" Anarhizam se danas modernizovao a urbani buntovnik konformizovao. Svetska revolucija nije uspela, ostalo nam je da sami vodimo svoje bitke a ostao nam je i andergaund (underground). " Izvod iz Reč Urednika: Jadranka Ahlgren
Vreme je velikih vrućina. Grad živi u tropskom šapatu i
grozničavom zujanju.
Na maloj terasi dvadesetospratnice sedeo je zdepast, brkat čovek. Teško zamišljen, satima je nepomično zurio ispred sebe.
Kada je pre desetak sati izašao na
terasu imao je nameru da sa nje istog trenutka skoči. Strah ga je paralizovao,
mozak se pomutio, telo mu je zadrhtalo, zgrčilo se i on
je nemoćno seo.
Od tada se nije pomerio, mračan, zbunjen, očajan, nije mogao više ni da misli. Gledao je ispred sebe, satima, ravnodušan prema svakoj misli, bilo da ga je ona hrabrila ili bacala u još gori bezdan.
Negde u sumrak, kada je
nebo dobilo spiralu narandžasto–ljubičaste boje i kada bi se pomislilo da sledi
setna zvezdana noć, sasvim neočekivano, sa istoka, poče se približavati mastan
crni oblak.
Sa oblakom koji je
dojurio i prekrio grad, nastade tama.
Mrak poče cepati na hiljade gromova.
Poče duvati strahovito jak vetar. Letele su klupe, krovovi, kiosci, automobili,
počupano drveće, od najmanjih sitnica do najtežih konstrukcija grada.
Leteli su ljudi izbezumljenih lica sa
kricima koje niko nije čuo.
Čovek koji je pre par
sati hteo da se ubije, sa nevericom, strahom i lavinom raznih osećanja u sebi,
sada je u svom stanu na sedamnaestom spratu, u mraku bez struje, vode, i kroz
polupane prozore, buljio u mračno nebo ispred sebe, osećajući kako se zgrada
ljulja.
Kada se strašno cepanje
neba pritaji i kada vetar stade, poče padati teška kiša. Sa neba je tada
zajedno s vodom padalo i sve ono što je pre toga podignuto sa zemlje.
Čoveku sa ”sedamnaestog”
kroz polupani prozor u stan upade veliki kamen i na njegovo ogromno zaprepašćenje
moderan ručni sat. U svoj neverici on ustade i uze sat. Dugo ga je posmatrao i
na kraju ga stavi na ruku. Posle nekog vremena
shvati da ništa nije jeo i da je potpuno iscrpljen. Ustao je, ali samo
za sekund, pa se ipak vratio se u fotelju i prepustio gladovanju.
Kiša je padala neprestano. Umesto da postepeno staje, ona se neprekidno pojačavala. Trajalo je danima. Nebrojano života se ugasilo, ulicama su tekle reke i poplava je poprimala razmere ogromne vremenske nepogode.
Čovek je vrteo skazaljke na lepo dizajniranom satu, kada oseti potres.
Nevreme se pretvori u katastrofu.
Usled strašnog zemljotresa koji je
sledio otvori se zemlja i voda iz nje se ogromnom brzinom poče dizati i do
najviših spratova.
Čovek već u grozničavom stanju,
slomljen raznim idejama, izađe na terasu i dočeka nadiruću vodu.
Poslednje misli bile su mu: “Ne, to
se meni ne može dogoditi…”
On skoči u vodu pre nego što je ona
došla do njegovog stana.
Živeo je još taman toliko da vidi
kako voda vraća njegovo telo nazad u stan. U paničnom strahu, u deliću sekunde,
on to shvati i iskezi se grozno.
Коментари