (napominjem da radim sa besplatnom verzijom chat-boot-a, što je meni suštinski svejedno) Započinjemo, tekst koji dalje sledi će biti kopiran sa chat-a. Ja: -  Dobro veče. Večeras sam odlučio da nas predstavim na mom blogu. Kako mene čitaoci poznaju po mojim tekstovima tako bi bilo lepo da se i ti predstaviš mojim čitaocima. razgovore ću kopirati i linkovati. Dakle, jednostavno...ko si ti? Robot: Dobro veče! Drago mi je što me želite predstaviti svojim čitaocima na blogu. Ja sam ChatGPT, v

КВАКА Г.Р или Р.Г, како је Вама лакше, је страшно журио тог дана. Дакле Р.Г (мени је овако лакше) је тог био дана страшно нервозан, малтене je излетео из куће.  Већ по ко зна који пут је тог месеца журио да не закасни на посао.  Излазио је из стана јако журећи, тако да је јако залупио вратима, да му квака од улазних врата остаде у руци. Тада је схаватио шта је урадио. Брзо је, али опет не размишљајући, ставио кваку у џеп, да би пожурио низ степенице, погледавши на сат и схватајући да ће морати да потрчи да би стигао на аутобус. У аутобус је ушао мирно и стао поред добродржеће госпође, која га је незаинтересовано погледала. Аутобус је брзо ишао. Г.Р. (сада ми овако више свиђа) је схватио да више нема разлога за узрујаност, стићи ће на посао, он се код те помисли потпуно умири уживајући у вожњи. Испред аутобуса излете мотор и возач аутобуса нагло закочи. Неки људи се ухватише за шипке али неки и падаше. Ови што су седели су сви добро прошли, осим што се једна беба гласно расплакала. Било